NEISPEGLANA ISTINA O ŽENSKOM PRINCIPU, piše Marija Stojiljković Marstoj

pixabay.com

NEISPEGLANA ISTINA O ŽENSKOM PRINCIPU 

Simo B. Golubović, SUZNI OBRAZI ŽIVOTA 

Nema te žene koja u nekom periodu svog života ne zažali što je žensko, i to ne samo zbog porođajnih bolova, ili gomile obaveza pri vođenju domaćinstva, nego zato što nad ženskim rodom vekovima lebdi Evin greh tzv. praroditeljski greh, zbog kojeg je čovek (Adam i Eva) proteran iz Raja i udaljen od Boga. „Svaka žena je Eva“ kaže Simo B. Golubović u svom najnovijem poetskom romanu „Suzni obrazi života“ za koji imam tu čast, ali i veliku odgovornost da napišem recenziju.

U odnosu na dosadašnje Golubovićevo književno stvaralaštvo, koje čini više kvalitetnih zbirki poezija i romana, različite tematike, od ljubavne, misaone pa do antiratne, ovo delo se izdvaja kao najozbiljniji kandidat koji može da ostavi večni trag u svetu književnosti. 

Ozbiljnost ovog romana ne čini broj napisanih stranica (a ovo je obiman roman), već ono teško objašnjivo, često zamagljeno, tajnovito i skriveno, a što se poetskim proznim jezikom otkriva čitaocu i kritici. 

Pored narativnog toka, obojenog Golubovićevim poetskim iskazima i metaforama, tu je i postmodernističko pripovedanje obogaćeno citatima raznih srpskih i svetskih mislilaca i mudraca koji su ubačeni u tekst u cilju potvrđivanja i samih autorovih promišljanja. Spomenućemo samo neke od njih, Andrić, Selimović, Dučić, Njegoš. Ipak, najveći broj citata preuzet je iz svete knjige Biblije (najviše jevanđelja iz Novog zaveta, kao i psalmi Davidovi).

Ukratko, glavna junakinja ovog romana je „nepoznata žena“ koja traži samu sebe, na mestu koje se nalazi s one strane života, dakle, posle smrti. Možemo zvati to mesto čistilištem, ili reći da se radi o putovanju jedne umrle duše ka Raju ili Paklu. 

Na samom početku romana, glavna junakinja, koja je zaboravila svoje pravo ime (Eva), nailazi na čudnog starca (Sv. Petra) koji čuva vrata kroz koja bi ona mogla da stigne ka svom cilju (vaskrsenju, oslobođenju od grehova). Ona želi da starcu otme ključeve kako bi nastavila svoj put. Sledi njihova dijaloška forma, nadigravanje, poučavanje, mudrovanje. 

Golubović odlično gradi svoje likove, a naročito lik glavne junakinje, pa tako nas suptilno navodi da mislimo da se u „istom“ ženskom liku kriju i Eva, pramajka i prva grešnica, ali i Bogorodica, Majka božija i svetica. Između ove dve krajnosti u psihologiji glavne junakinje „nepoznate žene“, nalazi se trodimenzionalni prostor subjektivne ili objektivne karakterizacije ličnosti svake žene ponaosob. 

Ipak, iako je Eva ta koja je iz ženske znatiželje, a na nagovor zmije (predstavnik zla) navela Adama da zagrize jabuku sa zabranjenog drveta, ne može samo ona biti jedini krivac, tako da je greh pao i na Adama. I pored te istine o praroditeljskom grehu, u istoriji čovečanstva žene kao da su od strane muškaraca (sa retkim izuzecima) optuživane da su jedini krivci za sve. Tako su one držane slabićima, njima se nije trebalo verovati, to su bile veštice, koje su zasluživale vatrenu smrt, ili su bile kurve, koje su zaslužile da budu silovane, bilo u ratu ili u miru. Ženama je na čelu udaren žig u obliku „jabuke“. Zato je svaka žena Eva i zato je spas za žene, pored Isusa Hrista, i njegova majka, Bogorodica, koju je Bog izabrao da rodi njegovog sina, iako i Bogorodica vodi poreklo od Eve.

