TELEFON
Idealni uslovi za pisanje. Skučen prostor loše osvetljenog stana u kom pisac dugo živi sam.
Pala je noć. Crni se nebo kroz zatvorene prozore, poput crnih korica Čehovljeve knjige, ostavljene pre neki dan na piščevom stolu.
Uzeo ju je iz biblioteke da je pročita, ali ne ide mu, ni čitanje, ni pisanje.
Usamljen je. Sedi ispred računara; na monitoru blešti praznina dokumenta u word-u, narušena naslovom priče „Jeza“.
Videvši da je skoro dva sata posle ponoći, hteo je da ugasi računar i ode da spava. Tada se začula zvonjava telefona.
Ko je sad, pomislio je. Kako ih nije sramota da ovako kasno uznemiravaju ljude?
„Da“, kazao je, podigavši slušalicu.
„Ovde đavo.“, čulo se s druge strane.
„Ko?“
„Đavo.“
„Kako vas nije sramota? Bezobrazni ste. Laku noć.“ – odbrusio je pisac pa uz tresak spustio drzniku slušalicu.
Ali zvonjava se ponovila. Da li zato što je noću izoštren sluh ili što je tišina nepodnošljiva, sad je bila glasnija.
Pisac je bio toliko iznerviran da je šutnuo vrata kupatila.
Đubre, povikao je, kao da je hteo da nadglasa bezobrazluk onog bednika.
Sada će neznanac videti ko sam ja, pomislio je, pa iznova podigao slušalicu.
„Ako ne prestanete da me uznemiravate, zvaću policiju. Znam ko ste vi? Komšija koji me svako jutro popreko gleda, kao da sam mu čitavu porodicu pobio.“
„Nisam ja taj komšija. Ja sam đavo. Mene da ste ugledali, verujte, sada ne biste razgovarali sa mnom.“
Videvši da ima posla s ludakom, pisac je iščupao kabl iz utičnice i okrenuo se vratima kupatila.
Telefon je, ipak, ponovo zazvonio. Ko zna kako? Ko zna zašto?
Dođavola, procedio je. Kako je to moguće?
Opet je podigao slušalicu: „Dokažite mi da ste đavo.“
„Znam sve o vama.“
„Niko ne zna sve o meni, čak ni Bog.“
„Zašto mislite da Bog ne zna sve o vama?“
Nikad mi nije pomogao, pomislio je pisac. Setio se tada svih molitvi bez uslišenja, u korpu bačenih rukopisa, uzaludnog obijanja pragova izdavača, ciničnih komentara kolega. Čitalaca koje nije imao. Slava je za njega bila misaona imenica. Tek pusta nedostižna želja. Razveo se bio. Ima tome godinu i po dana. Decu vaspitava tuđinac. Ne sme da priđe porodici. Sve zbog pića. A pije, jer ga je žena prevarila s tim ološem. Nigde pomoći. Roditelji su na groblju. Retko ih obilazi. Ne veruje da će ga čuti njihovi zemni ostaci. Prijatelji su davno pobegli. Razlog? Pa on je vuk samotnjak. Nisu razumeli fikciju u kojoj živi. Patnja je bila prevelika. Tolika da je smrvljene psihe poželeo večeras, baš u ponoć, da se baci s terase. Ali, komšija taj tupi udarac tela o tlo ne bi ni čuo. Niko ga ne bi sahranio. Trulio bi dole na asfaltu. Izjeli bi ga crvi. Kola bi prolazila kraj usmrdelog trupla, kao kraj kese pune đubreta. Odustao je. Kukavica je on. Izgovor mu je bio da noć treba biti crnja čak i od korica Čehovljeve knjige.
„Znam za terasu.“ – reče đavo.
Pisac je zadrhtao.
„Imate dva puta. Jedan je da budete za života trivijalan, ali popularan i bogat pisac. Drugi je da budete besmrtan pisac. Naravno, posle smrti. Hoćete li se, dakle, ubiti ili ne?“
Piscu je ispala slušalica iz ruku. Jedva je stajao na nogama. Prožela ga je jeza. Život je horor film. Drama vrhunska.
Ja vas nisam zvao, kazao je tiho.
„Jeste. Zvali ste me. Razmišljali ste o samoubistvu. To me je dovelo k vama.“
Pa sad, ima istine, pomislio je pisac, pa naglas kazao: „Ježim se od svega što vidim. Stvarnost je užas. Ljudi koje susrećem, jesu stranci, koji govore mojim jezikom. Društvo me guši. Laž se u njemu slavi, dobrota gazi, čast unižava, a ponos…To je jad i beda.“
„Vidim, pušite. Kafanu ste preselili u stan. Zovu vas komšije šljivovica pisac. Izbegavaju vas životinje. Mačku ste šutnuli. Golubove terate s terase. Nećete da vam kake tamo. Postali ste čistunac vaše fikcije. Šta želite da opišete? Koga? Sebe ili druge? Možda je tu srž problema. Fikcija nije stvarnost. Meki ste vi za vrhunsku književnost. Idealista. Ali, imate vi razloga za slavlje. Vaš poraz je dobra priča. Opišite ovaj razgovor. Naslovite ga „Jeza“.
„Đavole, ponudili ste mi dve mogućnosti. Zar nemam i treću? Neki pisci su za života stekli slavu, priznanje kritike i čitalaca. Hoću to.“
„Pogrešnog ste zvali. Takvi pisci nisu se meni molili.“
Pisac je tek tada shvatio u čemu je bio problem i zašto nije pisao. Sve vreme, želje i mogućnosti bile su u njemu sukobljene. Pisanje je zanat. Mora se uživati u njemu, čak i kada te napada užas svakodnevice.
Telefon se više nije oglasio. Noć crnja. Pisac nije izašao na terasu, no otvori vrata kupatila.
Isprskao se po licu. Podigao glavu. U ogledalu je video starca. Počeo je pričati s njim.
Autor
Marija Stojiljković Marstoj
Napomena: Priča TELEFON varijacija je na Čehovljev „Razgovor pisca s đavolom“. Pisana je u sklopu škole kreativnog pisanja proze, koju je vodio prof. dr. Zoran Živković.