Putopis: Prerasti u kanjonu reke Vratne, Marija Stojiljković Marstoj

PRERASTI U KANJONU REKE VRATNE

 

Magla se spustila na Beograd toliko gusta da je možeš seći rukom kao nožem. Gušimo se i trujemo, mi, gradska deca. Okupirala nas trivijalna svakodnevica. Žurimo na posao. Stiskamo se kao sardine u rasklimatanoj troli. Opet je stala. Sada sam prisiljena da do posla, po ovom smogu, idem peške, a ne javnim prevozom.

Tako bih htela da sam negde drugde. Volela bih da me ne grebe grlo i da me ne peckaju oči, ali zagađenost vazduha je ovih januarskih dana 2020. godine baš velika. Koliko će ovo trajati, pitam sebe i odgovaram sebi, dok ne crknemo svi.

Ma nisam ja depresivna i nije tačno da ne volim svoj grad. Beograd je, ipak, mesto u kom bih jedino mogla da živim, jer ga volim. Posmatram ga od rođenja, kako diše, užurban, urban, bez sna i stajanja, osim možda kada su praznici. Tada su mu ulice puste i milina je voziti se njima kolima. Osećaš se kao car, kao da je put samo tvoj i kao da nikoga nema da te iznervira i natera te da ga sočno opsuješ.

Ovde je magla, a požari su u Australiji. Steglo me nešto u grudima i mnogo sam se potresla kada sam videla slike spaljenih životinja. Bože, oprosti, više mi je žao njih nego ljudi.  Ne mogu o tome da pišem, teško je.

Gore australijske šume. Crni dim je zagospodario svežim vazduhom. Treba nositi maske i braniti se od prirode. Kako je to tužno i neverovatno, da su ljudi postali neprijatelji majci Zemlji, da je pale, ruše, uništavaju, kao da imamo više planeta na kojima možemo živeti, kao da smo bitniji od stvoritelja, kao da smo bogovi.

Skoro da u ovoj magli udaram u ljude. Nalećem na njih kao da nije jutro nego mrak. Treba mi planinarski štap da se ne sapletem kada ne vidim ispred sebe pešački prelaz, da mogu da odbijem kola od sebe da me ne udare na tom prelazu. Treba stići živ, a po mogućstvu i zdrav. Zar puno tražim od gradskoga života?!

Pobeći u šumu, ako još ima drveća koje nije zahvatio plamen, nastao ljudskom nebrigom i nepažnjom. Oh, kako je samo bilo lepo, te 2017. godine, u avgustu mesecu, kada smo išli na izlet iz Sokobanje do Kanjona reke Vratne. Kako su samo valoviti bili planinski putevi pored Rtnja. Širina i prostranstvo retkih netaknutih zelenih predela. 

Srbija je lepa, kada bismo je više čuvali, i kada bismo više po njoj putovali, bili bi psihički zdraviji, imali bi svoj unutarnji mir, bili bi pozitivni i puni životne energije.  Zato je bitno da imamo sećanja na dragocena putovanja, da imamo albume sa slikama, da pokušamo da skupimo novac koji, inače, najčešće nemamo, jer se većina bori da preživi.

A tako je lepo putovati i otkrivati svet ponovo dečijim očima, biti začuđen i uzbuđen pred onim što prvi put vidiš. Širiti uske vidike ličnosti. Zagrliti ljubavlju i poštovanjem prirodu. Disati punim plućima u kojima nema otrova iz cigara. Radovati se poklonjenom životu. Ispiti kafu u nekoj kafani pored autoputa ili magistrale.

Kanjon reke Vratne, kako je tamo lepo. Oni prerasti, visoke kamene kapije i slavoluci, koji se ka nebu uzdižu i formiraju greben sa prirodno isklesanim vratima ispod kojih je čovek  sićušan. Gomila kamenja, manjeg i većeg, prepreka je toku reke, koja nije hirovita, niti uzburkana, nego zauzdana, bar na tom delu gde su visoki prerasti. 

Nije lako stići do tri kamene kapije. Do njih vode vijugave i uske stazice, kozije, gde lako može da sklizne noga. Gomila granja i šiblja preseca put, a negde iz zemlje izbija koren visokih drvoreda listopadnog drveća na kojima lišće treperi kao da se radi o nekom simfonijskom orkestru. Šumi šuma, priča drevnim jezikom. Taj jezik Sloveni su nekada poznavali. Bili su vezani za šumu. U njoj su postojale vile, koje su stari poštovali i plašili ih se, naročito muškarci.