Roman je višeslojan, višeznačan, diskursi se prepliću, narativ se često prekida reminiscencijama, prisećanjima koja kao da izviru iz dubine frojdovske arhetipske potsvesti.  I nije čudno što Golubović ume da o takvim stvarima govori, pošto je on pesnik, tako da mu je Bog dao da može videti svojim poetskim očima i kroz tamu neznanja, sumnji i strahova.  

Golubović kao zreli mislilac u romanu se dotiče mnogih tema, i na sebi svojstven način ih određuje, definiše, razjašnjava. Pomenućemo samo neke od njih, poput večnih tema smrti, greha, rata, istine, laži, sumnji, strahova, nepravde, sreće, ljubavi. 

Ono što okružuje glavnu junakinju je „miris nataloženog vremena“, kako kaže Golubović na početku romana, a onda kroz reči Sv. Petra koje upućuje „nepoznatoj ženi“ objašnjava da li posle smrti postoji vreme ili prostor: „Vreme ovde nema trajanje. Ono ovde nema ni prošlosti, ni budućnosti, a nema ni cenu…Sve je u istom trenu i na jednom mestu. (Ključ je u tvojim grudima, str.176).“

Gde se to nalazi glavna junakinja? Da li je u pitanju čistilište ili sudnica? „Ovo ovde je jedino mesto u koje svi dođu, i jedino mesto iz koga se niko ne vraća…Ovo je mesto samo za prolaz, zadržavanja nema. Samo duša prolazi a onda se usmerava u željenom pravcu. (Knjiga postanja, str.63)“…„Svako je sam za sebe i zbog sebe…Ovde je svako ponovo postao ništa. Mnogo manje ništa od onog blata i praha od koga je Prvi stvoren, a još manje od onog sedmog rebra od koga je Prva stvorena. (Senke prošlosti, str. 254)“ … “Ovo je samo, priznade napokon sama sebi smetlište – odlagalište mrtvih duša, gde sve mogu stati u jednu vreću, u jednu tačku da jedna drugoj ne smeta. (Senke prošlosti, str. 258).“

Ipak, po mom mišljenju, najbolji opis vremena i prostora u kom se glavna junakinja u romanu nalazi je sledeći: „Sve vreme ovde je u jednom trenu, kako je rekao onaj stari ribar (Sv.Petar), a njemu se može i mora verovati. Svi događaji se mogu ispričati u jednoj reči, a sve reči su u jednom slovu zapisane; ovde postoji sve i nema ničega; nema života jer nema trajanja, a kada nema života – nema ni smrti. To znači nema ni trajanja. Trajanje je vezano za neki prostor. Ovde nema ni prostora, a ako ga ima, on ničim nije omeđen. Ako nije omeđen – onda je beskrajan, a ono što je beskrajno, kao da ga i nema, kao da i ne postoji. U beskraju se sve bestidni raspojasa da pokaže golotinju svoje duše. To je svačije i ničije istovremeno. Sve je varka, sve je iluzija. (Samo vreme i prostor su bezgranični, str. 285).“

Na početku romana, već u prvom poglavlju, glavna junakinja se nalazi ispred „starih ogromnih stokrilnih vrata“ ispred kojih stoji „starinski ormar i grubo napravljen sto“. (Ko mi to misli moje kazuje, str. 6.) “ U pitanju je božanska simbolika. Sto je napravio „nevešti stolar“ (saznaćemo iz daljeg toka romana da je u pitanju sin Božiji Isus Hrist), koji je poverio ključeve od „starih ogromnih stokrilnih vrata jednom „starcu u bednim haljinama“ (Sv.Petru). Pored stola, tu se nalazi i „starinska izlinjala fotelja sa prekrivačem satkanim od tananih vlakana prošlih vremena koja su se već davno istrošila i na važnim mestima pokidala.“ (Ko mi to misli moje kazuje, str. 6). Fotelja je simbol božijeg prestola, što se saznaje iz kasnijih poglavlja ovoga zanimljivog i tajanstvenog romana. (Videti poglavlje Ključ je u tvojim grudima, str. 180)

