ODABRANE PESME IZ POEME
ČASOVI DOSTIZANJA BOGA
(objavljene su u romanu
BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI,
kao i u zbirci poezije PTICA IZA ŽICE)
Ko smo?
(prvi deo zbirke, čas prvi)
Tako mi tebe, Bože, pitam te ko smo!?
Ko smo mi obuzeti sumnjom,
kada nam se nada iskrpila slutnjom?
Ništavni u vremenu. Beznadežni u svemu.
Nit radimo ponaučiti. Nit mislimo poiskoniti.
Nit gledamo pozaustiti. Samo zaboraviti, zaboraviti…
Ko smo mi zatamnjeni sramom i utanjeni uglavnom?
Potanki po znanju. Razvratni po padanju.
Ništavni do srži. Ti nas, Bože, samo sprži.
Naše veče na svako drugo liči.
Naši dani bezlični i slični. Naša bdenja i jutrenja
kao sva subotnja i nedeljna odmaranja.
Nit se odmorismo. Nit se umorismo.
Uhvaćeni u pokretu. Uhvaćeni u životu.
Skazaljku zaboravismo. Bezgrešan zaborav pristavismo.
Tako mi tebe, Bože, pitam te ko smo!?
Ko smo mi?
– …Grešnici.
Kameni zidovi
(prvi deo zbirke, čas drugi)
Kameni zidovi obavijaju me.
Bučni stidovi podrivaju me.
A smirenosti čas ne zovnu me.
Čak ni voda ne prenu me.
Zar ni ona više nije čista?
Zar ni voda više nije bistra?
Popločali se putevi pod stopama mojim.
Podigli se mostovi nad rekama svojim.
Šta ja radim tu, odvožen sumnjom?
Po čemu korača moja misao ispunjena slutnjom?
Što zapisa ovaj stih kad zgasnu se vreme,
i kad govor tih stidno prenu moje breme?
Golubice moje, dođite po mê.
Dotrčite što pre, breme moje ubi me.
Priđite potajno, sletite na mê.
Glasom svojim skinite puste rane sa mê.
Nit znadem mislit. Nit znadem rešit.
Nit znadem kud. Nit znadem kako.
Svud sam lavirint čudesnom potrebom prikriven.
Misleć u njem’, postajem i sam skriven.
Sudbo
(prvi deo zbirke, čas treći)
Sudbo, bez pogovora te slušam.
Ti si uvek u pravu.
Tvoja reč moju preklapa – sve na tvoju slavu.
Ja nikad nisam, nisam bio u pravu.
Sva mi patnja izmoždena,
oko iste stvari reč kači i viš’ ne znadem
doklen će na mê da se kači.
Ko da ruke pružah istom izvoru,
u kom sam na večitom pomoru.
Zar samo meneka nema leka
za reč mi na umoru?
A sred mi vidika ljudi prolažahu
sa srećom u zamahu.
I svud radost plevi oreol sretenja i govorenja.
O slatkih običnih problema!
Kud ću u ovaj crni čas zapisat nešto,
a da crnilom ne zavejem i njih?
Kud ću misô oterat što pakosno
sleće na mê u ovaj ’morni čas?
Nà što radost, nà što htenja,
nà što bestraga bilo što do otupljenja?
Nà što se začaurit u radosnome runu tajne,
kada suze one bajne kidaju arterije,
krv i vene iz života koji mi vene?
Nà što sve kad mi Bog krade
poslednji osećaj, poslednje nade?
Nà što život kad se skrate puti?
Nà što sreća kad se umor sluti?
Nà što ići kad se nema stići?
Nà što sve kad mi život izmiče?
Krv rata
(prvi deo zbirke, čas četvrti)
Krv rata me dotaknu,
ne videh kad se primaknu.
Obnevideh u dosluhu,
zavideh na slepom sluhu.
I otprilike nigde lika, nigde slike.
Kad krv rata me dotaknu,
tad ne videh da se ja odmaknu’.
I ne videh da žaoka ratna
svud se to u mê prostrla.
I da prizemna i da nadzemna
pri mê i nad mê se zastrla,
pa čudnom rimom
krv rata to u mê prozbori,
zamućenim slovima, neshvaćenim
rečima moju dušu poori.
I svud gde njeno slovo ili reč zazbori,
tud se oko moje duše sviju smrtni lovori.
I ko da crkvena zvona zazvoniše,
i sve iz mene na groblje odnesoše.
Nigde sreće više.
Nastade doba neke čudne kiše.
Sad ko da čudan je pogled moj neshvatni,
nije shvatio nijedan tren saznatni.
Sad ko da čudan je sled moje bîti,
nije joj bitan nijedan tren životni.
Sad zapitana tik uz mene stoji
neka čudna kiša što krvlju sve broji.
I kiši, kiši iz samih dubina,
i penje se, penje do mojih visina,
i dopire, i dopire njen obamrli glas,
i podseća, i podseća me
da je možda na dnu moj spas.
Olovka
(prvi deo zbirke, čas šesti)
Što olovku uzedoh u ruke,
zaoštrit je ne znadoh?
Otup’te, osećaji, perom,
iskazat vas ne umedoh.
Obramte se, želje, ta pustite me,
ispunit vas ne mogoh.
Skrun’ me, tugo,
ne znam ja ni za šta drugo.
Suviš’ s’ me, tugo, ti to zagrlila dugo,
pa ne umem rimu udarit,
pa ne umem slovo pojasnit,
pa ne umem reč iskopat,
pa ne umem sebe povratit.
Skrun’ me, pepô, popepeli mi glavu.
Zagluš’te me, jablan’vi, pa nek pa’nem
ničice k zemljici na travu.
Nek me strule ratne šîce,
nek izgori sva mi misô.
Ionako bez korena ne vid’ se smisô.
Zastan’te ruke, ne rad’te više.
Zaćut’te se tice, ne vesel’te se više.
Ućut’te se ljudi, ne pričajte više.
Grabežni ste, suludi.
Otimačini skloni. Bogu neskloni.
Vam’ reč ništ’ ne znači. Vas para sam’ kači.
Vas tuga ni ne brine. Vas rat sam’ uzdigne,
k mržnji, k laži. Il… il… il… Il mi grešna misô,
prikral’ se, pa je zaustavit ne umedoh.
Oprost’te mi, suludi ljudi,
kad olovku uzedoh u ruke,
kad je zaoštrit pameću ne mogoh,
kad laži se prikradoh.
Kadgod pokušah shvatit
(prvi deo zbirke, čas sedmi)
Kadgod pokušah shvatit
svak’ redak što s’ u m’ni zapati,
naspram to je svakog shvata,
reč što mlitna mi ruka pri’vata,
i svagda s’ pero u ruci
nalaz’ na istoj ti muci,
a nepregledni su sunci
što zrače nad svodom.
I tak’ zrake spuštat svak na mê hte’,
al’ nikom ne uspe,
čak ni večnajem Suncu,
da zrakom ozrač’ me.
Svud tmina raskorak spust’la,
da mi s usanija reč nikad s’ ne izust’la.
Svud s’ privid pretvor’ u stravid,
vel’kom ništavnu,
sve to u m’ni uskliknu.
Zaputil’ s’ to stari ratni saigrači,
da s se sa mê opet saigraju,
al’ svi kand’ da umoreni,
staš’ kraj mê iznenad’ da zalegaju.
Zašuštal’ mi lišće u snu noćaska,
kad mi niko ne ču mog mi glaska,
kak’ se survô niz pleća mi vruća,
o bunovnog mog mi potonuća.
