PRERASTI U KANJONU REKE VRATNE
Magla se spustila na Beograd toliko gusta da je možeš seći rukom
kao nožem. Gušimo se i trujemo, mi, gradska deca. Okupirala nas trivijalna
svakodnevica. Žurimo na posao. Stiskamo se kao sardine u rasklimatanoj troli.
Opet je stala. Sada sam prisiljena da do posla, po ovom smogu, idem peške, a ne
javnim prevozom.
Tako bih htela da sam negde drugde. Volela bih da me ne grebe grlo
i da me ne peckaju oči, ali zagađenost vazduha je ovih januarskih dana 2020.
godine baš velika. Koliko će ovo trajati, pitam sebe i odgovaram sebi, dok ne
crknemo svi.
Ma nisam ja depresivna i nije tačno da ne volim svoj grad. Beograd
je, ipak, mesto u kom bih jedino mogla da živim, jer ga volim. Posmatram ga od
rođenja, kako diše, užurban, urban, bez sna i stajanja, osim možda kada su
praznici. Tada su mu ulice puste i milina je voziti se njima kolima. Osećaš se
kao car, kao da je put samo tvoj i kao da nikoga nema da te iznervira i natera te
da ga sočno opsuješ.
Ovde je magla, a požari su u Australiji. Steglo me nešto u grudima
i mnogo sam se potresla kada sam videla slike spaljenih životinja. Bože,
oprosti, više mi je žao njih nego ljudi. Ne mogu o tome da pišem, teško je.
Gore australijske šume. Crni dim je zagospodario svežim vazduhom.
Treba nositi maske i braniti se od prirode. Kako je to tužno i neverovatno, da
su ljudi postali neprijatelji majci Zemlji, da je pale, ruše, uništavaju, kao
da imamo više planeta na kojima možemo živeti, kao da smo bitniji od
stvoritelja, kao da smo bogovi.
Skoro da u ovoj magli udaram u ljude. Nalećem na njih kao da nije
jutro nego mrak. Treba mi planinarski štap da se ne sapletem kada ne vidim
ispred sebe pešački prelaz, da mogu da odbijem kola od sebe da me ne udare na
tom prelazu. Treba stići živ, a po mogućstvu i zdrav. Zar puno tražim od
gradskoga života?!
Pobeći u šumu, ako još ima drveća koje nije zahvatio plamen, nastao
ljudskom nebrigom i nepažnjom. Oh, kako je samo bilo lepo, te 2017. godine, u
avgustu mesecu, kada smo išli na izlet iz Sokobanje do Kanjona reke Vratne. Kako
su samo valoviti bili planinski putevi pored Rtnja. Širina i prostranstvo
retkih netaknutih zelenih predela.
Srbija je lepa, kada bismo je više čuvali, i kada bismo više po
njoj putovali, bili bi psihički zdraviji, imali bi svoj unutarnji mir, bili bi
pozitivni i puni životne energije. Zato
je bitno da imamo sećanja na dragocena putovanja, da imamo albume sa slikama,
da pokušamo da skupimo novac koji, inače, najčešće nemamo, jer se većina bori
da preživi.
A tako je lepo putovati i otkrivati svet ponovo dečijim očima, biti
začuđen i uzbuđen pred onim što prvi put vidiš. Širiti uske vidike ličnosti.
Zagrliti ljubavlju i poštovanjem prirodu. Disati punim plućima u kojima nema
otrova iz cigara. Radovati se poklonjenom životu. Ispiti kafu u nekoj kafani
pored autoputa ili magistrale.
Kanjon reke Vratne, kako je tamo lepo. Oni prerasti, visoke kamene
kapije i slavoluci, koji se ka nebu uzdižu i formiraju greben sa prirodno
isklesanim vratima ispod kojih je čovek sićušan. Gomila kamenja, manjeg i većeg,
prepreka je toku reke, koja nije hirovita, niti uzburkana, nego zauzdana, bar
na tom delu gde su visoki prerasti.
Nije lako stići do tri kamene kapije. Do njih vode vijugave i uske
stazice, kozije, gde lako može da sklizne noga. Gomila granja i šiblja preseca
put, a negde iz zemlje izbija koren visokih drvoreda listopadnog drveća na
kojima lišće treperi kao da se radi o nekom simfonijskom orkestru. Šumi šuma,
priča drevnim jezikom. Taj jezik Sloveni su nekada poznavali. Bili su vezani za
šumu. U njoj su postojale vile, koje su stari poštovali i plašili ih se,
naročito muškarci.
Troje kola, u kojima smo mi tada bili, entuzijasti željni lepog,
jurila su se međusobno po drumovima istočne Srbije, prolazeći kroz
gastarbajterska sela sa lavljim glavama na ulaznim kapijama. Kič i šund onih
koji slave „uspeh“ u inostranstvu. Uglavnom su to bila prazna sela, sa starim
ljudima, koji su tu životarili. Gastarbajterske vile su očigledno tu bile podignute
za pokazivanje, a ne za življenje.
Brzo smo došli do starog Manastira Vratna, podignutog u doba Kralja
Milutina. Jedan od ktitora manastira je bio i Sveti Nikodim Tismanski, rumunski
kaluđer. Bila je to jednostavna građevina, sa niskom jednobrodnom osnovom, sa
polukružnom apsidom i sa visokim zvonikom na ulazu. Sada je to bio ženski
manastir, renovirali su ga kada smo mi stigli tamo.
