RECENZIJE

ZBIRKA POEZIJE PTICA IZA ŽICE

PREDGOVOR IZDAVAČA

U vreme današnje, u doba „Velikog brata a malih ljudi“, kada je poezija skrajnuta i marginalizovana, drznuti se da objavite zbirku dobre poezije graniči se sa podvigom. Kada je oplemenite predivnim ilustracijama, što je ovde i slučaj, dobijate knjigu izuzetne kakvoće. Autor ovih stihova kao da ne primećuje ova plitkoumlja kojima smo okruženi, zagledana je u dubinu čoveka i vremena u kome živimo. Rime Marije Stojiljković dodiruju i srce i dušu. Zato, kao izdavači ove knjige, ponosno stojimo iza ovakvog dela i toplo ga preporučujemo čitaocu koji zna da prepozna pravi kvalitet i vrednost. (Udruženje pisaca Poeta, Veselin P. Dželetović)

MANIFESTACIJE UNUTRAŠNJE EKSPRESIJE

Zorica Tijanić, književnica i novinarka

O zbirci poezije Ptica iza žice Marije Stojiljković Marstoj

Ptica je simbol duše. S lakoćom uzleće, skladnim pokretima, lepetom krila, elegantno, sa ciljem da se uzdigne u nebo, oslobodi se poput duše. Ali šta ovde može Ptica iza žice? Gde je to duša zarobljena? U kakvim se to čežnjama rađa i umire? Zbog čijeg i kakvog to greha čami vapeći za slobodom?

Duboki simbolizam i refleksivnost odlika su novog dela Marije Stojiljković, u neku ruku nastavka romana Božanska je snaga književnosti. S tim što se ovaj put izraz utelovljuje u formu pesama, kratkih i dugačkih formi ekspresija kojima manifestuje svoj unutrašnji izraz.

Kod Marije Stojiljković je sve podređeno simbolizmu. Ona u svemu traži i pronalazi smisao božanskog. U devedeset osam pesama (od toga sedamdeset sedam novih) i sedam tematskih celina od kojih u jednoj ima sedam, u drugoj četrnaest, a u trećoj dvadeset jedna pesma – sve je deljivo sa sedam. Jedna od brojnih simbolika broja sedam je i traganje za istinom, kojem se posvećuje život i delo. Na tom putu jedino je moguće prihvatanje vere i nade kao glavnih vodilja u svetlost. Svoje biblijsko značenje nam otkriva postankom sveta (u sedam dana)  i Otkrovenjem, pokazujući savršenstvo poretka.

U pesmama ćemo otkriti zašto je ovde duša iza žice. Baš zbog toga da bi se naglasila potreba za razrešenjem od svih vezanosti i okova, zašto je neophodno uzdići se i sebe u nebo. Ritmički skladno, ovde pesme kreću na svoj put u beskrajne daljine ponirući u noć ili u daleko u nebesko plavetnilo. Kao što kaže u pesmi Dođe tako čas u životu:

Život – to su neprekidni časovi naših osciliranja,

ritmika, dinamika, muzika, patos,

ili tek ekstaza, paradoks, ironija.

Potom na kraju ...samo neka traje.

Zašto ekspresije? Pesme imaju element dramskog. Kratkim rečenicama pesnikinja doprinosi stvaranju doživljaja koji drži pažnju, podižući raspoloženje i vodeći nas na mesto dešavanja, pa se tako nalazimo u – Oluji, u Danu od stakla, U Noći u kojoj Dan pobeđuje Tminu.

Bitan element je i zahvaljivanje u kojem ipak osećam dozu ironije, ali i nauka o iskušenjima. To je ono vreme u kojem svi padamo u veri posustajući, ali i promisli da sve biva sa razlogom – tako i ovde. Podići se iz sunovrata još je veći hrišćanski podvig, podleći iskušenju i odoleti mu.

Rukovet pesama Ptica iza žice podseća na psalam. Marijine su pesme korisne za dušu. Ne dotiče se Marija samo duše i božanstva. Ona i te kako oseća svet i ono materijalno u njemu. U ciklusu O ljudima ukazuje na otuđenost, strah i sunovrat u koji nas vodi ljudska bezosećajnost i duhovno siromaštvo. Treba svet spasavati razumevanjem, toplinom, građenjem mostova između svetova. Ulazeći u ljudsku dušu i tražeći razloge, otkriva i najdublje slojeve ljudskih slabosti koje se manifestuju u njihovom ponašanju tražeći smisao života, upravo polazeći od njegovog postanka i svega onoga čemu bi nas on mogao naučiti. Tako u pesmi Puzavice izražava bojazan:

Ljudi se treba bojati

koji o životu malo znaju.

Od onih koji za bol čuli nisu.

Njihova puzavica

brzo se uvila oko ose.

Prebrzo da oni život shvate.

Ili život njih.

Ali isto tako daje im i šansu u pesmi Ljudi:

Da smo svesni, znali bismo

da smo svi isto drvo.

Drvo ličnosti čoveka.

Mi sebe vekovima gradimo.

Izdižemo se od korena

svojih pećinskih nagona

ka dalekoj razgranatosti

naše duhovne ličnosti.

I onda kaže u pesmi Ja bih:

Ja bih, Bože, i bio Čovek,

ali nisam znao kako da budem.

Kada sam to shvatio,

bilo je kasno. Umro sam.

Marija u ciklusu O pisanju posvećuje pesme velikim i znamenitim pesnicima – Jesenjinu, Desanki Maksimović, Jovanu Dučiću, Danilu Kišu. Posvećuje ciklus traženju smisla u poeziji, zabludama pesnika.

U pesmi Teško delo filozofski razmišlja o životu i smrti, čime završava ciklus o pesničkom zanosu.

Osećam teško delo će

da izleti iz mene.

Pruža ruke iz groba.

Sa iscepanim rukavima su.

Sve je u mrtvacu staro.

Misao mu teče u paklu prošlosti.

I iza žice ptica gradi svoje gnezdo. Nailazim tako i na ciklus O ljubavi. Taman kada sam pomislila: – A gde je ljubav? U ovom ciklusu bih izdvojila pesmu Istina. Nekako stidljivo Marija peva o ljubavi. I tu je podiže na nivo duhovnosti, trpljenja, patnje, govoreći o čežnjama, traženju srodne duše, ulazeći u dubinu odnosa dva bića koja bi trebalo da su poput ogledala, a često je obrnuto. O nepovratu, pustoši i tišini, umesto radosti i sreće rađanja lepih osećanja. Zašto ta ljubav mora biti nesrećna, nedokučiva i na kraju Izgubljena?

Gde da zastanem da voleti te prestanem?

Koji talas da ispratim, da te ne povratim?

Kakva muzika da se sluša, da otvori se duša?

San po san. Drama po drama.

Kradem da uzmem. Uzmem pa zaboravim.