Taj čudni šum, čudni vetar
kraj ušiju mi šibnu, i dones’ mi zimu,
i čudnu jezu što propišta s njim
u melodiji. I šta sad s tim...?
Jablan
(prvi deo zbirke, čas osmi)
Što m’ to razum večno lud zbog tê?
Što m’ to glas usa’ne kad dođ’ do tê?
Što m’ to noge bež’ od tê? Što m’ to srce laž’ o tê?
Sećaš li se katkad kad me vi’š kraj tе,
kak’ sam se nekad družio sa tê?
Os’tiš li tad-tad da s sam umoran od tê,
i da m’ ruke puste lež’ okov’ne po’ tê?
Ko da tam’ ti još uvek bitišeš,
ko da tam’ ti još uvek po svem’ zamirišeš,
ko da tam’ ti još uvek pod nebom zanjišeš,
ko da tam’ ti još uvek nad’ mnom krošnje poviješ.
Al’ sad čud’n zvuk im’ svak’ tren prov’den u starini.
Ov’ploćenje utihlih i zgaslih dana tam’ u zavičnini.
Tam’ gde dol’ viš’ nem’ star’ ime
i sve ko d’ govor zaborav’ me.
Tam’ gde reka viš’ nem’ mirnog toka,
ko da g ga još uvek im’ naspram moja dva oka.
Tam’ gde put suncem obasjan viš’ nije,
ko da mu krošnja suze za suncem još uvek lije.
Tam’ gde nikog viš’ nije, ko da u m’ni i sad sve s’ još krije.
Negdašnja priča života mi mog.
Priča što je ispričah uz Jablana svog.
Koreni
(prvi deo zbirke, čas deveti)
Koreni duboko su u meni,
i osećam svaki njini trzaj.
Usliš’ molitvu, Bože, pa podaj i meni
da nikad viš’ ne osetim kak’ diše njini zadnji trzaj.
Ak’ sećanje ne vara, godine su puste prošle
kak’ dotako nogom nisam tle zemlje o’šle.
Ak’ brojke nije i slova što s’ u pamet slije,
vihorov’ma rata ništa milo bilo nije.
Ni onaj Jablan što u sê detinjstvo krije,
ni ona škola što pamet zna da izlije,
ni onaj kraj šumni, zeleni,
što šumi svud to u meni,
ni ona kuća trošna, stara
što važ’ mi za najmilijeg drugara,
ni oni ljudi čiji pogled ugledah
iz kolevke ranih dana,
od sad pa do groba et’ men’ led i ljuta rana.
Što shvatih sad, dok s’ trzaj korena
u men’ pretvara u nož?
Seč’ me bleštavim svetlom prikriveni ratni boj,
gde s’ vič’ padanju da ustane,
a ustanju da ne posustane,
gde s’ vič’ glavi da s’ pridigne,
i opet k nožu stavi oči satrne.
A u njim’ se sam’ vid žubori, žubori,
i u smrtnom času ostaš’ sam’ ti šumovi,
to šume zadnji trzaji,
a posle njih dođoš’ mukovi.
Tiho je na bojnom polju i sve kand’ da spava,
sam’ se utvarno ču šum negdašnjih jablan’va,
kraj škole i stare kuće, gde kand’ da jedno dete
u kolevci… u miru … još uvek spava.
Kolevko
(prvi deo zbirke, čas deseti)
Kolevko mojih ranih dana,
do tê vodi samo rana,
i da želim mislit na tê,
tu zaborav zov’ me, brate.
Tu većma inje popanulo sinje,
pa s’ sa reči moje
uzdigoš’ se ledinje.
Ne, to nisu one naše dinje
što mati spremaše,
o radosti detinje.
Kolevko mojih ranih dana,
pokrila te nema tama,
i da želim tražit ja tê,
kako kad tama skrila te?
Tu većma noćca bruji,
i nemom mimikom
pevaju kićani slavuji.
Ne, to nisu one pesme naše
uz koje svako rukom maše,
o radosti detinje.
Kolevko mojih ranih dana,
ruka moja sadeka otežana.
Niti dinje uzimaše,
niti uz pesmu više maše.
Tu većma s godinama
pokrila nas crna čama.
Ne, to nisu one bezbrižne noćce,
dok se ugledavahu majčine očce,
o radosti detinje.
Rušenje
(prvi deo zbirke, čas jedanaesti)
Sve zakopano preda mnom je.
Neko to silom zakopava pute svoje.
Neko to grabi lopatom, da pospe
staru zemlju novom.
Neko to nogom gura što dalje
s pogleda svoga sve staro svoje.
Sve zakopano njino –
otkopano posta put duše moje.
Neko to grabi grabuljom,
da istrebi zemlju od prošlosti.
Neko to čini sad i meni,
jamni čas sadašnje trošnosti.
Neka ste mi došli, drugovi
po groznoj prošlosti.
Srama me od vaše pakosti, zlobnosti,
srama me od vaše niskosti, podlosti,
srama me od vaše zaboravnosti,
i srama me od vaše
zemljano-plitkive zakopavnosti.
Posle vas... samo pustara ostade.
Nema tog grada, novca, para
što može da mi dade kuća stara.
Ništa slično nema – do zavičajnog trema.
Ništa tako toplo – do ono naše staro kotlo.
Kod nastrešnice i kućnog praga,
gde me čeka toplina draga,
lava iz stare zemlje izbija.
Nepovratno me ubija.
Ništa novo ne leči kao što petao
kraj stare kuće kukureči.
Kopaj, kopaj, sve zakopaj, družino stara.
Odavno znadem da je kuća puna žara,
ratnim vihorom zatvarana,
pa olupina, pa vetrina
samo kucka tamo,
i samo jedna stara krava
prebiva još tamo.
Odavno si zakopana, stara zemljo.
Ne videh ti oči sanjive.
Ne mogu ti pomoći,
daljina nas deli ovako ranjive.
Ti znaš da ono nismo smeli,
da se volimo nikada.
Samo hladovina stare dudinje
sad nas zaklapa,
i timara nas sećanje sneno.
Prepuklo je ovo srce jedno.
Daneka
(prvi deo zbirke, čas dvanaesti)
Daneka na vidiku
videh jednu čudnu sliku.
Ne bejahu to mornari,
već malih tića tužni žali,
što s se vid oka njini’
uzdigoše sasvim mali.
Pa ko da su i tići znali,
kand’ da su se to naši žali
ugledali, ugledali.
Pa stadoše tad tići mali
ko da s’ me ono baš uvek znali,
pa stadoše brz’ govorit
ko da b’ mi nešto baš sad dali.
Govorit mi kud to njini žali
žubore kao tužni vali.
Rekoš’ mi tad tići mali
da s su im zli ljudi stali
lepet krila lomit,
hukom kamena slomit,
cvrkut zdrobit,
u prah i pepeo pretvorit.
Svaki njini pokušaj za srećom
upali se svećom sve većom.
Svaki njini pokušaj za let
nikad nije preleteo ni najmanji cvet.
A na njino gnezdo majka ne doleti,
i otac ko da ih se viš’ i ne seti.
Al’ to ne mož’ bit’, kad do njini’ očiju
svu sreću sam’ su vid’li.
Ne… to ne mož’ bit.
Mora da s su s puškom zli ljudi
i majku i oca ubili…
tugo moja.
Ko to hodi?
(prvi deo zbirke, čas trinaesti)
Ko to hodi nogom laganom
po polju krvlju zaprskanom?
Ko s rukom krsnom
savlad’ leden breg po njima?
Neki stari čovek poljem
poji slavu umrlima.
Crkveno lice u mantiji dugoj
ne predaje se tuzi sludnoj.
