Zašto (ne) umiru pesnici?, esej objavljen u Časopisu Zvezdani Kolodvor, Novogodišnji specijal, januar 2020

Foto: pixabay.com

Piše MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ

ZAŠTO (NE) UMIRU PESNICI?

Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima 

leči bolest od koje sam umire. 

Branko Miljković

Šta je to što pesnik oseća u trenutku kada pesma izlazi iz njega? Da li ga ona plaši ili opušta? Da li je to umetničko kreativno stvaranje podstaknuto sredinom, porodicom, obrazovanjem ili nema veze sa tim? Mogli bi da postavljamo pitanja i da dajemo neke površne odgovore, ali da li treba tako pristupiti ovoj temi. 

Život ukletih pesnika (izraz koji je prvi put upotrebio francuski pesnik Pol Verlen) bio je ispunjen samodestrukcijom, upotrebom droge i alkohola. Takvi pesnici su ispisivali svoje najbolje pesme na granici života i smrti, na korak do ludila. Smatrali su sebe neshvaćenim i prezrenim u svetu malograđanskih savremenika. Bili su buntovnici i revolucionari, simbolisti u pesničkom stvaranju, tamni, mračni, tužni, odbačeni, često siromašni, bez ljubavi i sigurnosti porodice.

Kako se može stvarati u svetu ogrezlom u mito i korupciju, gde vladaju poremećene vrednosti, gde se slavi bezdušnost i zlo!? Pesnički glas otrežnjenja deluje i sada kao krik umirućih ptica slobode, kao biser bačen pred one koji ga ne zaslužuju. Prezrenje prati iskrene pesnike, sklone kritici, na svakom koraku. Što su više društvene pojave kritikovali, to su ih oni koji su se našli „uvređeni“ brže napadali, nipodaštavajući kvalitet njihovoga dela, smatrajući ih beznačajnim jedinkama, koje niko neće pamtiti.

Kako se prepoznaje pravi pesnik, pitam se, pošto sam i sama iznedrila iz sebe neke pesme, koje su „teške“, bolne, zatvorene, pesimistične, a neretko baš takve pesme znaju da traju (mada nije svaki pesimizam dokaz kvaliteta, kao što se ni svaki „pesnik“ ne može zvati pravim pesnikom). 

Ali, po kojoj ceni je obezbeđena večnost takvih pesama, njihovo trajanje i mesto u udžbenicima i na policama klasičnih dela, to možda najbolje opisuju sledeći stihovi:

„…Veseli ljudi, dok ne znate stradanja, / kako ste drugima veliki tad, / i kako jadni ste u mraku padanja, / niko vam ne može smiriti jad“. (Iz pesme Kapljice, Sergej Jesenjin)

Pesnici su deca visine, koja lete po plavetnilu neba. Oni su duše željne slobode, pravde i istine. Njima treba čist i svež vazduh, a ne smog i dim. Za pesnike visine, letenje je način približavanja Božijim nebeskim tajnama. Oni se pesničkim letom odupiru silama primitivizma i prostakluka, iako ponekad upotrebe koju „nisku“ reč, radi boljeg opisa nekog unutrašnjeg emotivnog naboja, ne treba im zameriti, jer opseg njihovih krila, često udara o prepreke koje im postavlja surova stvarnost, pa tako:

„…Tom knezu oblaka i pesnik je sličan; / on se s burom druži, munjom poji oči, / ali na tlu sputan i zemlji nevičan, /divovska mu krila smetaju da kroči“. (Iz pesme Albatros, Šarl Bodler)

  Pravi pesnici umeju da istrpe velike boli i stradanja, sve dok utehu nalaze u pesmi (neko bi dodao i u alkoholu, ženama, i drugim porocima). Ali, kada i pesma u njima mine, opasni „nezvuk“ tišine usamljenosti vodi ih u depresiju, ili po diktatu zla, u samoubistvo, koje im se čini jedinim izlazom iz konkretne životne loše situacije. 