Da, isto je mnogima.

Ali meni ipak noćas trebaš ti,

moja izgubljena ljubavi.

Gde je ljubav – tu je i rat! Osuđeni jedno na drugo i ovde nas prate. Ciklus O ratu nas konačno uvodi u završnicu naslovnog refrena kojeg peva Slavuj. Marija kaže da se sloboda lako ne osvaja, ali i ne podnosi. Rat, kao jedno veliko zlo među ljudima, ne vodi se samo oružjem. Često su reči najjače oružje u borbi unutrašnjeg stanja u čoveku. O slobodi i zarobljeništvu u naslovnoj pesmi ciklusa O ratu, gde najviše dolazi do izražaja simbolika celokupne rukoveti:

A gde je završetak, daljine umetak?

Gde su misli krenule, u krošnji zatajile?

Pa se dugo, dugo krošnje gledaju.

Pa se dugo, dugo nade uzvikuju.

Kako da se pesma završi kada kraja nema,

kada taj slavuj u nekome uporno drema?

Pa da mu poručim:

– Žica tvoja, čeka te amo.

Dođi, dođi meni ti samo.

Moja diko, moja pomamo,

probudi me slavujski slavno!

Rat još uvek traje, samo smo zaustavljeni u prividu mira. Svugde u svetu žive narodi čija je sloboda ugrožena. Na Kosovu živi narod koji se i dalje muči. Sloboda je nešto neprocenjivo. Za mnoge, koji nisu doživeli šta znači biti zarobljen u sopstvenoj domovini, to je samo reč na papiru, filozofski termin o kome smo pisali referate. Sloboda je nešto za čim se čezne kada se izgubi. Marija oseća patnju našeg naroda koji je vekovima bio porobljivan, i upravo ta žudnja za slobodom u pesmi Godine pronalazi svoj put do naših srca, izazivajući i suzu, ali i onaj prkos i spremnost da se i dalje bori. Neodustajanje je ključna reč te borbe.

Ima više godina kako se ljudi pate.

Ima više godina kako se ljudi sakate.

Ima više godina kako se hrabrost ponižava.

Ima više godina kako zemlja isparava.

Ali ipak, pokrenulo je proleće

ovoga jutra svoje krošnje.

Zašuštalo je lišće. Zašuštale su lipe.

Zamirisalo je sa lipom srce moje celo.

Zamirisalo, zamirisalo,

u vreme ratno, u doba vrelo.

Najjača ekspresija je doživljena u pesmi Otadžbino. Izuzetan dramski naboj u kojem postavlja pitanja i navodi nas da sami odgovorimo – opet pitanjima:

Da li ludilu pružam pesničku ruku?

Da li sečivu nepromene darivam se?

Na vrhu noža proboj je životnih sokova.

Umirem kao žrtva bez razloga žrtvovana.

Selim se rečima nigde. Nemam svoga dela.

Kopam se čamotinjom.

Slika stare umiruće otadžbine vrišti.

I brigom i dramom zakopala svet.

I životinji malograđanštine darivala se.

Sve je tamo… poznajem taj ludi korak.

Ti dušo bezdušna… ti rate krvoločni...

Ti nado izgubljena… ti sleposti nelečena...

Ti ljubavi neverna… ti čedo nezahvalno...

Suviše je rata na putu pesnika.

Suviše drame na belini hartije.

Ljudi dižu koplja umrtvljujući pokušaj

da dišem zdravim plućima.

Časovi dostizanja Boga su nastavak njene božanske snage da perom menja svet, da ga upita kuda to ide u svojoj muci, bolu, zlobi, nemoći, inatu, prkosu, umesto da se posveti ljubavi – hrišćanskom postulatu, kojeg kada bismo se držali, sve bi muke nestale. Može li to Ptica iza žice? Može li to duša koja nije uzletela ili je zbog greha pala? Treba razumeti šta to oseća srce iza žice. Sve nam je to Marija u 24 časa objasnila. Polazeći iz Nigdine, gde glasnik budi zvonima usnule duše, prizivajući molitvama Boga da ugreje hladno srce.

I na kraju – u poslednjem času, suočava grešnika sa grehom u kojem je prava simbolika Ptice iza žice. Greh je ostavlja iza, ne dozvoljavajući duši da se vine, da krilima dosegne neslućenu lepotu. Okovana grehom ostaje iza žice, čekajući da ta krila izrastu, čekajući odgovor Boga pred svetim ikonama.

Tu se završava i počinje naše putovanje u same sebe, polazeći iz Nigdine u nepregledna prostranstva duše. U ovoj knjizi Marija Stojiljković iznedrila je i ugnezdila svoje misli snagom duhovnosti koju nosi u sebi.

Svim srcem se nadam da će Ptica iza žice pronaći put i zauzeti zasluženo mesto u savremenoj srpskoj književnosti.

U Beogradu, 9. maja 2017. godine

 TRAGANJE ZA SMISLOM ŽIVOTA

Simo B. Golubović, književni kritičar i pesnik

O zbirci poezije Ptica iza žice Marije Stojiljković Marstoj

Većina pisaca (da ne kažem: svi pisci) svoje književne početke najavljuje stihom. Malo je pisaca na svom početku stvaranja koji nisu svoje misli oblikovali maštom i prepuštali stihu. To, verujem, u početku izgleda lakše i privlačnije, možda i malo zanimljivije, posebno kada se počinje sa pisanjem u mladim/mladalačkim danima, ali su ipak velika književna dela pisana u prozi. Ovo iziskuje mnogo više vremena i sposobnosti boljeg sagledavanja i povezivanja mnogih činjenica vezanih za događaje, ljude, prirodu. Naravno, ne treba izostaviti dar autora da svoje misli oblikuje i predstavi čitaocima na zanimljiv način.

Marija Stojiljković Marstoj je skoro izuzetak. Ona se prvo kao pisac okušala delom u prozi – romanom Božanska je snaga književnosti („Čigoja štampa”, Beograd, 2015). Ovaj njen roman-prvenac je veoma uspešno književno delo sa veoma visokom ocenom književne kritike i velikog broja čitalaca. Lepotu izražavanja koju je pokazala u prvoj knjizi, ona je pokušala i uspela da ostvari u ovoj novoj knjizi Ptica iza žice. Postoji velika sličnost između ove dve knjige, ne samo po maštovitosti nego i po samom pristupu rešavanja pojedinosti kod kompozicije cele knjige. Ona je početku knjige podarila one pesme koje su naizgled najmanje zanimljive, da bi svakim novim ciklusom i pesmama njima davala stepen veće važnosti i vidljive lepote u izrazu, tako da bi sve to kulminiralo u poslednjem ciklusu. Ovakav način prikazivanja u nauci o književnosti nazivamo gradacijom, u muzici je to cressendo. Ona kao dobar psiholog i pedagog polazi od toga da prvo treba iskazati ono što je manje zanimljivo i dobro da bi se došlo do onog najvažnijeg. Ta metoda je poznata i pod nazivom induktivna metoda, gde se polazi od poznatog ka nepoznatom, od bližeg ka daljem cilju, od onog lakšeg ka onom složenijem. Tu je zaista veoma uspešna.