Kad se prođe kroz „stara ogromna stokrilna vrata“ nailazi se na „planinu suza i greha, na mnoga brda uzdaha, tajni, zaborava, tuge, smrti, kao i na reku suza, u kojoj su i suze one krave čije su tele odveli na klanje. Tu je i stablo žalosti, pa podivljala krvava reka. Stiče se utisak, da uglavnom patnja i žrtva okružuju glavnu junakinju i da ona možda u sebi nosi (u duši) i druge živote, koji se preslikavaju na okolnu prirodu na koju ona nailazi dok ide drumom ka svome cilju. 

A šta je cilj ove umrle ženske duše? Možda želi da pronađe istinu o sebi. Ali, istina se teško pronalazi. Ona je skrivena, a ako sticajem čudnih okolnosti se i razotkrije od pogleda na nju ledi se krv u žilama. Golubović je opisuje kao „suhu, mršavu, iznemoglu, uprljanu lažima, prevarama, nasiljem, nehajem, izudarana i krvava, polomljenih zuba, savijene kičme, gola i bosa…(Ključ, str. 83)“.  Drugim rečima, u pitanju je Golubovićeva „neispeglana istina“. 

Eloi! Eloi! Lama savahtani (Bože moj, Bože moj, što si me ostavio?) kao da odzvanjaju Isusove reči kroz sve puteve kojima se „nepoznata žena“ kreće. Onaj u belim haljinama (Isus Hrist) pojavljuje se i u sećanju starca u bednim haljinama (Sv.Petar). Isusova žrtva i stradanje na Golgoti, njegova smrt i vaskrsenje ostavili su neizbrisiv trag kako u ovom „čistilištu“ kroz koji se nepoznata umrla žena kreće, tako i dole na Zemlji, u životu, gde se vreme meri sekundarom starog sata, a prostor mapama i mernim jedinicama.

U kom ključu da čitamo i razumemo ovo Golubovićevo delo? Autor se pita, da li je ključ reč? Da li je to onaj zamršeni korak? Da li je to neotkrivena tajna? Je li to neispeglana istina, traganje za istinom? (Istina često vređa, str. 171-172) Dakle, da li je ključ spoznaja Boga i njegovih tajni? Gde se nalazi taj ključ? Da li je u našem srcu? Da li uopšte treba da ga tražimo ili se na njega nailazi „slučajno“? Na sva ova pitanja postoje odgovori, ali iz diskursa Golubovićevog poetskog romana saznajemo da je najbolje ne postavljati pitanja, jer nam tako pravi odgovori izmiču. 

Drugim rečima, treba paziti šta se želi, da se ne ostvari neželjeno. Kako kaže Golubović kad priča o Zemlji i ljudima „Tamo vlada volja za prestižom, ugledom, društvenim statusom. Tamo se ljubav pretvara u ljubomoru koja se često prelije u čašu gorčine, gorčina u čašu mršnje, a kada mržnja ovlada srcem, čovek postaje zver. (Nova pitanja, str. 215)“

„Samo Gospod zna put pravednika“ saznajemo iz Biblije (Psalmi davidovi). Često su ti putevi krivi, uski, zapetljani, neprohodni, kaže Golubović. (Nova pitanja, str. 220). Pravednik je bio i Stanko Nekadašić, glavni junak iz Golubovićevog antiratnog romana „Trinaesta molitva“. On se spominje i u ovom romanu, zajedno sa nekim drugim junacima iz Golubovićevog dosadašnjeg književnog stvaralaštva. Tu je i „drugarica Eva“, koja je živela u Titovo vreme, u nestaloj zemlji Jugoslaviji. Spominje Golubović i „Nerajlu“, zemlju radosti, ali i zemlju koje nema, a koja je opevana u knjizi ovog autora Nerajla Nevina (1997). 