Sa njim korak zà korāk
ide učenika povorak.
Gled’ zbunjeno, sluđeno,
šta to vid’ oko urođeno.
Ko negda devojka s crnim gavranom
da stoji, traži pogledom
nekog tako poznatog i milog,
dragana njenog ubogog.
Viš’ nikad polju tom ne prići,
ko to mož’ izbeći?
Viš’ nikad na njem’ cveće ne mirisat,
ko to mož’ izdržat?
Viš’ nikad po njem’ ne hodit,
ko to mož’ Bogu zatražit?
Viš’ nikad u njem’ vodu bistrit,
ko to mož’ žedan činit?
Ko da s’ istorija odveć to ponavlja,
uvek et’ nam istog poglavlja.
Ko da s’ kolo vrt’ od istoka do zapada,
kud nam to sunce propada.
Il s vrt’ od severa do juga,
kud to putuje vaskolika ljudska tuga.
Il’ s’ međe kraljeva povampiruju iznova,
i duž svake međe et’ nam grobova.
A u njim’ sam’ s’ vid’ obrisi
zaustavljenih ratnika,
upalih u jamu nasred svojijeh urlika.
I noga im se tu stropošta,
i lice im pop tu osvešta,
i grudi im se tu s grudom sastavljahu,
i nade im se tu s crnom zemljicom celivahu,
i zameli se tu tragovi sablasnih duša
u potocima krvavim, Bog ih viš’ i ne sluša.
Tu sam’ đavo stare rane im sluša,
i u noćnoj tmini sablasno ih uvek kuša.
I tu se sam’ očajanja iz krvave zemljice čuju,
to s se pali vojnici sa svojijem ratnim
sudbinama neprestano dovikuju.
Primič’ se ko zver
(prvi deo zbirke, čas šesnaesti)
Primič’ se ko zver
što čeka bacit se na plen.
Hoće me zaskočit, hoće me ulovit,
zubima kožu od kosti razdvojit.
Hoće me i nehotično ubit,
samom svojom pojavom u crno uvit.
Jer ja znam, ja znam
da ubica sveg plemenitog u sebi bio sam.
Pa me sad hoće dokusurit,
valjda se nikako ne mogu odbranit
od tih hordi kajanja...
I nagone me
od očiju svojih da se bojim,
od ruku svojih da strepim,
od lica svojega da zazirem,
a od jezika svojega stidim.
Jer sve je i dalj tu – tu, u sećanju,
i gresi pravednika,
i mrtvosjaj životnika,
i glupost pametnika,
i zločin pobožnika.
Sve je i dalj tu – sam s’ ja
nit pridić nit pobeć
od sveg tog ne mogu.
Kad opet…
(prvi deo zbirke, čas sedamnaesti)
Kad opet pohrli k meni
nemi prikaz majčine seni,
tad dani, tad noći
biće ko led ledeni,
a sve želje, htenja, misli
sasvim umrtvljeni.
Kad opet dođe meni
sena majčine seni…
Kad opet čujem
kako uplašeno grca
pretposlednji otkucaj očeva srca,
tad časovi, tad minuti
biće ko krv crveni,
a svi dodiri, pokreti, stremljenja
sasvim zaustavljeni.
Kad opet dođe meni,
sena očeve seni…
Kad opet vidim uplakano
to predivno lice njeno,
tad sva doba, tad sva vremena
biće ko kam kamena,
a sva znanja, ubeđenja, verovanja
sasvim odbačena.
Kad opet dođe meni,
sena sestrine seni…
Kad opet priđe meni
mudro pitanje bratovljeve seni,
tad reči, tad iskazi
biće ko nem nemeni,
a sva mudrost, gordost, poletnost
sasvim pokošeni.
Kad opet dođe meni
sena bratovljeve seni…
I kad sve seni njinih seni
sneno opet priđu meni,
tad put putanje patnje, očaja i suza
krenut će sva vremena sadašnja
od nazad ka napred rasplinut
sva sećanja ondašnja.
Kad opet pohrle k meni
sve te mile, mile seni,
tad ni sene moje seni
neće više bit u meni.
Konji
(prvi deo zbirke, čas osamnaesti)
Onemoćalih prideljenja
rukom pomazih na zlo,
i što sitniji bejah u mraku smrči mi se tlo,
i dok tišine crne zapeše niz vrat
jezom me tutkat,
crni konji nasred sobe
utrkavahu se dokazujuć mi
ko je od njih moj poslednji drug,
moj poslednji brat.
I pitaše me: – Rat što je?
– Sve što mržnja se zove. Eto, to je.
I pitaše me: – Čovek što je?
– Ništa što se poštuje. Eto, to je.
I pitaše me: – Ti ko si?
– NIKO, ime sa sobom oduvek se nosi.
I pitaše me: – Život što je?
– Ne živeh ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Pravda što je?
– Ne primah ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Vera što je?
– Ne imah ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Istina što je?
– Ne videh ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Ljubav što je?
– Ne primah, ne davah ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Bog što je?
– Ne poznah Boga ikad, pa ne znadoh ni za to nikad.
– Pa kud misliš krenut? – upitaše me.
– Nikud kud drugi ljudi idu.
– A gde to drugi ljudi idu? – upitaše me.
– Životu, pravdi, veri, istini, ljubavi, Bogu.
– A otkud oni za to znaju? – upitaše me.
– Oni ludilo nikad ne bejahu, pa znaju.
– A otkud TI da si ludilo? – upitaše me.
– Drugi ljudi rekoše da je ludilo moje rođeno ime.
– Otkud njima pravo da tvrde to? – upitaše me.
– Jer ne bejah ko oni nikad,
pa to dovoljno beše da osude me.
– A ko su oni da ti sude? – upitaše me.
– Mudri ljudi, pametni ljudi, normalni ljudi. DRUGI ljudi.
– A otkud njima znanje sve to? – upitaše me.
– Od Boga. Rekoše mi u poverenju to.
Ne recite im, prezreće me.
– Što? – upitaše me.
– Sve što ja kažem oni uzimaju mi za zlo.
– Otkud im pravo to? – upitaše me.
– Glupost, niskost, podlost, ništavnost, zatupelost,
pokvarenost moja daje im pravo to.
– Otkud oni znaju ko si ti, kad to ne znaš ni sam ti? – upitaše me.
– Ne znam, al’ odvajkada je tako bilo i biće.
– Pa poštuješ li ti sebe uopšte? – upitaše me.
– Ne, ne, ne.
– A zašto? – upitaše me.
– Jer GREŠNIK sam i pripadam paklu. Eto što.
– A koji je greh tvoj? – šapnuše.
– Jer sam SVOJ. Jer sam svoj.
Nigdina
(prvi deo zbirke, čas devetnaesti)
U nigdini gde sam
ne vid’ se za prav hod, prav put.
Sam’ ćutanja pustih zaborava
pristaju uz moj skut.
U nigdini gde sam
nigdnost stvor kriv put,
da b’ po njem sam hodio.
A lik sveopšteg izguba
u izgub me svoj uveo,
da b’ u njem’ sam ludio.
U nigdini gde sam
smrt pesmu svoju poji,
a u poju težak čemer stoji.
Tad s pesmom nebesa nesta, sunca presta,
a na leta se pusta spusti tmina gusta.
I što ću sad ja Grešnik?
Sam protiv bilo kog, bilo čeg,
bilo kad, bilo gde.
I što ću sad ja sam protiv svih njih,
uglednih, pravednih,
ispravnih, normalnih?
I što ću sad ja naspram svih njih?
Izdignuće sebe samog
po netražilu da tražim.