Troje kola, u kojima smo mi tada bili, entuzijasti željni lepog, jurila su se međusobno po drumovima istočne Srbije, prolazeći kroz gastarbajterska sela sa lavljim glavama na ulaznim kapijama. Kič i šund onih koji slave „uspeh“ u inostranstvu. Uglavnom su to bila prazna sela, sa starim ljudima, koji su tu životarili. Gastarbajterske vile su očigledno tu bile podignute za pokazivanje, a ne za življenje.

Brzo smo došli do starog Manastira Vratna, podignutog u doba Kralja Milutina. Jedan od ktitora manastira je bio i Sveti Nikodim Tismanski, rumunski kaluđer. Bila je to jednostavna građevina, sa niskom jednobrodnom osnovom, sa polukružnom apsidom i sa visokim zvonikom na ulazu. Sada je to bio ženski manastir, renovirali su ga kada smo mi stigli tamo. 

Ostavili smo kola na parkingu ispred ogromnog manastirskog dvorišta. Nedaleko od nas su bile neke na brzinu sklepane montažne kućice, u koje su, i iz kojih su, ulazile i izlazile horde izviđača, uglavnom dece. Bili su tu, rekoše nam tada, nekoliko nedelja. Obilazili su obližnje lovište, u nadi da će videti muflone i jelene lopatare, kojih je bilo, po priči meštana.

Bio je to bogat kraj, neotkriven, tajanstven, divlji, i bilo bi šteta podignuti tu hotele i restorane. Pričali su izviđači da su na šumskim stazama nailazili na brojne životinje. Bilo je tu ptica, srna, jelena, jazavaca, vidri, lisica, divljih svinja. Na sreću, učiteljice su decu čuvale da se ne rastrče po neistraženim i zabranjenim mestima, koja kao da su mogla biti uzrok nastanka vlaške magije.

Od davnina su kamene kapije u vlaškoj mitologiji smatrane portalima koji su delili ovaj naš vidljivi svet od drugih svetova, u kojima su obitavala demonska bića, ili paganska božanstva, koja su vrebala iz skrovitih pećina, kojih je bilo pored tih kamenih slavoluka.

Divljina je sačekala i nas. Oprezno smo je osvajali, idući kozijim stazama, levo, desno, dok nismo stigli do prve kamene prerasti, tzv. Male kapije. Naziv joj i nije odgovarao, jer je bila dugačka nekih 15 metara, široka 33, a visoka 34 metra. Nekih stotinak metara udaljena od nje zapanjila nas je Velika prerast, dugačka 45 metara, široka 23, a visoka 26 metara. Znali smo da se na neka dva kilometra uzvodno od Velike prerasti nalazi i treća kapija, tzv. Suva prerast. Put do nje, nije bio nimalo lak, čak štaviše, opasan. Moralo se proći kroz Kanjon reke Vratne. U letnjim mesecima, reka Vratna na pojedinim mestima ponirala je u dubinu, tekla je hirovito pod zemljom, pa opet izbijala na površinu, nastavljajući dalje tok ka Dunavu. Tako je rečno korito bilo suvo pod ovom trećom kapijom, i po tome je i dobila ime.

Nismo hteli da idemo do Suve prerasti, zadihani i umorni, seli smo da se odmorimo pod Velikom kapijom. Slikali smo se, peli po stenama, prskali se vodom iz reke Vratne, slušali pev ptica, i uživali u divljini prirode.  

Bili smo u carstvu vrtača, klisura, kanjona, jama, uvala i pećina, kojima se u svoje doba divio i Jovan Cvijić, čuveni geograf, koji je smatrao da su kamene kapije nastale urušavanjem nekadašnje pećinske tavanice. 

Zamislila sam sliku pradavnog urušavanja pećine, drobljenje kamena, silinu udarca, podrhtavanje tla, snagu prirode. Mogla sam da čujem kako diše šuma kao živo biće koje tim zvukom priča sa mnom.  Prilazile su mi u tim zamislima životinje, gledale me nevinim očima. Mogla sam da uđem u taj njihov pogled i da im vidim život. Zov divljine širio se u meni, ulazio mi u misao, u razum, u osećanja, u telo. Videla sam sebe kako plutam Vratnom, kako vijugam njom kao da sama postajem ta reka. Pod prstima sam osećala oštrinu sitnog peska, vlažnost mahovine na ogromnom kamenu. Svežina vazduha ulazila mi je u nozdrve, spuštala se u pluća. Srce je lakše kucalo. Um je bio bistriji. 

