STAKLO

Ilustracija Sonja Jovanović

Staklo

Lomljivo staklo sudbine

nadvilo se iznad mene kao krov.

Sve kristalno bi i ništa se

ne zbi na tom staklu.

U aleji mašte iskra se savila

da zakuca na tajna vrata sreće.

Pitam te, drago moje biće –

kada nestadoše svi treptaji svica?

Pitam te, draga moja srećo –

kada suze isušiše nebo?

Pitam te, vodo – otkad potoci

na dnu ponora leže?

Pitam vas sve – kada su se

kose moje zamršene rasule

po putu životne tajne?

Autor Marija Stojiljković Marstoj

Iz zbirke PTICA IZA ŽICE