I što ću sad ja, kad od pada
svog teškog koraka
u hodu svog života strepim?
I što ću sad ja kad su
dani u nigdini teskobni,
kad su noći u nigdini neprespavne?
I što ću sad ja sa svitanjem
besmisla u svom smislu,
sa sutonom duše
koja grca u svom bunilu?
I što ću sad ja, ko zabludeli Grešnik
u potrazi za Božjom mudrosti,
ko sumanuti glasnik
o sveljudskoj propasti?
U trku sa vremenom,
u trku sa visinom,
u trku sa samim sobom,
a biti ispod vremena,
biti ispod visine,
biti ispod samog sebe,
pregažen i ostavljen nasred nigdine,
da očajno posmatraš više visine.
Ne, nemojte!
Nemojte mi smrt od mene otimati,
u oči joj želim pogledati,
od nje sve naučiti,
pa na miru umirati.
Ne, nemojte!
Zvone zvona
(prvi deo zbirke, čas dvadeseti)
Zvone zvona.
Tebi neko ide na dar.
A ti si, ti si…
Crna si. Tamna si. Senka si. Mrtva si.
Teška si. Bolna si. Nečujna si. Strašna si.
Pakosna si. Niska si. Podla si. Dosadna si.
Jeeer…
Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si.
Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si.
S m r t s i.
Razorna si. Ratna si. Pustošna si. Prazna si.
Ledna si. Vatrena si. Mirna si. Dramna si.
Otužna si. Plitka si. Gadna si. Odvratna si.
Jeeer…
Kraj si. Kraj si. Kraj si. Kraj si.
Kraj si. Kraj si. Kraj si. Kraj si.
K r a j s i.
Konačna si. Beživotna si. Kosač si. Ubica si.
Prošlost si. Danas si. Sutra si. Zauvek si.
Kamen si. Ploča si. Krst si. Zemlja si.
Jeeer…
Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si.
Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si.
G r o b l j e s i.
Opet zvone zvona.
Tebi neko ide na dar.
A ti si, ti si…
Po prvi put / Molitva Grešnika Bogu
(prvi deo zbirke, čas dvadeset i drugi)
Po prvi put te prizivam da mi dođeš,
tvojim postojanjem
u svom svetlu da mi siđeš,
jer rane su dublje od svih dubina,
a posred srca pomrčina, pomrčina.
Molitvom te dozivam, presvetli Bože,
da me iskupiš za sva zlodela,
da mi oprostiš za sva zverstva,
da mi ukažeš na svetle principe,
dodirom svojim pokažeš
svitanja nova tvoja.
Zovem te, Bože, da mi srce hladno
od prerane smrti odvikneš,
i da zajedno sa mnom u moje
putešastvije pronikneš.
Zovem te, Bože, da zavet mi ispuniš,
i da me od sveta pokupiš
u svoj svojoj čistoti,
i u svoj svojoj dobroti.
I da negde zajedno osvanemo
sa srećom na usnama,
sa srcem svetim u grudima,
sa dobrotom u svagdašnjem,
sa dobrim redom u pređašnjem.
Da za vijek i vjekova
himnu sa mnom otpočinješ,
zarad spasa mene raba božjeg
od sebe sama,
zarad spasa sužnja drugijeh
od grozota svagdijeh,
i da sprečiš nastajanje
novoga semena zla.
Molim ti se, Bože, pomozi mi.
Daj mi put, utehu i nadu
koju nikad ne spoznah.
Daj mi pravdu koju nikad ne videh.
Daj ljubav koja mi nikad ne zasja.
Daj radost bez kraja, zarad
budućeg ljudskog naraštaja.
Ikone vekovne / Prvi odgovor Boga
(prvi deo zbirke, čas dvadeset i treći)
Ikone vekovne izgradiše sad put do mene,
i ne slutim ko sve tud sad proći mora
kao preko neuništivih železnih okova.
Al’ ja se ne brinem, moje čedo, za tê.
Ja se ne brinem za tvoju misô pokajanja,
jer verovah u nju neprestano.
Ja se, čedo moje, ne bojah za tê nikada,
jer znadoh da ti pravoga straha ne imaše ikada.
Pa kako mi se sad stade obraćat tvoja teška reč?
O prokletog li ovoga dana!
Zar se tako malo vere raspoznavaše u tê sad?
Zar ne znaš da do mene vode
neki čudni puti, a kraj njih sreća će da ti se sluti,
nepomična kao cvet negdašnjeg dečjega vremena?
O zar za tê da se bojim,
ti što sa sutonom večito u lice zboriš!?
Ne, za tê se ne bojim. Pa što se onda bojiš ti,
kad mene hoćeš slediti?
Zar propast? O grdnog li vražjeg razloga
za svaku laž! Ne, to nije propast,
već tvoj spas koji nigde ne vid’ se.
Ne, to nije propast,
već spasenje, umirenje i zadovoljenje.
Al’ samo ako izdržiš bat
tvojega najsporijeg koraka,
sledi ti tek onda nagrada
vaskolikog ljudskog svepraštanja.
U šta veruješ, u šta se uzdižeš – to ćeš i biti.
Kojim putem se primicati
kroz nepreglednost stvari
ko kroz magle – to ćeš sam otkriti,
jer tajna spasenja uvek je na tebi.
Ako sam ja u tebe oduvek verovao,
zašto ti to nikad nisi?
I ko prekor ti reč moja dođe sad,
ali ne boj se, jer ja te voleh odvajkad.
I ko nepravda da te mori, al’ ne kloni,
jer srce moje dušu tvoju će da zakloni.
Kadgod te nešto mori, i puno puta i umori,
ne, samo to ne, ne kloni, nikako ne kloni!
Svom dušom svojom, svom pameću svojom,
svim srcem svojim, samo to ne, ne kloni!
Nikako duhom ne kloni!
Zatočenik / Odgovor Grešnika Bogu
(prvi deo zbirke, čas dvadeset i četvrti)
Zatočenik sopstvenoga nepokreta,
ka slobodi bi da se vinem,
ka slobodi pokreta.
I čuh te sad, čuh.
Čuh tvoj govor, Gospode,
kako me milovati stade.
I za tê ću stremit beskonačnom,
i zbog tê ću stradat bespomoćnom,
i nevidnom, i zaslepnom, i opakom
istorijom svojom svom.
Sve za te. Učiniću sve za te.
Ka povratku samom sebi, Oče,
ovaj Grešnik kreće sad.
Dusi dedovine / Suočenje Grešnika sa grehom
(drugi deo zbirke, čas treći)
Dusi dedovine,
želite li pred vama
da se zakoljem
nožem kojim ja zaklah?
Želite li pred vama
da se zadavim
žicom kojom ja zadavih?
Želite li Dusi dedovine
mrtav sad pred vas da padnem,
jer kajanja mi buše okvir očni,
a ruke biju starim zločinima?
Ko sam ja u ovom času?
Mrtva duša mrtvog tela,
ili proslavljeni glasnik svoga nedela?
Boli glava od… Boli telo od…
Boli misao od…
…krvavog prošlog rata.
Još se vidi sećanje,
i pokraj puta leševi,
u šumi krikovi, silovanja žena.
Još se muti otrov
u dečjim tanjirima, jaslama.
Puši se lomača, oganj,
a odrana koža u ustima pasa.
More su to prevelike,
more učesnika rata.
Spasite me, dusi.
Ubijte me, ko što ja ubih
svoga negdašnjega brata.
Marija Stojiljković Marstoj
ČASOVI DOSTIZANJA BOGA
(objavljene su u romanu
BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI,
kao i u zbirci poezije PTICA IZA ŽICE)
 |
| Ilustracija Sonja Jovanović |
Ko smo?