I nisam se samo ja tako osećala. I drugi su osetili da smo bili na čarobnom mestu. Osećali smo se kao da smo otkrili nešto jedinstveno u svetu, da smo deo prirode, da smo se stopili sa njom. Zaboravili smo bar na tren na život u gradu. Vraćeni sebi spoznali smo čari i lepotu božijeg stvaranja. Našli smo unutrašnji mir, bili smo spokojni. To je čar putovanja u divljinu, u netaknute predele.

A sada, evo me u Beogradu, zaogrnuta sam jutarnjom maglom. Idem peške na posao. Udišem isparenja iz auspuha automobila. Oko mene niču betonske višespratnice, seku se retka drveća po malobrojnim parkovima. Kapije su ovde razvaljene na srušenim kućama, na čijem placu će vrlo brzo niknuti još jedan stambeni objekat. Ovde nema mesta gde se ulazi u drugu dimenziju, osim možda u Hramu Svetog Save, u manastirima, na Kalemegdanu, parku koji još uvek odoleva urbanizaciji.

Iz guste magle, nalećem na poznata vrata. Ulazim unutra. Pozdravljam čuvara. Uzimam ključ od kancelarije. Palim računar. Podižem sistem. Pregledam poštu. Idem na internet. Pretražujem i pronalazim poznate slike. Bio je to Kanjon reke Vratne. 

Sa ekrana računara posmatrale su me prelepe fotografije kamenih slavoluka. Uzimam papir i olovku. Htela bih da opišem ono što vidim na ekranu, ali moram da radim nešto drugo. Nižu se brojke i slova globalizacije. Stajem sa radom. Već sam umorna. Skrećem pogled ka prozorima. Kroz njihovo visoko i veliko staklo ništa se ne vidi, osim magle.

 

Marija Stojiljković Marstoj

januar 2020

Putopis: Rajačke pimnice i staro groblje, Marija Stojiljković Marstoj

PUTOPIS IZ SRBIJE

Rajačke pimnice i staro groblje 

Pimnice ili pivnice predstavljaju malo selo sa kućama od tesanog kamena i brvana. Njihovi krovovi su prekriveni ćeramidom. Obično su napravljene iz dva dela, jednog koji je ukopan skoro dva metra pod zemljom i drugog čija je funkcija obitavanje ljudi u njima. A kakve su to kuće? Šta je u tome novo? Kuća ko kuća. Ali nije svaka kandidat za UNESCO.

O čemu pripovedam? O mestu za ispijanje piva, što je laž servirana vama na tacni da je tako lako prihvatite, jer što se ne vidi svojim očima, teško da se o tome može dati pravi sud. Doživeti, putovati, napisati o tome par lepih reči, zar to nije neka vrsta podviga, da se nešto iz naše istorije otrgne od zaborava, da se propusti kroz pero pripovedača, da se rečima oslika i prenese čitaocima, koji će posle jednog takvog teksta-putopisa prosto upaliti kola, sesti na voz ili stići do pimnica autobusom.

Naziv „pimnica“ potiče od glagola „piti“ i označava mesto na kome se pije, ali ne pivo, nego vino. Radi se o kompleksima vinskih podruma, u kojima se nije živelo, nego samo proizvodilo i skladištilo vino. Zašto vam ovo pričam? Pa normalno je da se ne živi u vinskom podrumu. Ipak, kada biste prvi put došli u pimnice u Rajcu, Rogljevu ili Štubiku pomislili biste da se nalazite u nekom selu, pošto biste videli kuće nanizane u sokacima, sa trgom i česmom.  Svuda unaokolo je zeleno rastinje, svež vazduh, netaknuta priroda. Možda bi samo nepostojanje dimnjaka na tim starim kućama pobudilo u vama sumnju da ipak tu ljudi ne žive.

Ja ću vam napisati nešto o najpoznatijem kompleksu takvih kuća, a to su Rajačke pimnice. Nalaze se na brežuljku iznad sela Rajac (zovu ga i Belo brdo), nedaleko su od Negotina i ukrašavaju Istočnu Srbiju.  Do njih se od sela Rajac peške može stići za nekih 15 minuta.