„…Pod olujama sudbe krute / povenuo mi venca sjaj, / ubog mi život boli mute / i čekam da mi dođe kraj…“ (iz pesme Preživeo sam, Aleksandar Puškin)

Zašto pesnici umiru? Da li je to zbog neuzvraćene ljubavi ili zbog surove osude sredine? Biće istina i jedno i drugo, jer nije lako biti glas ljubavi ili razuma među savremenicima koji ne drže do tvojih stihova, koji više vole da se kupaju u blatu laskanja, dodvoravanja interesnih grupa. To je breme usamljenih pesnika, koje njihova pesma ne može uvek da olakša, pa spas pronalaze u parku, na grani drveta na kojoj visi uže i omča spremna za njih. U tom trenu, dok stavljaju omču oko vrata, sluđeni su sivilom doba u kom su živeli, a koje im se čini nejasno, apsurdno, puno haosa i nereda, kao u stihovima:

„ Dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi? / Dok jedini prkosiš siromaštvu jasnoće…“ (iz pesme Dok budeš pevao, Branko Miljković)

O ti jaki pesnici, koji smrti nisu vični i koji ne žele da umru, zagledani su u prirodu, u lepotu bilja, drveća, trave. Oni se kupaju u okeanima, i čiste se od udaraca i ujeda onih koji ih napadaju, tako što veruju u san, i za njih je san bitniji od jave. To se čuje u njihovom glasu kada recituju svoje stihove, ili kada perom, po belini hartije, povlače precizne linije slova. I dok sami šetaju opustelim parkom, dok im preti dolazak zime, oni se raduju, jer znaju da u drveću ima više božijeg opstanka nego u nekim kvarnim i zlim ljudima. 

„...Drveće puno pupova i zvezda / mesto mene živi. Sve što sam ja reko / šaptaće vam meko / dalje noći…“ (Iz pesme Bolesni pesnik, Miloš Crnjanski)

Ne mogu umreti pravi pesnici. Oni su božiji glasnici, nosioci etike i estetike lepog. Melodija, zvuk i ritam u njihovim smislenim pesmama u otežali od zagađenja vazduh okruženja unose emociju i empatiju koja razgrće trulež doba u duši probranih slušalaca. Zalud je trud prizemnih primeraka ljudskoga roda da prave pesnike komercijalom oteraju sa polica u knjižarama i pokazaće se neuspešan svaki pokušaj kvazipesnika da se članstvom u bolesnim i prodanim književnim udruženjima uz pomoć uticaja novca, politike, moći i interesnih grupa domognu jedine prave nagrade, a to je večno trajanje njihovoga pesništva. Ko će čuti za kvazipesnike kroz nekoliko vekova!?

Bog nagrađuje odane i njemu predane duše. Pesnički duh, iako ume biti tragičan, u stanju je da kroz patnju i unutrašnje sukobe stvori genijalne stihove. Aura pesnika je snažna, a izvor iz koga teče pesma tajnovit je i uzvišen. 

Vreme današnjice na marginu stavlja velike kreativce. Umetnik je često prepušten samom sebi. Njega ne uništava samo društvo u kom caruju poremećene, da kažemo ispremeštane vrednosti, nego i sudba kleta, neuzvraćena ljubav, siromaštvo, nemanje iskrenih prijatelja.

Sve se svelo na ritam novca, pa i kupovina knjiga po knjižarama. Biblioteke ostaju jedini stubovi koji nose veliku književnu prošlost. Društvene mreže preplavljuju horde kvazipesnika, koji se ponose svojom površnošću, jer za duboku misao nisu sposobni. 

Treba se boriti i ostaviti trag u vremenu u kom si bitisao, da bi te u budućnosti prepoznali kao stvaraoca koji se odupirao zlu i bio sklon kritici neznanja i olako datih pohvala i nagrada. 

Takav pesnik nikad neće umreti.

Beograd, 24. decembar 2019. godine

objavljeno u časopisu Zvezdani kolodvor, Novogodišnji specijal, januar 2020