(prvi deo zbirke, čas prvi)
Tako mi tebe, Bože, pitam te ko smo!?
Ko smo mi obuzeti sumnjom,
kada nam se nada iskrpila slutnjom?
Ništavni u vremenu. Beznadežni u svemu.
Nit radimo ponaučiti. Nit mislimo poiskoniti.
Nit gledamo pozaustiti. Samo zaboraviti, zaboraviti…
Ko smo mi zatamnjeni sramom i utanjeni uglavnom?
Potanki po znanju. Razvratni po padanju.
Ništavni do srži. Ti nas, Bože, samo sprži.
Naše veče na svako drugo liči.
Naši dani bezlični i slični. Naša bdenja i jutrenja
kao sva subotnja i nedeljna odmaranja.
Nit se odmorismo. Nit se umorismo.
Uhvaćeni u pokretu. Uhvaćeni u životu.
Skazaljku zaboravismo. Bezgrešan zaborav pristavismo.
Tako mi tebe, Bože, pitam te ko smo!?
Ko smo mi?
– …Grešnici.
Kameni zidovi
(prvi deo zbirke, čas drugi)
Kameni zidovi obavijaju me.
Bučni stidovi podrivaju me.
A smirenosti čas ne zovnu me.
Čak ni voda ne prenu me.
Zar ni ona više nije čista?
Zar ni voda više nije bistra?
Popločali se putevi pod stopama mojim.
Podigli se mostovi nad rekama svojim.
Šta ja radim tu, odvožen sumnjom?
Po čemu korača moja misao ispunjena slutnjom?
Što zapisa ovaj stih kad zgasnu se vreme,
i kad govor tih stidno prenu moje breme?
Golubice moje, dođite po mê.
Dotrčite što pre, breme moje ubi me.
Priđite potajno, sletite na mê.
Glasom svojim skinite puste rane sa mê.
Nit znadem mislit. Nit znadem rešit.
Nit znadem kud. Nit znadem kako.
Svud sam lavirint čudesnom potrebom prikriven.
Misleć u njem’, postajem i sam skriven.
Sudbo
(prvi deo zbirke, čas treći)
Sudbo, bez pogovora te slušam.
Ti si uvek u pravu.
Tvoja reč moju preklapa – sve na tvoju slavu.
Ja nikad nisam, nisam bio u pravu.
Sva mi patnja izmoždena,
oko iste stvari reč kači i viš’ ne znadem
doklen će na mê da se kači.
Ko da ruke pružah istom izvoru,
u kom sam na večitom pomoru.
Zar samo meneka nema leka
za reč mi na umoru?
A sred mi vidika ljudi prolažahu
sa srećom u zamahu.
I svud radost plevi oreol sretenja i govorenja.
O slatkih običnih problema!
Kud ću u ovaj crni čas zapisat nešto,
a da crnilom ne zavejem i njih?
Kud ću misô oterat što pakosno
sleće na mê u ovaj ’morni čas?
Nà što radost, nà što htenja,
nà što bestraga bilo što do otupljenja?
Nà što se začaurit u radosnome runu tajne,
kada suze one bajne kidaju arterije,
krv i vene iz života koji mi vene?
Nà što sve kad mi Bog krade
poslednji osećaj, poslednje nade?
Nà što život kad se skrate puti?
Nà što sreća kad se umor sluti?
Nà što ići kad se nema stići?
Nà što sve kad mi život izmiče?
Krv rata
(prvi deo zbirke, čas četvrti)
Krv rata me dotaknu,
ne videh kad se primaknu.
Obnevideh u dosluhu,
zavideh na slepom sluhu.
I otprilike nigde lika, nigde slike.
Kad krv rata me dotaknu,
tad ne videh da se ja odmaknu’.
I ne videh da žaoka ratna
svud se to u mê prostrla.
I da prizemna i da nadzemna
pri mê i nad mê se zastrla,
pa čudnom rimom
krv rata to u mê prozbori,
zamućenim slovima, neshvaćenim
rečima moju dušu poori.
I svud gde njeno slovo ili reč zazbori,
tud se oko moje duše sviju smrtni lovori.
I ko da crkvena zvona zazvoniše,
i sve iz mene na groblje odnesoše.
Nigde sreće više.
Nastade doba neke čudne kiše.
Sad ko da čudan je pogled moj neshvatni,
nije shvatio nijedan tren saznatni.
Sad ko da čudan je sled moje bîti,
nije joj bitan nijedan tren životni.
Sad zapitana tik uz mene stoji
neka čudna kiša što krvlju sve broji.
I kiši, kiši iz samih dubina,
i penje se, penje do mojih visina,
i dopire, i dopire njen obamrli glas,
i podseća, i podseća me
da je možda na dnu moj spas.
Olovka
(prvi deo zbirke, čas šesti)
Što olovku uzedoh u ruke,
zaoštrit je ne znadoh?
Otup’te, osećaji, perom,
iskazat vas ne umedoh.
Obramte se, želje, ta pustite me,
ispunit vas ne mogoh.
Skrun’ me, tugo,
ne znam ja ni za šta drugo.
Suviš’ s’ me, tugo, ti to zagrlila dugo,
pa ne umem rimu udarit,
pa ne umem slovo pojasnit,
pa ne umem reč iskopat,
pa ne umem sebe povratit.
Skrun’ me, pepô, popepeli mi glavu.
Zagluš’te me, jablan’vi, pa nek pa’nem
ničice k zemljici na travu.
Nek me strule ratne šîce,
nek izgori sva mi misô.
Ionako bez korena ne vid’ se smisô.
Zastan’te ruke, ne rad’te više.
Zaćut’te se tice, ne vesel’te se više.
Ućut’te se ljudi, ne pričajte više.
Grabežni ste, suludi.
Otimačini skloni. Bogu neskloni.
Vam’ reč ništ’ ne znači. Vas para sam’ kači.
Vas tuga ni ne brine. Vas rat sam’ uzdigne,
k mržnji, k laži. Il… il… il… Il mi grešna misô,
prikral’ se, pa je zaustavit ne umedoh.
Oprost’te mi, suludi ljudi,
kad olovku uzedoh u ruke,
kad je zaoštrit pameću ne mogoh,
kad laži se prikradoh.
Kadgod pokušah shvatit
(prvi deo zbirke, čas sedmi)
Kadgod pokušah shvatit
svak’ redak što s’ u m’ni zapati,
naspram to je svakog shvata,
reč što mlitna mi ruka pri’vata,
i svagda s’ pero u ruci
nalaz’ na istoj ti muci,
a nepregledni su sunci
što zrače nad svodom.
I tak’ zrake spuštat svak na mê hte’,
al’ nikom ne uspe,
čak ni večnajem Suncu,
da zrakom ozrač’ me.
Svud tmina raskorak spust’la,
da mi s usanija reč nikad s’ ne izust’la.
Svud s’ privid pretvor’ u stravid,
vel’kom ništavnu,
sve to u m’ni uskliknu.
Zaputil’ s’ to stari ratni saigrači,
da s se sa mê opet saigraju,
al’ svi kand’ da umoreni,
staš’ kraj mê iznenad’ da zalegaju.
Zašuštal’ mi lišće u snu noćaska,
kad mi niko ne ču mog mi glaska,
kak’ se survô niz pleća mi vruća,
o bunovnog mog mi potonuća.
Taj čudni šum, čudni vetar
kraj ušiju mi šibnu, i dones’ mi zimu,
i čudnu jezu što propišta s njim
u melodiji. I šta sad s tim...?