Cela knjiga podeljena je na sedam celina (ciklusa). Zašto baš sedam? Možda ni ona ne bi umela dati odgovor, ali vođena nekom unutarnjom energijom, taj broj činio joj se najboljim. (To  nam nije nepoznato: sedam smrtnih grehova, sedam ljudskih vrlina, sedam vlašića, sedam rimskih brežuljaka, sedam crnogorskih plemena, sedam sekretara SKOJ-a, sedam patuljaka, sedam kontinenata… sedam…) Veoma je zanimljivo da svaki ciklus pojedinačno sadrži broj pesama deljiv sa sedam, što se svakako odnosi i na celu knjigu. Neka taj broj i dalje bude njen srećan broj.

Sam naslov knjige Ptica iza žice sugeriše pticu van krletke, pticu u slobodi, a te ptice najlepše pevaju, najbolje se raduju. Zato, verovatno, i ova poetesa želi kazati da govori slobodno, bez straha i pritiska da govori po želji i sa željom o svemu o čemu razmišlja i na način na koji misli da je to najbolje uraditi. Govori slobodno i otvoreno. Verujem da je u mnogo čemu uspela. Možda je to osećanje slobode uvidela/shvatila tek u poređenju sa pticama (preneseno značenje: ljudima) koji žive na delu naše republike koju još uvek zovemo Kosovo – Kosovo i Metohija, gde su naši ljudi/Srbi neslobodni i zatočeni u određenim enklavama/kavezima, a slobodu, ako za njih uopšte ima slobode, mogu očekivati/dočekati samo izvan žice. Možda je zato i ova knjiga izraz briga, strahova, a mi ni na koji način u njoj ne uočavamo osmeh, kamo li kikot,  gde samo težnja i želja autorke za slobodom nadvladava strahove, nadvladava trenutna stanja, pa njena borba za njeno/naše Kosovo ostaje u stihovima.

Krenimo onda kratkom šetnjom kroz stihove ove njene knjige da bolje razumemo namere ove poetese. Prvi ciklus pesama O životu sadrži dvadeset jednu pesmu, uglavnom  autobiografskog sadržaja, gde iznosi lični stav i viđenje života na njen način. U ovom delu pesama ima i onih koje imaju socijalne, ali i psihološke elemente. Najzanimljivija zapažanja možemo sagledati u stihovima mnogih pesama. Navešću jednu izvanrednu metaforu iz pesme Trenuci bez kraja u kojoj pesnikinja kaže:

Penuša li se to more naših životnih misli?

U pesmi Ako se poetesa reče:

Ako me stare misli

sutra pronađu,

neka bar prekosutra

ne bude kao ono sutra.

Očito je da ona sagledava sadašnjost i poredi je sa onim juče, ali i budućnost za koju ne želi da bude kao sadašnjost.

Drugi ciklus O nemirima duše (četrnaest pesama) skoro je po porukama isti prvom, s tim da je pesnikinja u svoja razmišljanja unela više psiholoških elemenata i razmatranja o životu, o lepoti života, o stranputicama koje su česta pojava u životu i koje često slove za glavne puteve. U pesmi Tišina kaže: Tišina u meni i oko mene, a ustvari oseća buku i nemir, da bi u pesmi Snovi opet kazala: Slušam tišinu što dušu kida.

Treći ciklus (četrnaest pesama) nosi naziv O ljudima. Ona u pesmama ovog ciklusa razmatra baš ta pitanja ljudi/ljudskosti, neljudi i njihovog odnosa prema životu/stvarnosti. Ona život i ljude gleda i zamišlja onakvim kakvi bi trebali biti i često se razočara što se čovek udaljio od nauma Tvorca.

Četvrti ciklus (četrnaest pesama) govori O pisanju: kako, zašto, koliko. U ovom ciklusu autobiografski iznosi lični stav vezan za umetnost pisanja gde se njene namere i ciljevi najbolje uočavaju.

Peti ciklus sadrži sedam ljubavnih niski. Ona u ovim pesmama izražava onu pravu, nepatvorenu ljubav zbog koje vredi živeti. Ona nikoga ne oplakuje, nikoga ne kune, voli tiho i trajno, blisko i na daljinu, i ne traži od drugoga ništa više, ali i ništa manje. Ona ljubav poima kao najveći čin intimnosti, opšte sreće i zadovoljstva, ne onog čulnog/senzualnog, nego ljubavi u opštem smislu reči, kao osećanje bliskosti i potrebe da se drugi vole. Ljubav ne treba sterati pod noge, stavljati u blato, odbacivati kao stare krpe. Nju treba negovati kao cveće, darivati je i uzimati njene darove, ali uvek i sve na meru i sa merom, da se pri tome ne nanosi bol, da se ne nanosi uvreda.

Šesti ciklus (sedam pesama) koji nosi naziv O ratu, suprotnost je naslovu jer su to u stvari antiratne pesme.  Ovde su pesme najčešće rodoljubivog sadržaja, u kojima pesnikinja pokušava čitaoce uveriti da je rat nešto što je za čoveka/čovečanstvo najgore što ga može zadesiti, da rat nema pravdanja, da nikada nema smisao i da je uvek na štetu Čoveka. Ovaj ciklus po mom utisku i uverenju je skoro najbolji, jer je pesnikinja u njemu pokazala veliko umeće iskazivanja osećanja brige (zabrinutosti), straha, odgovornosti. U pesmi Otadžbino pesnikinja ovako kaže:

Od krša do đubrišta istorija na smrad miriše.

U travi krhotine stakla borbenih ljudi.

Papiri nebrige odaslati po snegu krvi.

U čamotinji starog okrivljenog oraha

visi balkanska slika rata.

Gde autorka vidi i opisuje konkretne nemile ratne događaje na Kosovu koji su od strane svetskih moćnika dobili drugo ime i istorijski kontekst, a istorijska istina će ostati nekazana i nedokazana i ostaće kamen spoticanja i nerazuma za neka druga – buduća vremena.