Čini se da pored glavne junakinje i autor ovog romana traga za istinom. 

„Istino, iže jesi / kaži gde si! / Ja za ozbiljnog tragača važim. /Da li te ima, / da li te uzalud tražim?“ peva Golubović u pesmi Istina (Dnevna doza zadovoljstva, 2017). 

Žrtva i patnja su motivi koji obeležavaju „Suzne obraze života“, što se najbolje može videti u ovom kraćem odlomku u kom se opisuje Knjiga postanja (ili saznanja): „Ostala je samo jedna knjiga koju je starac držao u drhtavim rukama i zvao Knjigom postanja. To je knjiga koja je imala samo jednu stranicu, jednu misao u jednom slovu koje je bilo ispisano u nevidljivoj tački, u suzi one krave kojoj su tele odveli na klanje.“

Na kraju romana, Golubović nas upoznaje sa pojmom „trećeg života“. On kaže da prvi život dobijamo na dar rođenjem. Drugi život je sama smrt. Treći život je paralelan sa prvim i drugim životom.  Za Golubovića, treći život je poput vaskrsenja. To je ostavljanje tragova koji nikad neće biti izbrisani. To je kreativno stvaranje. To je muzika, književnost, slikarstvo, film, nauka. Treći život su i sećanja na nas koja su preostala u drugim ljudima.

U čemu je vrednost ovog Golubovićevog romana? Nije to samo obično promišljanje. Nisu to samo lepi stihovi i rečenice. Nije to samo mudrost niti ljubav. Poetski roman „Suzni obrazi života“ su na prvom mestu „slučajni“ odgovor na „nepostavljeno“ pitanje – Zašto nas je Bog stvorio?

Da li smo Božije stvaranje zaslužili, kada smo toliko puni „greha, sumnje, nevere, stranputica, ljubomore, laži, varljivih istina, zaključanih nada, pohlepe“, baš onako kako Golubović kaže u istoimenoj knjizi (zbirci poezije) „Suzni obrazi života br. 2“, koja je štampana zajedno sa poetskim romanom „Suzni obrazi života“ i koja predstavlja, po autoru, „izvod u stihu“ preuzet iz tog romana. Ova zbirka poezije čini srž poetskog romana i prepuna je, da kažemo, krucijalnih, fundamentalnih načela i principa koji nam mogu pomoći da shvatimo šta je to što čini jedan Golubovićev „roman toka savesti“. 

Savest je vezivno tkivo ne samo pesama u ovoj zbirci poezije, nego i rečenica u romanu. Bog nas je stvorio po svom liku i dao nam je slobodnu volju, ali i osećanja. Savest je merilo čistote nečije duše i dokaz emotivne inteligencije. Ona je brana da ne postanemo psihopate. Bez nje, nema napretka u duhovnom razvoju pojedinca, ali ni nacije, ni čovečanstva. Bog nas je isprva stvorio bezgrešne, ali sagrešenjem naših praroditelja Eve i Adama, terajući ih iz Raja, on nije mogao da nas spasi pakla greha „zabranjene voćke“ koju smo zagrizli. Pošto imamo slobodnu volju, jedini naš način da se pokajemo i oslobodimo greha jeste kroz postojanje naše savesti, ili bolje reći „anđela“. A to je već polje koje zadire u religiju i postojanje „božije promisli“ u svakom trenu našeg života, nebitno kog života, da li prvog dobijenog rođenjem, da li  drugog koji kreće posle smrti ili trećeg koji zadire u vaskrsavanje našeg duhovnog tela.

Preporučujem čitaocima i kritičarima knjige pesnika i književnika Sime B. Golubovića „Suzni obrazi života br. 1 i 2“  i želim im od srca uspešan „treći život“.

U Beogradu, 14. decembra  2019. godine

Mr Marija Stojiljković MARSTOJ, književnica i pesnikinja