Jablan
(prvi deo zbirke, čas osmi)
Što m’ to razum večno lud zbog tê?
Što m’ to glas usa’ne kad dođ’ do tê?
Što m’ to noge bež’ od tê? Što m’ to srce laž’ o tê?
Sećaš li se katkad kad me vi’š kraj tе,
kak’ sam se nekad družio sa tê?
Os’tiš li tad-tad da s sam umoran od tê,
i da m’ ruke puste lež’ okov’ne po’ tê?
Ko da tam’ ti još uvek bitišeš,
ko da tam’ ti još uvek po svem’ zamirišeš,
ko da tam’ ti još uvek pod nebom zanjišeš,
ko da tam’ ti još uvek nad’ mnom krošnje poviješ.
Al’ sad čud’n zvuk im’ svak’ tren prov’den u starini.
Ov’ploćenje utihlih i zgaslih dana tam’ u zavičnini.
Tam’ gde dol’ viš’ nem’ star’ ime
i sve ko d’ govor zaborav’ me.
Tam’ gde reka viš’ nem’ mirnog toka,
ko da g ga još uvek im’ naspram moja dva oka.
Tam’ gde put suncem obasjan viš’ nije,
ko da mu krošnja suze za suncem još uvek lije.
Tam’ gde nikog viš’ nije, ko da u m’ni i sad sve s’ još krije.
Negdašnja priča života mi mog.
Priča što je ispričah uz Jablana svog.
Koreni
(prvi deo zbirke, čas deveti)
Koreni duboko su u meni,
i osećam svaki njini trzaj.
Usliš’ molitvu, Bože, pa podaj i meni
da nikad viš’ ne osetim kak’ diše njini zadnji trzaj.
Ak’ sećanje ne vara, godine su puste prošle
kak’ dotako nogom nisam tle zemlje o’šle.
Ak’ brojke nije i slova što s’ u pamet slije,
vihorov’ma rata ništa milo bilo nije.
Ni onaj Jablan što u sê detinjstvo krije,
ni ona škola što pamet zna da izlije,
ni onaj kraj šumni, zeleni,
što šumi svud to u meni,
ni ona kuća trošna, stara
što važ’ mi za najmilijeg drugara,
ni oni ljudi čiji pogled ugledah
iz kolevke ranih dana,
od sad pa do groba et’ men’ led i ljuta rana.
Što shvatih sad, dok s’ trzaj korena
u men’ pretvara u nož?
Seč’ me bleštavim svetlom prikriveni ratni boj,
gde s’ vič’ padanju da ustane,
a ustanju da ne posustane,
gde s’ vič’ glavi da s’ pridigne,
i opet k nožu stavi oči satrne.
A u njim’ se sam’ vid žubori, žubori,
i u smrtnom času ostaš’ sam’ ti šumovi,
to šume zadnji trzaji,
a posle njih dođoš’ mukovi.
Tiho je na bojnom polju i sve kand’ da spava,
sam’ se utvarno ču šum negdašnjih jablan’va,
kraj škole i stare kuće, gde kand’ da jedno dete
u kolevci… u miru … još uvek spava.
Kolevko
(prvi deo zbirke, čas deseti)
Kolevko mojih ranih dana,
do tê vodi samo rana,
i da želim mislit na tê,
tu zaborav zov’ me, brate.
Tu većma inje popanulo sinje,
pa s’ sa reči moje
uzdigoš’ se ledinje.
Ne, to nisu one naše dinje
što mati spremaše,
o radosti detinje.
Kolevko mojih ranih dana,
pokrila te nema tama,
i da želim tražit ja tê,
kako kad tama skrila te?
Tu većma noćca bruji,
i nemom mimikom
pevaju kićani slavuji.
Ne, to nisu one pesme naše
uz koje svako rukom maše,
o radosti detinje.
Kolevko mojih ranih dana,
ruka moja sadeka otežana.
Niti dinje uzimaše,
niti uz pesmu više maše.
Tu većma s godinama
pokrila nas crna čama.
Ne, to nisu one bezbrižne noćce,
dok se ugledavahu majčine očce,
o radosti detinje.
Rušenje
(prvi deo zbirke, čas jedanaesti)
Sve zakopano preda mnom je.
Neko to silom zakopava pute svoje.
Neko to grabi lopatom, da pospe
staru zemlju novom.
Neko to nogom gura što dalje
s pogleda svoga sve staro svoje.
Sve zakopano njino –
otkopano posta put duše moje.
Neko to grabi grabuljom,
da istrebi zemlju od prošlosti.
Neko to čini sad i meni,
jamni čas sadašnje trošnosti.
Neka ste mi došli, drugovi
po groznoj prošlosti.
Srama me od vaše pakosti, zlobnosti,
srama me od vaše niskosti, podlosti,
srama me od vaše zaboravnosti,
i srama me od vaše
zemljano-plitkive zakopavnosti.
Posle vas... samo pustara ostade.
Nema tog grada, novca, para
što može da mi dade kuća stara.
Ništa slično nema – do zavičajnog trema.
Ništa tako toplo – do ono naše staro kotlo.
Kod nastrešnice i kućnog praga,
gde me čeka toplina draga,
lava iz stare zemlje izbija.
Nepovratno me ubija.
Ništa novo ne leči kao što petao
kraj stare kuće kukureči.
Kopaj, kopaj, sve zakopaj, družino stara.
Odavno znadem da je kuća puna žara,
ratnim vihorom zatvarana,
pa olupina, pa vetrina
samo kucka tamo,
i samo jedna stara krava
prebiva još tamo.
Odavno si zakopana, stara zemljo.
Ne videh ti oči sanjive.
Ne mogu ti pomoći,
daljina nas deli ovako ranjive.
Ti znaš da ono nismo smeli,
da se volimo nikada.
Samo hladovina stare dudinje
sad nas zaklapa,
i timara nas sećanje sneno.
Prepuklo je ovo srce jedno.
Daneka
(prvi deo zbirke, čas dvanaesti)
Daneka na vidiku
videh jednu čudnu sliku.
Ne bejahu to mornari,
već malih tića tužni žali,
što s se vid oka njini’
uzdigoše sasvim mali.
Pa ko da su i tići znali,
kand’ da su se to naši žali
ugledali, ugledali.
Pa stadoše tad tići mali
ko da s’ me ono baš uvek znali,
pa stadoše brz’ govorit
ko da b’ mi nešto baš sad dali.
Govorit mi kud to njini žali
žubore kao tužni vali.
Rekoš’ mi tad tići mali
da s su im zli ljudi stali
lepet krila lomit,
hukom kamena slomit,
cvrkut zdrobit,
u prah i pepeo pretvorit.
Svaki njini pokušaj za srećom
upali se svećom sve većom.
Svaki njini pokušaj za let
nikad nije preleteo ni najmanji cvet.
A na njino gnezdo majka ne doleti,
i otac ko da ih se viš’ i ne seti.
Al’ to ne mož’ bit’, kad do njini’ očiju
svu sreću sam’ su vid’li.
Ne… to ne mož’ bit.
Mora da s su s puškom zli ljudi
i majku i oca ubili…
tugo moja.
Ko to hodi?
(prvi deo zbirke, čas trinaesti)
Ko to hodi nogom laganom
po polju krvlju zaprskanom?
Ko s rukom krsnom
savlad’ leden breg po njima?
Neki stari čovek poljem
poji slavu umrlima.
Crkveno lice u mantiji dugoj
ne predaje se tuzi sludnoj.
Sa njim korak zà korāk
ide učenika povorak.