I na kraju – sedmi ciklus (Časovi dostizanja Boga) – koji je sama kruna ove knjige u koju je poetesa satkala najlepše pesme/zapise/razmišljanja koje je već objavila u njenoj prvoj knjizi, pomenutoj na početku ovog zapisa. To su pesme posvećene razmišljanju o postojanju, životu, trajanju, pravdi, nepravdi, istinama, zabludama. To je svojevrstan razgovor Pisca u pokušaju i Pisca budućnosti sa samim Tvorcem. To su pitanja i odgovori – ona večita pitanja i nikad nedobijeni odgovori. Ova njena lamentiranja sa Tvorcem ni u najmanjoj meri ne ukazuju na njenu drskost i neodgovornost, na njeno negiranje vere, no traženje pravog puta i dobrih odgovora. Ona ove pesma naslovljava kao Časovi dostizanja Boga, ali pod tim ne podrazumeva izjednačavanja s Bogom, nego naprotiv – traženja puta ka njemu. I nije čudno što je to u dvadeset i četiri veoma, veoma dobre pesme pisane malo zastarelim jezikom, sa namernim greškama i odstupanjima od savremenog književnog jezika, jer su njena razmišljanja trajna, a dan traje taman dvadeset i četiri časa, što znači da ona o Bogu i o životu razmišlja svaki dan/sat, neprekidno tražeći put bogočoveka, krećući se po zaraslim stazama verovanja. U pesmi Ko smo (prvi deo zbirke, prvi čas), pesnikinja kaže:

Tako mi tebe, Bože, pitam te ko smo!?

Ko smo mi obuzeti sumnjom

kada nam se nada iskrpila slutnjom?

U pesmi Sudbo (prvi deo zbirke, treći čas) pesnikinjina razmišljanja o čoveku/ljudima, o životu,  o trajanju su veoma životna – doduše, skoro se graniče sa pesimizmom, ali je i to deo našeg postupanja/življenja:

Nà što sve kad mi Bog krade

poslednji osećaj, poslednje nade?

Nà što život kad se skrate puti?

Nà što sreća kad se umor sluti?

Nà što ići kad se nema stići?

Nà što sve kad mi život izmiče?

Ovaj ciklus pesama zacelo je najbolji i najzanimljiviji. To je traganje za smislom života bez unapred dobijenih odgovora/rezultata. Tu su svi strahovi, zablude, neverice, prevare, obmane, ali i sve istine živodajne koje teraju na razmišljanje, na traženje puta u tami, traženje izlaza kada nema puta i kada je nada na izdisaju. To je otpor svemu onome što Tvorac nije namenio Čoveku, to je tačka oslonca za dalji rad/postojanje. To su optimizam i nada rođeni i nađeni u bespuću i beznađu.

Neka čitanje nove knjige Marije Stojiljković Marstoj bude na radost i zadovoljstvo čitaocima koji će u ovoj knjizi prepoznati sebe, prepoznati Čoveka.

Grado/Italija, 30. aprila 2017.

OSVRT NA ZBIRKU PESAMA PTICA IZA ŽICE

Vladanka Cvetković, književnica

Obimna zbirka pesama izdeljena je na sedam celina, pa sam morala slediti nît da se ne izgubim u lavirintu koji je pesnikinja sagradila za nas kroz priču o životu, nemirima duše, ljubavi, ljudima, pisanju, ratu i, na kraju, kroz odabrane pesme iz romana Božanska je snaga književnosti. Nîti je mnogo, ali, uostalom, u toku stvaranja pesnik ne razmišlja o kritici ili čitaocu. Ukoliko se i pojave, ne opterećuju. Pažnja je na svojim osećanjima, i kako sebe kroz stih da oživi.

Uz mnoga pitanja koja pesnikinja sebi postavlja, ona pokušava da unese izvesni red u stvari ovog sveta. Stihovi me podsetiše na rađanje i smrt, seksualnost, život, saznanje, a sudbina, ona je prelazak od nevidljivosti preko vidljivog, ka jednoj drugoj nevidljivosti. Most između suprotnosti, pa se u zbirci javlja udvostručeno lice jedne iste realnosti.

Pesnikinja poseduje nešto što bih nazvala „prednošću bola”. Rekla bih: bol ponesen sa rođenjem, pa upravo to uslovljava pesničku osetljivost i određuje jednu složenu percepciju. Opšta depresija je zahvatila društvo, pa Marija misli o vremenu, trajanju i kaže: Noć me neće pobediti. Dan pobeđuje. Ili Dođe tako čas u životu, nekako suv, bezdahan, zakočen... ili od rođenja do groba samo je borba, jer život i jeste večna borba, al’ samo neka traje.

Podsmeh smrti je prisutan, jer ona je putnik. Želim te pokriti živote. Dokazati život. Oživeti život. Oslikati dušu svoju.  I slika Marija, jer svako ima odgovornost za svoj život. Zato su nemiri duše niti kroz život. Krv uzburkana, a oči tužne i umorne. Zahvaljuje pesnikinja i veri i sumnji, urliče, san daleko, a stvarnost – ona je jauk bola: Ni pomoći ni leka. Ni izdaje ni pakla. Ništa.

Duboko utkane sumnje bolne su, jer ni ljudi se ne osvrću, ostaju bez samilosti, bez poštovanja. Mostovi nerazumevanja svugde su prisutni i zato se pesma čudi svemu: i tajni i vazduhu i vremenu i onome što mislimo, i da jesmo, a nismo. Samo smo mi Dirigenti, bez obzira na to što su oko nas Puzavice koje nas obavijaju.

Marija zato mora da se upita: Šta je pisac? A zna i odgovor. On je sam sa svojim buntom, lažima i istinama. Zato pita: Može li se od proseka pobeći? Valja li ovo nešto? I vešto upliće Desankine staze i vapaj Jovanu Dučiću za pomoć. Neizbežna je i Kišova polica i, na kraju, Kratka priča koja ne ostavi radosni stih.

Gle, dete, eno promašenog pesničkog puta! A na putu piše:

O osami se osamili svi koji o osami u osami osamavaju.

Da se pretvori, Bože, i put moj u osamu,

u crnu neprobojnu umetničku kutiju. Putešеstvije večnosti.

Kuda sve to vodi? – pita se Marija. Jesmo li svi mi u zabludi? No, i ljubav je prisutna, ali ne sija od sreće. Ona uporno priča – on ne čuje. Daljina je otela ljubav, pa osta samo divni san. Zna pesnikinja da svi mi varamo sebe, i ne znamo koliko ćemo nebitnih reči napisati opisujući svoja osećanja.

Ne može pesnikinja ni da zaobiđe strahote najnovijeg rata, ne može da se zaboravi patnja, bol i uzaludnost umiranja. Kao u pesmi Vrata izgubljenog raja:

Svet ozbiljno urušen u apokalipsi 

leti na oštećenoj ljuljašci.

Iza mojih leđa velika vatra pakla gori.

Čovečanstvo peva lošu pesmu.

More izdate utopije drži mrtve u dubini.

Svet je kugla od stakla.

Prsnuće poslednji normalni mozak.

Istinski pesnik je i savest i opomena ljudskom rodu. Ova pesnikinja koja ulazi u  naš ugaženi pesnički svet pokazuje da nije još sve rečeno, i verujem da se Marija Stojiljković Marstoj nije upustila u pesničku avanturu bez nekih dubljih i neobjašnjivih poticaja.

