недеља, 2. фебруар 2020.

Putopis: Rajačke pimnice i staro groblje, Marija Stojiljković Marstoj


PUTOPIS IZ SRBIJE
Rajačke pimnice i staro groblje 

Pimnice ili pivnice predstavljaju malo selo sa kućama od tesanog kamena i brvana. Njihovi krovovi su prekriveni ćeramidom. Obično su napravljene iz dva dela, jednog koji je ukopan skoro dva metra pod zemljom i drugog čija je funkcija obitavanje ljudi u njima. A kakve su to kuće? Šta je u tome novo? Kuća ko kuća. Ali nije svaka kandidat za UNESCO.

O čemu pripovedam? O mestu za ispijanje piva, što je laž servirana vama na tacni da je tako lako prihvatite, jer što se ne vidi svojim očima, teško da se o tome može dati pravi sud. Doživeti, putovati, napisati o tome par lepih reči, zar to nije neka vrsta podviga, da se nešto iz naše istorije otrgne od zaborava, da se propusti kroz pero pripovedača, da se rečima oslika i prenese čitaocima, koji će posle jednog takvog teksta-putopisa prosto upaliti kola, sesti na voz ili stići do pimnica autobusom.


Naziv „pimnica“ potiče od glagola „piti“ i označava mesto na kome se pije, ali ne pivo, nego vino. Radi se o kompleksima vinskih podruma, u kojima se nije živelo, nego samo proizvodilo i skladištilo vino. Zašto vam ovo pričam? Pa normalno je da se ne živi u vinskom podrumu. Ipak, kada biste prvi put došli u pimnice u Rajcu, Rogljevu ili Štubiku pomislili biste da se nalazite u nekom selu, pošto biste videli kuće nanizane u sokacima, sa trgom i česmom.  Svuda unaokolo je zeleno rastinje, svež vazduh, netaknuta priroda. Možda bi samo nepostojanje dimnjaka na tim starim kućama pobudilo u vama sumnju da ipak tu ljudi ne žive.

Ja ću vam napisati nešto o najpoznatijem kompleksu takvih kuća, a to su Rajačke pimnice. Nalaze se na brežuljku iznad sela Rajac (zovu ga i Belo brdo), nedaleko su od Negotina i ukrašavaju Istočnu Srbiju.  Do njih se od sela Rajac peške može stići za nekih 15 minuta.

Njihov nastanak vezuje se za krizu koju je Evropsko vinogradarstvo imalo krajem 19. veka kada je iz Amerike stigao parazit „filokser“. On je bio poguban za zdravlje vinove loze. Uništavao je njen koren, sušio čokot pa je zamirao ceo vinograd. Ovo je bilo skoro svuda u Zapadnoj Evropi. To se nije dešavalo samo na pojedinim mestima na kojima je struktura tla bila peskovito-krševita. Jedno od njih bila je i Negotinska krajina. 

Ova nestašica vina je dovela do procvata vinogradarstva, odnosno izgradnje kamenih sela sa vinskim podrumima i vinogradima u okolini. Skoro cela Negotinska krajina bavila se proizvodnjom vina, jer se zbog posebnosti njihovog podneblja, takvo vino isticalo i ukusom i mirisom i bojom. Vino se izvozilo u Austougarsku, Englesku, Francusku i Rusiju, i to najčešće brodovima koji su plovili Dunavom. 

Vina iz ovog kraja bila su tražena zbog svoje lekovitosti, čak i čudotvorne moći. Toliki je kvalitet njihov bio. Najpoznatija bela vina proizvodila su se od vinove loze  bagrin, tamjanika i smederevka, a crna vina su se proizvodila od sorti prokupac, crni burgundac i game.




Kompleks Rajačkih pimnica čini oko 200 kamenih kuća, od kojih je 60 i danas aktivnih. One čine svojevrsni lavirint zanimljiv za šetnju. Ovi sokaci vode ka glavnom trgu sa česmom, kao i nekoliko manjih trgova.  U samom centru ovog kompleksa nalazi se i stoletno sveto drvo duda tzv.  „zapis“oko kojeg su se slavile seoske slave Sv. Trifun i Sv. Trojica.