Njihov nastanak vezuje se za krizu koju je Evropsko vinogradarstvo imalo krajem 19. veka kada je iz Amerike stigao parazit „filokser“. On je bio poguban za zdravlje vinove loze. Uništavao je njen koren, sušio čokot pa je zamirao ceo vinograd. Ovo je bilo skoro svuda u Zapadnoj Evropi. To se nije dešavalo samo na pojedinim mestima na kojima je struktura tla bila peskovito-krševita. Jedno od njih bila je i Negotinska krajina. 

Ova nestašica vina je dovela do procvata vinogradarstva, odnosno izgradnje kamenih sela sa vinskim podrumima i vinogradima u okolini. Skoro cela Negotinska krajina bavila se proizvodnjom vina, jer se zbog posebnosti njihovog podneblja, takvo vino isticalo i ukusom i mirisom i bojom. Vino se izvozilo u Austougarsku, Englesku, Francusku i Rusiju, i to najčešće brodovima koji su plovili Dunavom. 

Vina iz ovog kraja bila su tražena zbog svoje lekovitosti, čak i čudotvorne moći. Toliki je kvalitet njihov bio. Najpoznatija bela vina proizvodila su se od vinove loze  bagrin, tamjanika i smederevka, a crna vina su se proizvodila od sorti prokupac, crni burgundac i game.

Kompleks Rajačkih pimnica čini oko 200 kamenih kuća, od kojih je 60 i danas aktivnih. One čine svojevrsni lavirint zanimljiv za šetnju. Ovi sokaci vode ka glavnom trgu sa česmom, kao i nekoliko manjih trgova.  U samom centru ovog kompleksa nalazi se i stoletno sveto drvo duda tzv.  „zapis“oko kojeg su se slavile seoske slave Sv. Trifun i Sv. Trojica.

Među ovim aktivnim kućama nalaze se danas i one u kojima postoji smeštaj i koje su pretvorene u manji hotel. Turista koji obilaze ovo mesto ima preko cele godine i njihov broj je u porastu. Tako sam i ja sa svojim prijateljima imala priliku da 2017. godine posetim ovo divno mesto.  Odseli smo u jednom takvom hotelu koji je bio blizu trga sa česmom i nedaleko od starog seoskog groblja.

Moguće da bi se na pomen groblja, čitaoci razočarali pa ne bi posetili ovaj hotel u kojem je gostoljubivost domaćina na zavidnom nivou, a hrana, o njoj ne mogu pisati, nju morate probati. Nisam tako slatko jela ni u jednom beogradskom restoranu. 

Na izlazu iz Rajačkih pimnica nalazi se staro groblje za koje kruže priče u narodu da potiče još iz doba Kelta. Ipak, zvanična informacija je da su nadgrobni spomenici na ovom groblju nastajali u periodu od 16. do 20. veka.  Izbrojano je nekih 1500 nadgrobnih spomenika. Većina su u obliku stuba sa kapom kamenom pločom. Različitih su visina. Najvišlji predstavljaju muškarca, srednji ženu a najmanji decu. Bogato su ukrašeni i podsećaju na srednjevekovne stećke ili jermenske grobove hačkar.

Tesani kamen koji je korišćen za izradu nadgrobnih spomenika isti je onaj koji se koristio za izgradnju vinskih podruma odnosno Rajačkih pimnica. Razbacani su na proplanku i deluju vrlo zapušteno i zaboravljeno. Mnogi od kamenih stubova ili su pali, ili su se nakrivili, što stvara utisak neke posebne tragedije ljudskih života koji su tu sahranjeni.

Napisala sam da su ovi spomenici bogato ukrašeni. Zanimljivo je izneti podatak o solarnim simbolima koji su na njima, poput tri Sunca ili piramide Sunca, romboida, krstova, svastike, kolovrata, cik-cak linija, Perunovog cveta drveta života. 

Bez obzira na zub vremena i nebrigu ljudi staro groblje odoleva tim pritiscima i ne predaje se uništenju. Ono priča neku svoju staru priču. Ima tu slovenske mitologije. Ima i jedno tursko turbe, ali i pravoslavnih mermernih spomenika (doduše malo) kakva se mogu videti na  današnjim grobljima skoro svuda po Srbiji. Interesantan je i podatak da su ovaj kraj u 19. veku naselile srpske izbeglice s Kosova i Metohije.

