 |
| wikipedia |
FRANC KAFKA, PUTEVIMA USAMLJENOSTI (PROCES, PREOBRAŽAJ)
O PISCU
Franc Kafka je rođen 3. jula 1883. godine u Pragu, u tadašnjoj Austrougarskoj. Umro je od tuberkuloze grla 3. juna 1924. godine, u mestu Kierling, blizu Beča, u Austriji.
Odrastao je u jevrejskoj porodici pod dominantnim uticajem oca Hermana i poslušnom ulogom majke Julije. Bio je prvo od šestoro braće i sestara, od kojih će preživeti, osim njega, tri sestre: Gabrijela, Valerija i Otilija. Na žalost, II svetski rat odneće i živote njegovih sestara. Ostaće sam.
Kafka je bio doktor pravnih nauka. Govorio je nemački, češki i francuski jezik. U detinjstvu, čuvale su ga guvernante. Odrastao je u porodičnoj atmosferi koja nije shvatala njegov književni potencijal. Otac je smatrao da bavljenje književnošću ne može biti profitabilno. Kafka se osećao inferiorno u odnosu na svoga oca. Bio je poslušna i pokorna ličnost, koju je uglavnom vodio strah.
Radio je u više osiguravajućih društava. Vodio je dvostruki život; radnim danima bio je nagrađivani, poslušni radnik; uveče bi pisao, pa i često spaljivao svoje rukopise. Bio je to težak i usamljenički život.
Nije se ženio, ali je imao više velikih ljubavi. Tako je 1912. godine, upoznao Felisu Bauer, sa kojom je bio veren. Ta ljubav trajala je sve do 1917. godine. Početkom 1920.-te, upoznaje Milenu Jesensku s kojom vodi intenzivnu prepisku. Potom 1923. godine, odlazi u Berlin gde sreće Doru Dijamant, koja je bila iz jevrejske porodice.
Za života, romani koji su mu doneli svetsku slavu (Proces, Zamak, Amerika) nisu mu bili objavljeni, uglavnom zbog kafkine perfekcije i nezadovoljstva postignutim. Ostali su nedovršeni i fragmentarni.
Pored romana, poznat je i po pripovetkama, od kojih mu je najslavnija - Preobražaj.
Kafka je vodio dugo Dnevnik, ali i pisao pisma ocu, ljubavnicama, prijateljima. Ta prepiska predstavlja odličan uvid u psihu cenjenog pisca, u njegov odnos prema problemima s kojima se suočavao.
Maks Brod je slavnom piscu bio veliki i odani prijatelj još od 1902. godine. Poput Kafke, on je bio zaljubljenik u književnost. Bio je pripadnik Praškog kruga. Njemu je Franc Kafka na samrti zatražio da spali sve njegove neobjavljene rukopise. Na sreću svih nas ljubitelja lepe književnosti, kafkin prijatelj nije mu ispunio poslednju želju. Umesto da rukopise spali, Maks Brod ih je objavio i tako proslavio Kafku.
Iako svrstan u avangardu, Kafkin uticaj se proširio i na kasni modernizam, odnosno egzistencijalizam. Uticao je na pisce poput Kamija, Borhesa, Markesa, Saramaga, dok je na njega samoga uticalo stvaralaštvo Dostojevskog.
O DELIMA
PROCES
Ovo je najpoznatije kafkino delo, višeslojno i složeno, negde nedovršeno i fragmentarno. Inspiracija je mnogim kritičarima željnim kvalitetnog tumačenja ljudske psihe i čudnih postupaka.
Priča počinje tako što bankarski službenik Josef K. biva uhapšen bez razloga. Njemu sudi nevidljivi sud i sam postupak postaje najveća kazna za junaka. On ne zna zašto je optužen, niti ko je podigao optužnicu, ubija ga „tavanska“atmosfera suda, a bezuspešno dokazivanje nevinosti vodi ga u sve veću usamljenost i odvajanje od okruženja.
Ništa se ne može zaustaviti, život je presuda i bićemo na kraju, poput junaka Josefa K. žrtvovani nevidljivim sudovima kao psi. Mnoge situacije u romanu, čudne ljubavnice, stari advokati, mesto gde je sud, slikar, vratari, imaju simboliku čija tumačenja mogu biti razna.
Jedno od najzanimljivijih mesta u romanu je parabola o čoveku sa sela i čuvaru zakona. Priča je zatvorski kapelan u katedrali u koju, pred kraj romana, dolazi Josef K. Suština parabole ostaje neprotumačena, smisao zakona ostaje van ljudskog razumevanja. Za Josefa K. sud je sistem koji počiva na strahu optuženika, dok predstavnici suda drugačije misle, ali im mišljenje biva, teško protumačeno. Zakon je bitniji od tvrdnji optuženih,i sve do trenutka izricanja presude (koja je u slučaju Josefa K. nož zariven u srce usred kamenoloma), postupak kako se taj zakon sprovodi čini smisao samog zakona.