Gled’ zbunjeno, sluđeno,
šta to vid’ oko urođeno.
Ko negda devojka s crnim gavranom
da stoji, traži pogledom
nekog tako poznatog i milog,
dragana njenog ubogog.
Viš’ nikad polju tom ne prići,
ko to mož’ izbeći?
Viš’ nikad na njem’ cveće ne mirisat,
ko to mož’ izdržat?
Viš’ nikad po njem’ ne hodit,
ko to mož’ Bogu zatražit?
Viš’ nikad u njem’ vodu bistrit,
ko to mož’ žedan činit?
Ko da s’ istorija odveć to ponavlja,
uvek et’ nam istog poglavlja.
Ko da s’ kolo vrt’ od istoka do zapada,
kud nam to sunce propada.
Il s vrt’ od severa do juga,
kud to putuje vaskolika ljudska tuga.
Il’ s’ međe kraljeva povampiruju iznova,
i duž svake međe et’ nam grobova.
A u njim’ sam’ s’ vid’ obrisi
zaustavljenih ratnika,
upalih u jamu nasred svojijeh urlika.
I noga im se tu stropošta,
i lice im pop tu osvešta,
i grudi im se tu s grudom sastavljahu,
i nade im se tu s crnom zemljicom celivahu,
i zameli se tu tragovi sablasnih duša
u potocima krvavim, Bog ih viš’ i ne sluša.
Tu sam’ đavo stare rane im sluša,
i u noćnoj tmini sablasno ih uvek kuša.
I tu se sam’ očajanja iz krvave zemljice čuju,
to s se pali vojnici sa svojijem ratnim
sudbinama neprestano dovikuju.
Primič’ se ko zver
(prvi deo zbirke, čas šesnaesti)
Primič’ se ko zver
što čeka bacit se na plen.
Hoće me zaskočit, hoće me ulovit,
zubima kožu od kosti razdvojit.
Hoće me i nehotično ubit,
samom svojom pojavom u crno uvit.
Jer ja znam, ja znam
da ubica sveg plemenitog u sebi bio sam.
Pa me sad hoće dokusurit,
valjda se nikako ne mogu odbranit
od tih hordi kajanja...
I nagone me
od očiju svojih da se bojim,
od ruku svojih da strepim,
od lica svojega da zazirem,
a od jezika svojega stidim.
Jer sve je i dalj tu – tu, u sećanju,
i gresi pravednika,
i mrtvosjaj životnika,
i glupost pametnika,
i zločin pobožnika.
Sve je i dalj tu – sam s’ ja
nit pridić nit pobeć
od sveg tog ne mogu.
Kad opet…
(prvi deo zbirke, čas sedamnaesti)
Kad opet pohrli k meni
nemi prikaz majčine seni,
tad dani, tad noći
biće ko led ledeni,
a sve želje, htenja, misli
sasvim umrtvljeni.
Kad opet dođe meni
sena majčine seni…
Kad opet čujem
kako uplašeno grca
pretposlednji otkucaj očeva srca,
tad časovi, tad minuti
biće ko krv crveni,
a svi dodiri, pokreti, stremljenja
sasvim zaustavljeni.
Kad opet dođe meni,
sena očeve seni…
Kad opet vidim uplakano
to predivno lice njeno,
tad sva doba, tad sva vremena
biće ko kam kamena,
a sva znanja, ubeđenja, verovanja
sasvim odbačena.
Kad opet dođe meni,
sena sestrine seni…
Kad opet priđe meni
mudro pitanje bratovljeve seni,
tad reči, tad iskazi
biće ko nem nemeni,
a sva mudrost, gordost, poletnost
sasvim pokošeni.
Kad opet dođe meni
sena bratovljeve seni…
I kad sve seni njinih seni
sneno opet priđu meni,
tad put putanje patnje, očaja i suza
krenut će sva vremena sadašnja
od nazad ka napred rasplinut
sva sećanja ondašnja.
Kad opet pohrle k meni
sve te mile, mile seni,
tad ni sene moje seni
neće više bit u meni.
Konji
(prvi deo zbirke, čas osamnaesti)
Onemoćalih prideljenja
rukom pomazih na zlo,
i što sitniji bejah u mraku smrči mi se tlo,
i dok tišine crne zapeše niz vrat
jezom me tutkat,
crni konji nasred sobe
utrkavahu se dokazujuć mi
ko je od njih moj poslednji drug,
moj poslednji brat.
I pitaše me: – Rat što je?
– Sve što mržnja se zove. Eto, to je.
I pitaše me: – Čovek što je?
– Ništa što se poštuje. Eto, to je.
I pitaše me: – Ti ko si?
– NIKO, ime sa sobom oduvek se nosi.
I pitaše me: – Život što je?
– Ne živeh ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Pravda što je?
– Ne primah ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Vera što je?
– Ne imah ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Istina što je?
– Ne videh ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Ljubav što je?
– Ne primah, ne davah ikad, pa ne znadoh za to nikad.
I pitaše me: – Bog što je?
– Ne poznah Boga ikad, pa ne znadoh ni za to nikad.
– Pa kud misliš krenut? – upitaše me.
– Nikud kud drugi ljudi idu.
– A gde to drugi ljudi idu? – upitaše me.
– Životu, pravdi, veri, istini, ljubavi, Bogu.
– A otkud oni za to znaju? – upitaše me.
– Oni ludilo nikad ne bejahu, pa znaju.
– A otkud TI da si ludilo? – upitaše me.
– Drugi ljudi rekoše da je ludilo moje rođeno ime.
– Otkud njima pravo da tvrde to? – upitaše me.
– Jer ne bejah ko oni nikad,
pa to dovoljno beše da osude me.
– A ko su oni da ti sude? – upitaše me.
– Mudri ljudi, pametni ljudi, normalni ljudi. DRUGI ljudi.
– A otkud njima znanje sve to? – upitaše me.
– Od Boga. Rekoše mi u poverenju to.
Ne recite im, prezreće me.
– Što? – upitaše me.
– Sve što ja kažem oni uzimaju mi za zlo.
– Otkud im pravo to? – upitaše me.
– Glupost, niskost, podlost, ništavnost, zatupelost,
pokvarenost moja daje im pravo to.
– Otkud oni znaju ko si ti, kad to ne znaš ni sam ti? – upitaše me.
– Ne znam, al’ odvajkada je tako bilo i biće.
– Pa poštuješ li ti sebe uopšte? – upitaše me.
– Ne, ne, ne.
– A zašto? – upitaše me.
– Jer GREŠNIK sam i pripadam paklu. Eto što.
– A koji je greh tvoj? – šapnuše.
– Jer sam SVOJ. Jer sam svoj.
Nigdina
(prvi deo zbirke, čas devetnaesti)
U nigdini gde sam
ne vid’ se za prav hod, prav put.
Sam’ ćutanja pustih zaborava
pristaju uz moj skut.
U nigdini gde sam
nigdnost stvor kriv put,
da b’ po njem sam hodio.
A lik sveopšteg izguba
u izgub me svoj uveo,
da b’ u njem’ sam ludio.
U nigdini gde sam
smrt pesmu svoju poji,
a u poju težak čemer stoji.
Tad s pesmom nebesa nesta, sunca presta,
a na leta se pusta spusti tmina gusta.
I što ću sad ja Grešnik?
Sam protiv bilo kog, bilo čeg,
bilo kad, bilo gde.
I što ću sad ja sam protiv svih njih,
uglednih, pravednih,
ispravnih, normalnih?
I što ću sad ja naspram svih njih?
Izdignuće sebe samog
po netražilu da tražim.