Želim joj uspeh u daljem stvaralaštvu.

U Beogradu, 8. maja 2017. godine

OSVRT NA ZBIRKU PESAMA PTICA IZA ŽICE

Zorica Krstović, pesnikinja

Poezija Marije Stojiljković Marstoj je poezija neuobičajenih slika, lamentnih  metafora, nesvakidašnjih apoteoza koje svojom maštovitošću „mame čitaoca” u neistraženo gravitaciono polje pesnikinjih laguma duše, izdeljenih u ovoj zbirci  na sedam celina (slučajno ili ne, za pravog ljubitelja poezije, irelevantno kao simbolika brojeva) i to kroz cikluse: O životu, O nemirima duše, O ljubavi, O ljudima, O pisanju, O ratu.

Očigledno je da već samim izborom pesama i obimom zbirke pesnikinja pokušava da pomeri granice poetovanja iz mogućeg ka nemogućem, iz slika realnog života u slike i metafore koje nas vode do samih granica racionalnog, ali savršeno znalački – preslikavanjem tog svog unutrašnjeg nemira, svojih unutrašnjih emocija pretočenih u stih, koji teži ka humanijoj i kreativnijoj slici sveta, ka stvaranju kompleksnije slobode čoveka tako nasušno potrebne autorki, ovih, pre svega, neuobičajenih pesama, a samim tim i svima nama.

Ako pokušate da odgonetnete šta je osnovna poruke obimne zbirke pesama Ptica iza žice i njenih samo naizgled raznolikih ciklusa, ostaćete zatečeni kao da pronalazite jednu zvučnu sliku, jedan zapis na tonskoj traci, koji se ponavlja veoma upečatljivo, pa u pesmi Zvone zvona iz romana Božanska je snaga književnosti kaže:

Crna si. Tamna si. Senka si. Mrtva si.

Teška si. Bolna si. Nečujna si. Strašna si.

Pakosna si. Niska si. Podla si. Dosadna si.

Pesnikinja se ne boji i ne preza da piše o najtežim stvarima koji jedan ljudski život nosi – o smrti, o ratu, o bolu, o ranama, o depresiji –  tako tipičnim za današnji svet i dešavanja u njemu. Njene teme su neiscrpne, njen analitički duh nezasit, njen ekspresivan analitički rečnik ume da iznenadi, da nakon čitanja osetite nelagodu, ali i zapitanost o temama koje pesnikinja pokreće.

Jednako kao što sa provokativnim i višeslojnim nabojem govori u svom ciklusu pesama o ratu, ništa manje je njen odnos prema nemirima duše. Tako u pesmi Pogled na dušu kaže:

Ježiš se na pomisao šta je to lepo.

Ne shvataš više šalu.

Crveniš čim te ugleda neko.

Pogledaj se na šta ličiš.

Bog jeste nedostupan,

ali ti si nedostupniji(a).

Analitična i autentična, Marija Stojiljković Marstoj shvata prolaznost čovekovog života, te je to privuklo pesnikinju da kao umetnik dublje uđe u čovekov unutrašnji svet,  da oseti i proživi sve oblike njegovog trajanja i proživljavanja, da pokaže kako se i na koji način može vršiti metamorfoza ljudskog života. A to ume da bude bolno, baš kao i svako istinsko i posvećeno bavljenje poezijom. Ona se ne boji, ona se BORI, ona vodi prometejsku borbu.

I u toj i takvoj borbi ona istrajava da nam pokaže da se čovek u sebi istovremeno i gradi i razgrađuje, da pada i da se podiže, da kako pesnik-tragalac čitavu svoju ličnost stavlja u službu da pronikne i razmakne tamne oblake koji znaju da se nadviju nad ljudske duše, a koji nas tako često ophrvavaju. U pesmi Crni raj kaže:

Otvaraju se vrata crnog raja.

U magli se vide siluete ogorčenih ljudi.

Na svakom čudnovat je put.

Osećaj i mitologija. Pobuna i red.

Kada ih je prošlost zatvorila

da se više nikad Bogu ne obrate?

Žive u crnom raju svoje stvarnosti.

Čitanje zbirke pesama Ptica iza žice otvoriće kod čitaoca mnoga pitanja, ali svakako ne i ravnodušnost.

Recimo da uz kafu, nekome cigarete, puku i počesto dosadnu realnost, zamenimo svakodnevnost zapitanošću o smislu naših života, navikom čitanja poezije i razmišljanju o radošću poetovanja. Ostanemo li bez duše, duha, Boga – srušićemo svet! – kaže pesnikinja.

Pročitajte zbirku, sigurno ćete za sebe i u sebi naći odgovore na mnoge zapitanosti.

U Beogradu, 19. maja 2017. godine

ROMAN BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI

Marina Milosavljević, Osvrt na roman Božanska je snaga književnosti

Autor romana, u svetlosti duha svemoćnog svog pera, vodi nas granicama čuda koje nosi život.

Ona prati Čoveka, njegovo stradanje u realnosti zbivanja o kojima govori i sama kao svedok suočena sa strahotama rata.

Nedužan čovek, nemoćan pisac, bespoštedna borba sa nametnutim zlom, lomi pero “kvazipisca“ koji je podeljen između ulica prošlosti i ulica sadašnjosti koje nemaju budućnosti…

Mešajući vremena (ona nekad i ona sad), prosuđujući o dešavanjima u tim vremenima, „kvazipisac“ Marstoj oseća nemoć pokušaja da perom opiše trenutke koje Čoveka zatiču u burnim i teškim vremenima, kao što je vreme ratova.

Glavna junakinja taman krene da piše pa ponovo zastane nad bolom i užasom raspada zemlje u kojoj je nekada živela. Nedovršena zbirka „Časovi dostizanja Boga“ opisuje život kao:

„ stampedo užurbanosti,

sa problemima, svađama,

ljubavnim dilemama i radostima ..“

Glavna junakinja, iako misli da je „pisac u pokušaju“, želi da opiše ono što nije rečeno. Postaje unutrašnji pisac o čovekovoj ljudskosti. Pišući dnevnik o sudbini ulice i o zločinu, Ona preklapa maštu sa zbivanjima u realnosti čoveka; tražeći svoju dušu, pevajući pesme, opisuje i dotiče i grešnikovu dušu, isto tako napaćenu, pa kaže kroz lik Grešnika koji peva pesmu o Sudbini:

“ kao da ruke pružaš istom izvoru,

u ko sam na večitom pomoru,

zar samo meneka nema leka,

za reč mi na umoru….“

Junakinja romana, isto kao i lik Grešnika, gubi snagu i volju. Ona staje na dno sebe da bi osetila poslednju nadu. Iskidane su arterije uvenulog života. Ona se spaja sa likovima svog neispričanog dela.