Ljudska egzistencija je kafkijanska atmosfera straha. Čekanje na dželata, to je cilj suda. Put ka dželatu postaje svrha življenja.
Smrt na kraju Josefa K. oslobađa te ružne atmosfere procesa. Apsurdno, smrt je spasitelj i u isto vreme pokazatelj besmisla življenja pod nevidljivim okom suda.
Ili kako kaže sam Kafka:
„Prvi znak početka razumevanja je želja da se umre.“
Ima li veće usamljenosti od ove?
PREOBRAŽAJ
Ovo je najpoznatija kafkina pripovetka, čija je priča, za razliku od romana, jednostavna.
Ipak, na pitanje zašto bi neko bio pretvoren u bubu, nije lako dati smislen odgovor.
Zašto roman počinje pretvaranjem Gregora Samse, glavnog junaka ove interesantne pripovetke, u ogromnu, ružnu bubašvabu? Zašto on prihvata svoj položaj bube? Zašto se miri s promenom odnosa porodice prema njemu? Zašto isprva ne sprečava majku i sestru da mu izmene sobu? Zašto se pokriva čaršafom da se njegovi najmiliji ne bi uplašili od pogleda na njega?
Da li Gregor Samsa mrzi sebe do te mere da misli da je buba? Da li je taj preobražaj zapravo san? Da li on to sanja pa je mesto radnje romana u njegovoj uspavanoj svesti?
Sva ta pitanja zbog samo jedne krajnje jednostavne priče, čine da uđemo u paradoks i postanemo svesni njene kompleksnosti i mnogoznačnosti. Pitanja su znak mudrosti dela Franca Kafke.
Vrednost je u nemogućnosti jasnog tumačenja unutrašnje atmosfere koju ima ova krajnje „jednostavna“ pripovetka.
Usamljenost je unutrašnja atmosfera porodice. Da li je Preobražaj priča o savremenoj porodici? Da li je to priča o svevremenoj porodici? Da li je oduvek tako bilo da odrastamo kao stranci među najmilijima? Kako otac može da bude neprijatelj? Kako majka može da ćuti? Zašto sestra odustaje od Gregora Samse?
Smrt bubašvabe obična je činjenica koja daje sestri olakšanje. Porodica je spašena, jer je umro insekt, a ne Gregor Samsa.
Gregor Samsa je umro kao ličnost rođenjem insekta. Smrću insekta nije vraćen porodici ličnost Samsa.
CITATI
PROCES
„Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.“
„Gospodin isledni sudija upravo daje nekome od vas tajni znak. Među vama ima, dakle, ljudi kojima se odozgo, sa ovog mesta diriguje.“
Tada ga napokon zapahnu sveža vazdušna struja kao da se zid pred njim procepi i on ču kraj sebe: „Najpre hoće da ide, a onda mu sto puta možeš reći da je tu izlaz, a on ni da se makne.“
„Ti ne shvataš činjenice, reče sveštenik, presuda se ne donosi odjedanput, nego postupak postepeno prelazi u presudu.“
„Kad to opazi vratar, nasmeje se i kaže: Ako te toliko privlači, a ti pokušaj da uđeš i pored moje zabrane. Ali, upamti: ja sam moćan, a ja sam samo najniži vratar. No kraj svih dvorana redom stoje vratari, sve moćniji jedan od drugoga. Čak ni ja ne mogu da podnesem izgled trećega.
„Ne, reče sveštenik, ne mora se smatrati kao istina, dovoljno je da se smatra kao potreba. Žalosno mišljenje, reče K. Od laži se gradi poredak u svetu. „
„Dakle, ja pripadam sudu, reče sveštenik., i zašto bih onda želeo što od tebe. Sud ništa ne želi od tebe. On te prima kad dođeš i pušta te kad odeš.“
„Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. Kao pseto, reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.“
PREOBRAŽAJ
„Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu. Ležao je na leđima, orožalim poput oklopa, i video je, kad bi malo digao glavu, svoj trbuh, zasvođen i mrk, podeljen na otvrdle lukove.“
„Gregoru je Gretina namera bila jasna. Ona je htela da majku skloni na bezbedno mesto i da ga zatim otera sa zida. No, pa neka pokuša kad hoće. On sedi na svojoj slici i neće je dati. Radije će skočiti Greti u lice.“
„Jedna slabo bačena jabuka okrznu Gregorova leđa, ali kliznu sa njih ne povredivši ga. Međutim, druga, koja je doletela odmah za njom, prosto se zari u gregorova leđa.“
„Kad je ubrzo uvidela kako doista stoje stvari, ona razrogači oči, otegnuto zviznu, ali se ne zadrža duže, nego naglo otvori vrata spavaće sobe i naglas viknu u mrak: Dođite da vidite, crkao je. Eno ga leži. Crkao na mrtvo.“
KAFKIN DNEVNIK
„Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih, nerazborito stvorenje kakvo sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene“. (20. jul 1916)
Marija Stojiljković Marstoj
Нема коментара:
Постави коментар