I što ću sad ja, kad od pada
svog teškog koraka
u hodu svog života strepim?
I što ću sad ja kad su
dani u nigdini teskobni,
kad su noći u nigdini neprespavne?
I što ću sad ja sa svitanjem
besmisla u svom smislu,
sa sutonom duše
koja grca u svom bunilu?
I što ću sad ja, ko zabludeli Grešnik
u potrazi za Božjom mudrosti,
ko sumanuti glasnik
o sveljudskoj propasti?
U trku sa vremenom,
u trku sa visinom,
u trku sa samim sobom,
a biti ispod vremena,
biti ispod visine,
biti ispod samog sebe,
pregažen i ostavljen nasred nigdine,
da očajno posmatraš više visine.
Ne, nemojte!
Nemojte mi smrt od mene otimati,
u oči joj želim pogledati,
od nje sve naučiti,
pa na miru umirati.
Ne, nemojte!
Zvone zvona
(prvi deo zbirke, čas dvadeseti)
Zvone zvona.
Tebi neko ide na dar.
A ti si, ti si…
Crna si. Tamna si. Senka si. Mrtva si.
Teška si. Bolna si. Nečujna si. Strašna si.
Pakosna si. Niska si. Podla si. Dosadna si.
Jeeer…
Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si.
Smrt si. Smrt si. Smrt si. Smrt si.
S m r t s i.
Razorna si. Ratna si. Pustošna si. Prazna si.
Ledna si. Vatrena si. Mirna si. Dramna si.
Otužna si. Plitka si. Gadna si. Odvratna si.
Jeeer…
Kraj si. Kraj si. Kraj si. Kraj si.
Kraj si. Kraj si. Kraj si. Kraj si.
K r a j s i.
Konačna si. Beživotna si. Kosač si. Ubica si.
Prošlost si. Danas si. Sutra si. Zauvek si.
Kamen si. Ploča si. Krst si. Zemlja si.
Jeeer…
Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si.
Groblje si. Groblje si. Groblje si. Groblje si.
G r o b l j e s i.
Opet zvone zvona.
Tebi neko ide na dar.
A ti si, ti si…
Po prvi put / Molitva Grešnika Bogu
(prvi deo zbirke, čas dvadeset i drugi)
Po prvi put te prizivam da mi dođeš,
tvojim postojanjem
u svom svetlu da mi siđeš,
jer rane su dublje od svih dubina,
a posred srca pomrčina, pomrčina.
Molitvom te dozivam, presvetli Bože,
da me iskupiš za sva zlodela,
da mi oprostiš za sva zverstva,
da mi ukažeš na svetle principe,
dodirom svojim pokažeš
svitanja nova tvoja.
Zovem te, Bože, da mi srce hladno
od prerane smrti odvikneš,
i da zajedno sa mnom u moje
putešastvije pronikneš.
Zovem te, Bože, da zavet mi ispuniš,
i da me od sveta pokupiš
u svoj svojoj čistoti,
i u svoj svojoj dobroti.
I da negde zajedno osvanemo
sa srećom na usnama,
sa srcem svetim u grudima,
sa dobrotom u svagdašnjem,
sa dobrim redom u pređašnjem.
Da za vijek i vjekova
himnu sa mnom otpočinješ,
zarad spasa mene raba božjeg
od sebe sama,
zarad spasa sužnja drugijeh
od grozota svagdijeh,
i da sprečiš nastajanje
novoga semena zla.
Molim ti se, Bože, pomozi mi.
Daj mi put, utehu i nadu
koju nikad ne spoznah.
Daj mi pravdu koju nikad ne videh.
Daj ljubav koja mi nikad ne zasja.
Daj radost bez kraja, zarad
budućeg ljudskog naraštaja.
Ikone vekovne / Prvi odgovor Boga
(prvi deo zbirke, čas dvadeset i treći)
Ikone vekovne izgradiše sad put do mene,
i ne slutim ko sve tud sad proći mora
kao preko neuništivih železnih okova.
Al’ ja se ne brinem, moje čedo, za tê.
Ja se ne brinem za tvoju misô pokajanja,
jer verovah u nju neprestano.
Ja se, čedo moje, ne bojah za tê nikada,
jer znadoh da ti pravoga straha ne imaše ikada.
Pa kako mi se sad stade obraćat tvoja teška reč?
O prokletog li ovoga dana!
Zar se tako malo vere raspoznavaše u tê sad?
Zar ne znaš da do mene vode
neki čudni puti, a kraj njih sreća će da ti se sluti,
nepomična kao cvet negdašnjeg dečjega vremena?
O zar za tê da se bojim,
ti što sa sutonom večito u lice zboriš!?
Ne, za tê se ne bojim. Pa što se onda bojiš ti,
kad mene hoćeš slediti?
Zar propast? O grdnog li vražjeg razloga
za svaku laž! Ne, to nije propast,
već tvoj spas koji nigde ne vid’ se.
Ne, to nije propast,
već spasenje, umirenje i zadovoljenje.
Al’ samo ako izdržiš bat
tvojega najsporijeg koraka,
sledi ti tek onda nagrada
vaskolikog ljudskog svepraštanja.
U šta veruješ, u šta se uzdižeš – to ćeš i biti.
Kojim putem se primicati
kroz nepreglednost stvari
ko kroz magle – to ćeš sam otkriti,
jer tajna spasenja uvek je na tebi.
Ako sam ja u tebe oduvek verovao,
zašto ti to nikad nisi?
I ko prekor ti reč moja dođe sad,
ali ne boj se, jer ja te voleh odvajkad.
I ko nepravda da te mori, al’ ne kloni,
jer srce moje dušu tvoju će da zakloni.
Kadgod te nešto mori, i puno puta i umori,
ne, samo to ne, ne kloni, nikako ne kloni!
Svom dušom svojom, svom pameću svojom,
svim srcem svojim, samo to ne, ne kloni!
Nikako duhom ne kloni!
Zatočenik / Odgovor Grešnika Bogu
(prvi deo zbirke, čas dvadeset i četvrti)
Zatočenik sopstvenoga nepokreta,
ka slobodi bi da se vinem,
ka slobodi pokreta.
I čuh te sad, čuh.
Čuh tvoj govor, Gospode,
kako me milovati stade.
I za tê ću stremit beskonačnom,
i zbog tê ću stradat bespomoćnom,
i nevidnom, i zaslepnom, i opakom
istorijom svojom svom.
Sve za te. Učiniću sve za te.
Ka povratku samom sebi, Oče,
ovaj Grešnik kreće sad.
Dusi dedovine / Suočenje Grešnika sa grehom
(drugi deo zbirke, čas treći)
Dusi dedovine,
želite li pred vama
da se zakoljem
nožem kojim ja zaklah?
Želite li pred vama
da se zadavim
žicom kojom ja zadavih?
Želite li Dusi dedovine
mrtav sad pred vas da padnem,
jer kajanja mi buše okvir očni,
a ruke biju starim zločinima?
Ko sam ja u ovom času?
Mrtva duša mrtvog tela,
ili proslavljeni glasnik svoga nedela?
Boli glava od… Boli telo od…
Boli misao od…
…krvavog prošlog rata.
Još se vidi sećanje,
i pokraj puta leševi,
u šumi krikovi, silovanja žena.
Još se muti otrov
u dečjim tanjirima, jaslama.
Puši se lomača, oganj,
a odrana koža u ustima pasa.
More su to prevelike,
more učesnika rata.
Spasite me, dusi.
Ubijte me, ko što ja ubih
svoga negdašnjega brata.
Marija Stojiljković Marstoj
Нема коментара:
Постави коментар