„Božanska snaga književnosti“ ne dozvoljava duševnu smrt, iako se sudaraju teški trenuci, novo radosno obličje daće sutrašnja stvarnost.

Sudbina je patnja. Junakinja romana je zatrpana patnjom. Otupela od bola, piše o nestajanju nade i sreće. Traži Boga u teškim životnim trenucima, ali ga ne pronalazi.

Junakinja meša razdoblja koja će da nose promene. Želja za promenom ume da obeshrabri. Preteško je breme, kao u stihovima …

„ I kiši kiši iz samih dubina

I penje se, penje, do mojih visina,

I dopire i dopire, njen obamrli glas

I podseća i podseća me,

da je možda na dnu moj spas..“!

Rat dovodi do dna i neizlaza. Bez loših namera, u veri i ljubavi koje u sebi nosi, junakinja na dostojanstven način svojim perom oslikava državu i njene granice koje ne želi da se menjaju, ali ih događaji čine neminovno izmenjenim.

Radi granica se ratuje, ne biraju se sredstva, ne obazire se na ljudske vrednosti, ne poštuje se vera, niti ljubav.

Izvitoperena stvarnost sile Rata menja svest o slobodi u ljudima. Mora se držati pravila osvajača. To ubija i razdire.

Zaglušuje se duša i njena nevina želja. Nad uzdignutom snagom Rata, gore gradovi i sela, vrišti nejač. To je slika rata koji drži puščanu cev nad sudbinom mnogih ljudi. Mnogi su grešni. Nevinih nema.

Baš o tome govore „Časovi dostizanja Boga“. Krvave ratne promene ne donose ništa ljudsko.

Junakinja se seća države u kojoj je nekada živela. Zvala se Jugoslavija. Nekad je u toj zemlji bila sigurna, a sada je ta zemlja rasparčana, razorena i zakopana.

Umesto Jugoslavije, Rat je oslikao drugu sliku u duši ljudi. Mržnja donosi pustoš, ugljenisana tela. Krvlju je natopljena zemlja i samo na dim miriše. Zlo je prekrilo staru zemlju koju je glavna junakinja romana volela.

Život više nije život. Na sve strane padaju nevine žrtve, svuda gubici i bol…

Politika je izmenila živote mnogima, uzurpirala granice, podelila ljude, napravila od njih osvetnike.

Junakinja romana kaže: „ Mrtva je moja književnost pred Ratom.“

Kroz antiratni dnevnik, Ona opisuje detalje ratnih užasa. Umorna je, želi da izblede ratna sećanja i slike ugašenih života. Živi ko zombi bez budućnosti koju ne vidi.

Olovka joj je otupela, suviše tuge je u njoj, traži da ućute surovi ljudi, ti grabljivi otimači koji ne brinu o tužnima i ogrezli su u mržnju..“

Sve je krivica Rata koji Ona ne može da shvati. Besmislen je. Ubija čoveka, ubija pero i pisanje.

Ipak, njeno se pisanje izdiglo, vaskrsnulo u drugu budućnost.

Duhovno jaka glavna junakinja romana šalje Božiju svetlost svojom pisanom rečju.

Kroz roman prenosi čitaocima doživljaje račvastih ulica života, onih iz prošlosti , sadašnjosti i onih ulica, u zamišljenoj budućnosti u kojoj se razbija svo zlo.

Kvazipisac Marstoj pobeđujući sebe i postaje Pisac iz budućnosti.

Čudo stvara dosegnuta moć objedinjenih prošlih, sadašnjih i budućih vremena. Čovek budućnosti je oslobođen od zla i samouništenja, i to kroz ljubav, dobrotu, lepotu i mudrost, te blagodatne energije.

Mudrim porukama i razmišljanjima, roman privlači pažnju čitalaca. Autor romana daje odgovore na nejasna zbivanja kroz koje prolazi radnja. Čvrstog uverenja u svoje odgovorno pero koje odlično usmerava misli, poletno, i jasno dopunjuje izazove životnih razdoblja.

U kombinaciji sa stihovima idu komentari koji ih pojašnjavaju, njima čitalac ostaje zadivljen.

Posebno je jaka bliskost glavne junakinje romana i čitalaca. Od početka do kraja prati se radnja, snaga živih reči, želja i pomisli. Stihovima u romanu, glavna junakinja nas vodi. Na kraju biva ubeđena u veličinu, snagu i izdržljivost Božanske književnosti, koju je doneo Pisac iz budućnosti.

Dostiglo je pero tog Pisca iz budućnosti savršenstvo. Dosegla je „kvazipisac Marstoj“ vrh svoje mašte. Fikcija je pobedila stvarnost.

Sada pobednik romana Pisac iz budućnosti ima cilj i želju, vodi se motivom, i jasno kaže da zlo odbacuje ljudskost, da je mržnja posledica loših misli, da Život treba da bude pravedan i milostiv, da je dat od Boga i da ga kao takvog, treba poštovati.

Sukob zla i dobra završava se velikom pobedom dobra. Zlo saginje glavu pred vrlinama, jer samo je istinski slobodna duša u ljubavi sa sobom i drugima. Takva duša sa punim pravom i dostojanstveno sme da digne glavu i pogleda u stvarnost.

Autor romana Marija Stojiljković Marstoj veruje u reči Pisca iz budućnosti.

Sa uživanjem sam pratila autorkine misli i poruke i toplo preporučujem njeno delo svima koji vole otvorena razmišljanja i jasne stavove, koji izazivaju divljenje kod čitalaca.

MARINA MILOSAVLJEVIĆ, NIŠ, MAJ 2016

(Tekst je pročitan na promociji romana Božanska je snaga književnosti, u Kući Đure Jakšića, u Beogradu, 17. maja 2016. godine)

Marina Milosavljević je književnica i pesnikinja iz Niša. Autorka je zbirki poezije „Sa izvora duše“ i „Dodir ljubavi“. Piše eseje i prozne tekstove. Aktivan je saradnik elekronskih časopisa (Internovine Tuzla i Zvezdani kolodvor).

Prva književna kritika romana BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI, objavljena u Časopisu za kulturu, umetnost i nauku LUČA, u br.1, januar 2016. godine, Subotica. Ovaj časopis pokrenut je 1991. godine. Izlazi tri puta godišnje. Dobitnik je 52 Vukove nagrade, koju dodeljuje Kulturno / prosvetna zajednica Srbije.

Simo B. GOLUBOVIĆ,

PROČITAO SAM – PREPORUČUJEM ROMAN:

„BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI“,

Marija Stojiljković Marstoj,

„Čigoja štampa“ Beograd 2015. godine

PISAC BUDUĆNOSTI

Ili: bivši pisac u pokušaju

Navikao sam da o nekoj knjizi ili o nekom autoru pišem nakon više čitanja i ponavljanja (mada to i nije hvale vredno), ovoga puta odstupam od svojih navika i uobičajenog postupka. Naslovljenu knjigu do sada sam pročitao temeljito samo jedanput, ali ne želim ni časa časiti da iskažem svoje divljenje i na neki način svoju ocenu, ili bolje rečeno da kažem svoje utiske.