Ostavili smo kola na parkingu ispred ogromnog manastirskog
dvorišta. Nedaleko od nas su bile neke na brzinu sklepane montažne kućice, u
koje su, i iz kojih su, ulazile i izlazile horde izviđača, uglavnom dece. Bili
su tu, rekoše nam tada, nekoliko nedelja. Obilazili su obližnje lovište, u nadi
da će videti muflone i jelene lopatare, kojih je bilo, po priči meštana.
Bio je to bogat kraj, neotkriven, tajanstven, divlji, i bilo bi
šteta podignuti tu hotele i restorane. Pričali su izviđači da su na šumskim
stazama nailazili na brojne životinje. Bilo je tu ptica, srna, jelena,
jazavaca, vidri, lisica, divljih svinja. Na sreću, učiteljice su decu čuvale da
se ne rastrče po neistraženim i zabranjenim mestima, koja kao da su mogla biti uzrok
nastanka vlaške magije.
Od davnina su kamene kapije u vlaškoj mitologiji smatrane portalima
koji su delili ovaj naš vidljivi svet od drugih svetova, u kojima su obitavala
demonska bića, ili paganska božanstva, koja su vrebala iz skrovitih pećina,
kojih je bilo pored tih kamenih slavoluka.
Divljina je sačekala i nas. Oprezno smo je osvajali, idući kozijim stazama,
levo, desno, dok nismo stigli do prve kamene prerasti, tzv. Male kapije. Naziv
joj i nije odgovarao, jer je bila dugačka nekih 15 metara, široka 33, a visoka
34 metra. Nekih stotinak metara udaljena od nje zapanjila nas je Velika
prerast, dugačka 45 metara, široka 23, a visoka 26 metara. Znali smo da se na
neka dva kilometra uzvodno od Velike prerasti nalazi i treća kapija, tzv. Suva
prerast. Put do nje, nije bio nimalo lak, čak štaviše, opasan. Moralo se proći
kroz Kanjon reke Vratne. U letnjim mesecima, reka Vratna na pojedinim mestima
ponirala je u dubinu, tekla je hirovito pod zemljom, pa opet izbijala na
površinu, nastavljajući dalje tok ka Dunavu. Tako je rečno korito bilo suvo pod
ovom trećom kapijom, i po tome je i dobila ime.
Nismo hteli da idemo do Suve prerasti, zadihani i umorni, seli smo
da se odmorimo pod Velikom kapijom. Slikali smo se, peli po stenama, prskali se
vodom iz reke Vratne, slušali pev ptica, i uživali u divljini prirode.
Bili smo u carstvu vrtača, klisura, kanjona, jama, uvala i pećina,
kojima se u svoje doba divio i Jovan Cvijić, čuveni geograf, koji je smatrao da
su kamene kapije nastale urušavanjem nekadašnje pećinske tavanice.
Zamislila sam sliku pradavnog urušavanja pećine, drobljenje kamena,
silinu udarca, podrhtavanje tla, snagu prirode. Mogla sam da čujem kako diše
šuma kao živo biće koje tim zvukom priča sa mnom. Prilazile su mi u tim zamislima životinje,
gledale me nevinim očima. Mogla sam da uđem u taj njihov pogled i da im vidim
život. Zov divljine širio se u meni, ulazio mi u misao, u razum, u osećanja, u
telo. Videla sam sebe kako plutam Vratnom, kako vijugam njom kao da sama
postajem ta reka. Pod prstima sam osećala oštrinu sitnog peska, vlažnost
mahovine na ogromnom kamenu. Svežina vazduha ulazila mi je u nozdrve, spuštala
se u pluća. Srce je lakše kucalo. Um je bio bistriji.
I nisam se samo ja tako osećala. I drugi su osetili da smo bili na čarobnom
mestu. Osećali smo se kao da smo otkrili nešto jedinstveno u svetu, da smo deo
prirode, da smo se stopili sa njom. Zaboravili smo bar na tren na život u
gradu. Vraćeni sebi spoznali smo čari i lepotu božijeg stvaranja. Našli smo unutrašnji
mir, bili smo spokojni. To je čar putovanja u divljinu, u netaknute predele.
A sada, evo me u Beogradu, zaogrnuta sam jutarnjom maglom. Idem
peške na posao. Udišem isparenja iz auspuha automobila. Oko mene niču betonske
višespratnice, seku se retka drveća po malobrojnim parkovima. Kapije su ovde
razvaljene na srušenim kućama, na čijem placu će vrlo brzo niknuti još jedan
stambeni objekat. Ovde nema mesta gde se ulazi u drugu dimenziju, osim možda u
Hramu Svetog Save, u manastirima, na Kalemegdanu, parku koji još uvek odoleva
urbanizaciji.
Iz guste magle, nalećem na poznata vrata. Ulazim unutra.
Pozdravljam čuvara. Uzimam ključ od kancelarije. Palim računar. Podižem sistem.
Pregledam poštu. Idem na internet. Pretražujem i pronalazim poznate slike. Bio
je to Kanjon reke Vratne.
Sa ekrana računara posmatrale su me prelepe fotografije kamenih slavoluka.
Uzimam papir i olovku. Htela bih da opišem ono što vidim na ekranu, ali moram
da radim nešto drugo. Nižu se brojke i slova globalizacije. Stajem sa radom.
Već sam umorna. Skrećem pogled ka prozorima. Kroz njihovo visoko i veliko
staklo ništa se ne vidi, osim magle.
Marija Stojiljković Marstoj
januar 2020