Stići na ovo mesto, Rajačke pimnice sa starim grobljem, videti lepotu istorije svojim očima, prošetati se sokacima, izgubiti se u lavirintu starih kuća, ili upasti u napuštene vinske podrume sa velikim buradima, nekad punim, sada praznim, osetiti pod nogom kamenčiće nastale urušavanjem zidova, udahnuti memlu, snimiti mračnu unutrašnjost bunara, sesti na stare stolice, staviti ruke na drveni sto, dotaknuti nadgrobne spomenike, dragoceno je iskustvo jednom piscu, ali i ljubitelju vina i pesme.

Kad smo bili tamo, u malom hotelu, pevalo se u restoranu, svirao je gitaru poznati beogradski kantautor Miloš Radosavljević Šomi, dok smo mi, njegovi prijatelji i saputnici uživali u svirci, hrani, bokalima ledene vode, i naravno, u božanstvenom vinu. 

Do sledećeg putopisa, 

pozdravlja vas

Marija Stojiljković Marstoj

p.s. putopis objavljen u Časopisu Horizont, br. 11, april 2018, str.30-31

Zašto (ne) umiru pesnici?, esej objavljen u Časopisu Zvezdani Kolodvor, Novogodišnji specijal, januar 2020

Foto: pixabay.com

Piše MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ

ZAŠTO (NE) UMIRU PESNICI?

Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima 

leči bolest od koje sam umire. 

Branko Miljković

Šta je to što pesnik oseća u trenutku kada pesma izlazi iz njega? Da li ga ona plaši ili opušta? Da li je to umetničko kreativno stvaranje podstaknuto sredinom, porodicom, obrazovanjem ili nema veze sa tim? Mogli bi da postavljamo pitanja i da dajemo neke površne odgovore, ali da li treba tako pristupiti ovoj temi. 

Život ukletih pesnika (izraz koji je prvi put upotrebio francuski pesnik Pol Verlen) bio je ispunjen samodestrukcijom, upotrebom droge i alkohola. Takvi pesnici su ispisivali svoje najbolje pesme na granici života i smrti, na korak do ludila. Smatrali su sebe neshvaćenim i prezrenim u svetu malograđanskih savremenika. Bili su buntovnici i revolucionari, simbolisti u pesničkom stvaranju, tamni, mračni, tužni, odbačeni, često siromašni, bez ljubavi i sigurnosti porodice.

Kako se može stvarati u svetu ogrezlom u mito i korupciju, gde vladaju poremećene vrednosti, gde se slavi bezdušnost i zlo!? Pesnički glas otrežnjenja deluje i sada kao krik umirućih ptica slobode, kao biser bačen pred one koji ga ne zaslužuju. Prezrenje prati iskrene pesnike, sklone kritici, na svakom koraku. Što su više društvene pojave kritikovali, to su ih oni koji su se našli „uvređeni“ brže napadali, nipodaštavajući kvalitet njihovoga dela, smatrajući ih beznačajnim jedinkama, koje niko neće pamtiti.

Kako se prepoznaje pravi pesnik, pitam se, pošto sam i sama iznedrila iz sebe neke pesme, koje su „teške“, bolne, zatvorene, pesimistične, a neretko baš takve pesme znaju da traju (mada nije svaki pesimizam dokaz kvaliteta, kao što se ni svaki „pesnik“ ne može zvati pravim pesnikom). 

Ali, po kojoj ceni je obezbeđena večnost takvih pesama, njihovo trajanje i mesto u udžbenicima i na policama klasičnih dela, to možda najbolje opisuju sledeći stihovi:

„…Veseli ljudi, dok ne znate stradanja, / kako ste drugima veliki tad, / i kako jadni ste u mraku padanja, / niko vam ne može smiriti jad“. (Iz pesme Kapljice, Sergej Jesenjin)

Pesnici su deca visine, koja lete po plavetnilu neba. Oni su duše željne slobode, pravde i istine. Njima treba čist i svež vazduh, a ne smog i dim. Za pesnike visine, letenje je način približavanja Božijim nebeskim tajnama. Oni se pesničkim letom odupiru silama primitivizma i prostakluka, iako ponekad upotrebe koju „nisku“ reč, radi boljeg opisa nekog unutrašnjeg emotivnog naboja, ne treba im zameriti, jer opseg njihovih krila, često udara o prepreke koje im postavlja surova stvarnost, pa tako:

„…Tom knezu oblaka i pesnik je sličan; / on se s burom druži, munjom poji oči, / ali na tlu sputan i zemlji nevičan, /divovska mu krila smetaju da kroči“. (Iz pesme Albatros, Šarl Bodler)

  Pravi pesnici umeju da istrpe velike boli i stradanja, sve dok utehu nalaze u pesmi (neko bi dodao i u alkoholu, ženama, i drugim porocima). Ali, kada i pesma u njima mine, opasni „nezvuk“ tišine usamljenosti vodi ih u depresiju, ili po diktatu zla, u samoubistvo, koje im se čini jedinim izlazom iz konkretne životne loše situacije. 