Izneću to u nekoliko tačaka.

PRVO:

Nisam sasvim siguran da li ova knjiga/ovo delo strogo pripada određenom definisanom žanru. Po obliku, motivima, ideji, stilu i sadržaju – jeste roman; po načinu izlaganja i ređanja događaja može biti hronika; po licima koja se javljaju u delu, ovo može biti romansirana biografija, ili bolje kazati da je ovo autobiografsko delo/autobiografski roman; može da se nazove i dnevnikom jer je ovaj roman nastao na način kako se najčešće pišu dnevnici; ima razloga da se kaže da je ovo u izvesnom smislu reči jedna poema – pesma dužeg sadržaja koja ima jasno definisane događaje, likove, vreme i mesto, a sve ovo pretpostavlja da i jeste roman u nekom malo neuobičajenom, ali veoma dobrom obliku.

DRUGO:

Ovaj roman privukao je moju pažnju (možda da je bolji izraz moje simpatije), zbog otvorenosti i iskrenosti same autorke koja je sebi zadatak dala da komentariše sama svoje stihove iz pesama njene neobjavljene knjige – knjige za koju kaže da je to knjiga Pisca u pokušaju pod nazivom Časovi dostizanja Boga, a stihovi su tako lepi i kazani jezikom čoveka koji je to pisao još dok su bogovi po Zemlji hodali – dakle malo arhaično, ali sočno, razumljivo, neuobičajeno i veoma privlačno.

TREĆE:

Događaji/dešavanja opisani u ovom romanu uvek su u samoj suprotnosti sa onim kako bi to trebalo biti. Autorka uočava sve nepravde, posebno nepravde rata i ratovanja što i jeste tematika romana. Nikakvi ratovi , ona smatra, nemaju opravdanja i nikakvim ratovima ne donosi se pravda, jer se pravda nikada ne može nepravdom dosegnuti, a nepravde rata potiču sve druge nepravde od iskona do naših dana. Otuda i njeno razmišljanje – ne rekoh njen sukob sa samim Tvorcem koji je i Svevideći i Svemogući, koji je Pravedan i Mudar, koji zrači Ljubav i Sreću, a ne vidi i ne može da reši večite probleme nasilja, rata posebno. Otuda u njoj samoj proizilazi sumnja u njegovu moć/svemoć.

ČETVRTO:

Roman obiluje kristalno jasnim i veoma mudrim, kako to često kažemo filozofskim stavovima, razmišljanjima i porukama.

PETO:

Koncepcija romana je takva da ona angažuje i privlači pažnju čitalaca i želju da knjigu dočitaju u jednom dahu očekujući na svakoj stranici rasplet i kada nema zapleta događaja. Čitalac očekuje razrešenje šifre koja prividno prikriva osnovni tok radnje, a sam život (za koji autorka kaže da je njen), život je svih nas, tužan, nejasan, melanholičan, nesiguran.

ŠESTO:

Autorka nas čvrsto uverava da je ona sama Pisac u pokušaju, što bismo mogli tumačiti da je „kvazipisac“, kako i sama reče, ili kako mi to često kažemo „obično i neodgovorno piskaralo“, koja iz svoga dnevnika, rukopisa pesama Časovi dostizanja Boga crpi filozofiju života, postojanja i opstanka i postaje Pisac iz budućnosti. Ona ne pokušava da nekoga time zadivi nego da mu da objašnjenje, da ga usmeri, ohrabri i odobrovolji – ako to već nije kasno. Ona se ovim poslom (pisanjem) bavi da „prazni pune baterije“ i istovremeno da prazne dopuni da joj daju novu snagu i polet da dosegne visine sa kojih se život još bolje sagledava, ili za pokretanje robota/automata za nove izazove.

SEDMO:

Mešavinom njenih dobrih stihova iz navedenog rukopisa (koji u naslovu nose samo redni broj časa) i komentara i objašnjenja njihovog značenja, obogaćuju opšti utisak o pročitanom delu, a stihovi sami, pomalo arhaičnog načina izražavanja i namernih izostavljanja pojedinih glasova uz neobično ponavljanje delova stihova i namerno nepoštovanje savremenog književnog jezika, kao i neuobičajen način rimovanja pojedinih stihova, samo su dokaz da ova autorka zaista ume da se igra rečima i obraduje „stihokusce“ i stiholjupce, ali i slučajne čitaoce željne nečeg novog, nečega lepog.

OSMO:

Ono što je, čini mi se najvažnije i što me najviše privuklo kod ove autorke, ili bolje kazati ove dobre autorke, ili veoma dobre autorke, jeste da je uspela postati bliska sa čitaocem, da je čitalac razume i zavoli, da je oseća, da zavoli njen neobičan stih i stil, da prihvati i poštuje njena verovanja i uverenja, njen način razmišljanja, njen odnos prema stvarnosti, njenu upitanost u postanak, trajanje i opstanak i njenoj samosvesti kojom prihvata na sebe mnoge krivice za koje nije kriva, njene skromnosti kao „Pisca u pokušaju“ i njene neskrivene i sveljudske želje da postane velika i slavna spisateljica, što svojim čitaocima uliva želju za bolja nadanja i verovanja, što sama priznaje da njena dela/njene reči nemaju snagu da promene/poprave svet, ali imaju nameru da ukažu na bolje i pravednije puteve, da mržnju nazovu pravim imenom jer iz mržnje proizilaze mnoga nedela roda ljudskoga.

Ilustracije radi navešću samo malo citata (mudrih i filozofskih misli) i glasnih razmišljanja ove autorke koja čitaocima pomažu da vide kroz sivilo i tamu, da razumeju smisao besmislenog i pojme besmisao onog to je smisleno, da shvate ono neshvatljivo, da razumeju nejasno, da lakše savladaju neprohodne i zamršene puteve gospodnje (mračne i najčešće blatnjave), da pronađu zrnca radosti i zadovoljstva razasuta po stranicama pročitane knjige, da veruju i požele da svet treba i može biti bolji i pravedniji.

Pisac u pokušaju: Stvarnost je jača od fikcije. Moć pisane reči je smrtna.

M.S. Marstoj: Fikcija je jača od stvarnosti. Moć pisane reči je besmrtna. (str.7.)

Na samoj životnoj stazi, u njenoj srži, stoji ukotvljen stari poznavalac ljudske mašte, čovek sa kaputom od večnosti, šalom od ponosa i naočarima od mudrosti… (str. 13.)

Ljudi beže jedni od drugih, zahvaćeni nevericom. Vreme se igra s našom ljubavlju, gaseći je. (str.20.)