Među ovim aktivnim kućama nalaze se danas i one u kojima postoji smeštaj i koje su pretvorene u manji hotel. Turista koji obilaze ovo mesto ima preko cele godine i njihov broj je u porastu. Tako sam i ja sa svojim prijateljima imala priliku da 2017. godine posetim ovo divno mesto.  Odseli smo u jednom takvom hotelu koji je bio blizu trga sa česmom i nedaleko od starog seoskog groblja.


Moguće da bi se na pomen groblja, čitaoci razočarali pa ne bi posetili ovaj hotel u kojem je gostoljubivost domaćina na zavidnom nivou, a hrana, o njoj ne mogu pisati, nju morate probati. Nisam tako slatko jela ni u jednom beogradskom restoranu. 

Na izlazu iz Rajačkih pimnica nalazi se staro groblje za koje kruže priče u narodu da potiče još iz doba Kelta. Ipak, zvanična informacija je da su nadgrobni spomenici na ovom groblju nastajali u periodu od 16. do 20. veka.  Izbrojano je nekih 1500 nadgrobnih spomenika. Većina su u obliku stuba sa kapom kamenom pločom. Različitih su visina. Najvišlji predstavljaju muškarca, srednji ženu a najmanji decu. Bogato su ukrašeni i podsećaju na srednjevekovne stećke ili jermenske grobove hačkar.

Tesani kamen koji je korišćen za izradu nadgrobnih spomenika isti je onaj koji se koristio za izgradnju vinskih podruma odnosno Rajačkih pimnica. Razbacani su na proplanku i deluju vrlo zapušteno i zaboravljeno. Mnogi od kamenih stubova ili su pali, ili su se nakrivili, što stvara utisak neke posebne tragedije ljudskih života koji su tu sahranjeni.

Napisala sam da su ovi spomenici bogato ukrašeni. Zanimljivo je izneti podatak o solarnim simbolima koji su na njima, poput tri Sunca ili piramide Sunca, romboida, krstova, svastike, kolovrata, cik-cak linija, Perunovog cveta drveta života. 

Bez obzira na zub vremena i nebrigu ljudi staro groblje odoleva tim pritiscima i ne predaje se uništenju. Ono priča neku svoju staru priču. Ima tu slovenske mitologije. Ima i jedno tursko turbe, ali i pravoslavnih mermernih spomenika (doduše malo) kakva se mogu videti na  današnjim grobljima skoro svuda po Srbiji. Interesantan je i podatak da su ovaj kraj u 19. veku naselile srpske izbeglice s Kosova i Metohije.

Stići na ovo mesto, Rajačke pimnice sa starim grobljem, videti lepotu istorije svojim očima, prošetati se sokacima, izgubiti se u lavirintu starih kuća, ili upasti u napuštene vinske podrume sa velikim buradima, nekad punim, sada praznim, osetiti pod nogom kamenčiće nastale urušavanjem zidova, udahnuti memlu, snimiti mračnu unutrašnjost bunara, sesti na stare stolice, staviti ruke na drveni sto, dotaknuti nadgrobne spomenike, dragoceno je iskustvo jednom piscu, ali i ljubitelju vina i pesme.

Kad smo bili tamo, u malom hotelu, pevalo se u restoranu, svirao je gitaru poznati beogradski kantautor Miloš Radosavljević Šomi, dok smo mi, njegovi prijatelji i saputnici uživali u svirci, hrani, bokalima ledene vode, i naravno, u božanstvenom vinu. 

Do sledećeg putopisa, 
pozdravlja vas

Marija Stojiljković Marstoj
p.s. putopis objavljen u Časopisu Horizont, br. 11, april 2018, str.30-31

2 коментара:

  1. Putoris izvanredno napisan.Pred čitaocima su slike kao na filmu ili slikarskom platnu...Napišite još neki putopis rado ćemo ga čitati. draga spisateljice Marija Stojiljković Marstroj !

    ОдговориИзбриши