„…Pod olujama sudbe krute / povenuo mi venca sjaj, / ubog mi život boli mute / i čekam da mi dođe kraj…“ (iz pesme Preživeo sam, Aleksandar Puškin)

Zašto pesnici umiru? Da li je to zbog neuzvraćene ljubavi ili zbog surove osude sredine? Biće istina i jedno i drugo, jer nije lako biti glas ljubavi ili razuma među savremenicima koji ne drže do tvojih stihova, koji više vole da se kupaju u blatu laskanja, dodvoravanja interesnih grupa. To je breme usamljenih pesnika, koje njihova pesma ne može uvek da olakša, pa spas pronalaze u parku, na grani drveta na kojoj visi uže i omča spremna za njih. U tom trenu, dok stavljaju omču oko vrata, sluđeni su sivilom doba u kom su živeli, a koje im se čini nejasno, apsurdno, puno haosa i nereda, kao u stihovima:

„ Dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi? / Dok jedini prkosiš siromaštvu jasnoće…“ (iz pesme Dok budeš pevao, Branko Miljković)

O ti jaki pesnici, koji smrti nisu vični i koji ne žele da umru, zagledani su u prirodu, u lepotu bilja, drveća, trave. Oni se kupaju u okeanima, i čiste se od udaraca i ujeda onih koji ih napadaju, tako što veruju u san, i za njih je san bitniji od jave. To se čuje u njihovom glasu kada recituju svoje stihove, ili kada perom, po belini hartije, povlače precizne linije slova. I dok sami šetaju opustelim parkom, dok im preti dolazak zime, oni se raduju, jer znaju da u drveću ima više božijeg opstanka nego u nekim kvarnim i zlim ljudima. 

„...Drveće puno pupova i zvezda / mesto mene živi. Sve što sam ja reko / šaptaće vam meko / dalje noći…“ (Iz pesme Bolesni pesnik, Miloš Crnjanski)

Ne mogu umreti pravi pesnici. Oni su božiji glasnici, nosioci etike i estetike lepog. Melodija, zvuk i ritam u njihovim smislenim pesmama u otežali od zagađenja vazduh okruženja unose emociju i empatiju koja razgrće trulež doba u duši probranih slušalaca. Zalud je trud prizemnih primeraka ljudskoga roda da prave pesnike komercijalom oteraju sa polica u knjižarama i pokazaće se neuspešan svaki pokušaj kvazipesnika da se članstvom u bolesnim i prodanim književnim udruženjima uz pomoć uticaja novca, politike, moći i interesnih grupa domognu jedine prave nagrade, a to je večno trajanje njihovoga pesništva. Ko će čuti za kvazipesnike kroz nekoliko vekova!?

Bog nagrađuje odane i njemu predane duše. Pesnički duh, iako ume biti tragičan, u stanju je da kroz patnju i unutrašnje sukobe stvori genijalne stihove. Aura pesnika je snažna, a izvor iz koga teče pesma tajnovit je i uzvišen. 

Vreme današnjice na marginu stavlja velike kreativce. Umetnik je često prepušten samom sebi. Njega ne uništava samo društvo u kom caruju poremećene, da kažemo ispremeštane vrednosti, nego i sudba kleta, neuzvraćena ljubav, siromaštvo, nemanje iskrenih prijatelja.

Sve se svelo na ritam novca, pa i kupovina knjiga po knjižarama. Biblioteke ostaju jedini stubovi koji nose veliku književnu prošlost. Društvene mreže preplavljuju horde kvazipesnika, koji se ponose svojom površnošću, jer za duboku misao nisu sposobni. 

Treba se boriti i ostaviti trag u vremenu u kom si bitisao, da bi te u budućnosti prepoznali kao stvaraoca koji se odupirao zlu i bio sklon kritici neznanja i olako datih pohvala i nagrada. 

Takav pesnik nikad neće umreti.

Beograd, 24. decembar 2019. godine

objavljeno u časopisu Zvezdani kolodvor, Novogodišnji specijal, januar 2020