Postoje ponori ljudske duše koje umetnost ne može izlečiti svojim perom, jer se oni ne daju na pravilan način videti, pa tako ni opisati. (str.22.)

Ali, nema posle rata nevinosti. Svi su krivi. Svima treba suditi. (str. 28.)

Koliko je stvaralaca nepoznato današnjici, i koliko će ih tek biti nepoznato sutrašnjici… (str. 42.)

Čas treći (str.57, završetak pesme): našto sve kad mi Bog krade/poslednji osećaj poslednje nade/ našto sreća kad se umor sluti/našto ići kad se nema stići/našto sve kad mi to život izmiče.

Vreme ima svoj zakon proticanja, ne može se zaustaviti, ne može se ubrzati. (str. 79.)

Čas šesnaesti (str 127, stihovi 17. do 22.): jer sve je i dalj tu/ tu u sećanju/ i gresi pravednika/ i mrtvosjaj životnika/ i glupost pametnika/i zločin pobožnika…

Sada, pri kraju ovog mog glasnog/javnog razmišljanja o pročitanom romanu, postavljam sebi pitanje da li će ova vrsna spisateljica uspeti da se vine u „književne visine“ i da snagom svoga izraza dosegne i božanske visine. Odgovor dajem i smelo i odvažno: Hoće. Već je na tom dobrom i teškom putu savladala prve prepreke. Iako još uvek ima nedoumica, velikih uspona i mnogo teško zaobilaznih prepreka, ona će svojom maštovitošću, svojim ozbiljnim pristupom i posvećenošću tom poslu uspeti. Da bi neko uspeo, uvek je bilo, a i danas je tako, treba imati nekoga „snažnog“ da pogura, nekoga „velikog i jakog“ da povuče. Pri tome mora biti sa dubokim i punom džepom ili biti „nečiji“ sin, (Ovi poslednji mogu i bez tuđe pomoći, bez posebnog talenta i dobre maštovitosti.) a potrebno je i veoma značajno sebe osuditi na samoodricanje, na osamu i veoma je važno sklopiti dobar savez sa samoćom.

Ova naša spisateljica mlađe generacije ima i dobru maštu i veliki talenat, a čini mi se i ispravnu odluku da dosta druguje sa samoćom kao najvernijim saveznikom u dugim noćima nesna. Ovo su, verujem, dobri uslovi za još bolji uspeh.

U ovom romanu čitaoci će s lakoćom uočiti određenu konfuziju i naizgled veliki haos. Ovo i jesu odrednice i dominante koje su autorki bile ciljne tačke. Na taj način uspela je pobuditi interes i želju za čitanjem i ukazati na sve ono što se dešava/događa mimo nas i naše volje, sa promislima Tvorca, ili pak njegovom nečinjenju da ze zlo zaustavi, sa nadom da uvek neće biti tako i uverenjem da može biti i gore i teže.

Ovo je antiratni roman sa gorkim ukusom svega što se u ratu događa, što nam život otežava i obezvređuje, što nas čini nemoćnim i nevernim. Sam pristup u objašnjavanju rata i njegovih posledica je veoma dobar i jasano je mislećem čoveku ukazano da jedno zlo priziva drugo zlo, te je ovaj roman dobar poziv da se svako zlo odbaci, da se mržnja zakopa na nedohvat, da se ljubav zaseje i u nerodnim poljima i ucveljenim dušama, da se otope i otople ledena srca, da se oslobode zarobljene misli…

Želim da njen glas bude dovoljno čujan za sve.

O ovom romanu, verujem tako, biće još dosta razmišljanja i komentara i nadam se da će vreme, kao veoma dobar saveznik ovoj mladoj autorki, pomoći da ovaj roman dosegne nebeske visine baš tako kao što sam isijava iz sebe široku i humanu poruku i svežu misao.

Čitajući ovaj roman-hroniku-dnevnik-esej-ep-zapis-pesmu-molitvu, pažljiv čitalac neće ostati ravnodušen i knjigu neće zatvoriti a da se ne upita: Ako je Bog jedan i jedini, ako je Tvorac svega postojećeg i nepostojećeg, vidljivog i nevidljivog, ako je Svevideći i Svemogući, ako je Pravedan, Mudar i Milostiv – zašto onda sve ove nepravde i ratove dozvoljava i trpi. Autorica moli tog istog Boga, Tvorca, Svemogućeg i Pravednog koji čoveka stvori po liku svome da tom istom čoveku oduzme pravo na činjenje nepravde i zla svakojakog sada i uvek, i da taj/ovaj čovek, taj/ovaj Božiji nerazuman izum ne kalja obraz svoga tvorca. Autorka moli i zove tog istog Tvorca da dođe, da se vrati kako je i obećao, a pri tome veruje da su njegova obećanja čvrsta, da su njegove namere čiste i časne, i da će se on sam držati kodeksa propisanog ponašanja u statutu koji je sam propisao, a drugi ga samo u Bibliji zabeležili. Ona veruje da će doći vreme kada će taj isti Tvorac oduzeti svome partneru koga ona naziva „Đ.“ dodeljene „deonice“ kojima on upravlja.

Filozofija života skoro na svakoj stranici knjige često se svodi na sukog dobra i zla, baš kao što je to i u životu najčešće, gde ono dobro u svojoj nemoći često pogne glavu i prihvati ono „nužno“ zlo, i s lakoćom slavi onoga „Đ.“ dok u dubini duše svakog čoveka sklupčani zajedno dremaju i i jedno i drugo.

Marstoj to objašnjava ovako:

Naivno je moje pisanje. Nisam u stanju da promenim ni sebe nabolje, pa kako ću čitav svet, ili bar, po neke njegove stanovnike?

Ima ljudi koji jedva čekaju da ubiju, da zakolju, da odseku glavu, da siluju, da nabiju na kolac, da popale, da uguše, da ubace u kazan, da zderu kožu, da iskopaju oči, da odseku dojku, da odseku prste, da izvade mozak… To neki i u miru rade. (str. 65.), ili

Zlo čoveka surovo unižava, i to uniženje teško se može knjigom opisati, ma kakav dar imali i ma koji nas ciljevi vodili… (str. 97.)

Zato sa velikim zadovoljstvom i preporučujem čitanje ovog romana da čitajući tražimo i nađemo sebe u njemu samom, da se eventualno nastanjenom zlu u svojoj utrobi (svome biću) otkaže gostoprimstvo i da se na to mesto usele novi stanari: ljubav, nada i sreća, ili je sve ovo pak samo fikcija ili samo stvarnost.

Pisac u pokušaju reče: Stvarnost je jača od fikcije. Moć pisane reči je smrtna.

M.S. Marstoj ili Pisac iz budućnosti reče: Fikcija je jača od stvarnosti. Moć pisane reči je besmrtna.

Čitaocima želim da uživaju u čitanju ovog dela, a autorici želim još mnogo dobrih knjiga.

Palić, 11. novembra 2015.