субота, 18. новембар 2017.

Poezija, Ptice i ja




Ilustracija Sonja Jovanović

OBAVEŠTENJE
O REZULTATU KONKURSA 
NA TEMU PTICA

Povodom izlaska iz štampe i promocije 
na Sajmu knjiga 23. oktobra 2017. godine
moje prve zbirke poezije PTICA IZA ŽICE,
objavila sam 18. oktobra preko svoje fb grupe  
Konkurs za slanje radova na temu PTICA. 
Rok za slanje radova je bio 17. novembar, 
a pobednik je Mirjana Štefanicki Antonić iz Novog Sada. 
Ona će dobiti moju zbirku Ptica iza žice na poklon, 
kao i objavljivanje pobedničke pesme na mom sajtu. 
Hvala svima na učešću.

Vaša M.S.MARSTOJ

😃😃😃

POBEDNIČKA PESMA
NA TEMU PTICA

🐦🐦🐦

POEZIJA, PTICE I JA

Više nema leta, mirisa mora,
čempresa pored kamena,
cvetalog nara koji mirisom opija.
Okružuje me Panonija.
Opustela katedrala u gradu.
Poslednje noćne ptice s' nadom
zaviruju u gradske časovnike.
Pogledi im nestaju
u daljini i neizvesnosti.
Jesen me zbunjuje.
U iščekivanju grmljavine,
blizine blizinu javljaju.
Nagomilavaju se male i velike tuge.
Ptice mi piju zenice i bude sećanja 
u uglovima uspomena.
Drugujem sa strofama.

Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ, 
Novi Sad





петак, 17. новембар 2017.

Priča: Legenda Beograd u šetnji sa vama, Marija Stojiljković Marstoj


Slika: Min An, Pexels

Legenda Beograd u šetnji sa vama

Beograd je grad u kom sam rođena. Tu, stranče, živim i radim, neću ti otkriti koliko dugo. Vidim stigao si maločas većim turističkim brodom, u kojem si danima plovio Dunavom.

Ti si istraživač i zanesenjak, možda penzioner, koji voli da putuje. Obučen si poput Indijane Džons. Krenuo si za članovima grupe, ali si zagledan u reku, zastao i izgubio ostale iz vidokruga.

Tada si me na klupi ugledao. Zamolio si me da ti pomognem da se u nepoznatom gradu snađeš. Video si me na savskom pristanišu, koje ti je ličilo na primorska mesta Grčke, sa puno restorana; doduše ne sa ribljim specijalitetima, ali srpskih, italijanskih i španskih jela, zaista je bilo na pretek.

Nemam mapu Beograda, kazao si tiho. Rekla sam ti, ja ću ti biti mapa do Kalemegdana i Knez Mihajlove ulice; to te je oduševilo.

Pošli smo polako. Na tvom licu, čitala sam znatiželju i radost. Hteo si da saznaš sve. Zanimao si se za istoriju grada. Rekla sam ti da je najbolje, posle šetnje Kalemegdanom, da u Knezu uđemo u knjižaru i kupimo vodič kroz Beograd. Potvrdno si klimnuo glavom i zahvalio na ljubaznosti, dok smo se peli Pariskom ulicom.

Brzo smo stigli do spomenika zahvalnosti Francuskoj. Potom skrenuli smo levo ka Promenadi. Bio si oduševljen pogledom na ušće Save u Dunav. Kao pravi profesionalac, fotografisao si Ratno ostrvo, Zemun i Novi Beograd. Poslaćeš slike preko društvenih mreža, obećao si tad.

Spustili smo se velikim stepenicama, prošli Kralj kapiju i Rimski bunar i stigli do spomenika Pobedniku. Zanimao si se za figuru muškarca na visokom kamenom postolju. Objasnila sam ti da je vajarski rad Ivana Meštrovića, nekad zbog golotinje osporavan, danas najbitniji simbol grada. Vesnik pobede!

Bio si oduševljen maketom zamka Despota Stefana Lazarevića. Krivo ti je bilo što je Unutrašnji grad srušen u austrijsko-turskim sukobima. Divio si se bedemima koji su nas okruživali u nekadašnjem Gornjem gradu.

Onda smo prošli Dizdarevu kulu i Despotovu kapiju i suočili se sa Zindan kapijom. Da je to bila tamnica, nisi mi verovao. Prelep barbakan sa dve kule…zatvor! A onda su i kafići, u blizini Istočnog podgrađa, došli na red. Malo ti je zasmetao miris iz Zoo vrta, ali nisi mario, voleo si životinje. Hteo si i tamo da te vodim.

Dok smo pili kafu, preporučila sam ti da prvo vidiš Crkvu Ružicu, Kapelu Svete Petke i Donji grad, pa onda, u povratku, Zoo vrt. Tako je i bilo. Obišli smo sve.

Ostalo ti je dovoljno vremena da se prošetaš Knez Mihajlovom, do koje sam te ispratila. Izvinula sam ti se tad i nestala bez reči. Pomislio si da me nije ni bilo, a onda si bacio pogled na ruke. Shvatio si ko sam.

Ušao si u knjižaru s osmehom na licu; sreo si tamo članove iz izgubljene grupe. Pitali su te zabrinuto gde si dosad bio. Družio sam se sa Beogradom, objasnio si im i pokazao na mene, turistički prospekt sa naslovom „Legenda Beograd u šetnji sa vama.“

Autor
Marija Stojiljković Marstoj
(priča je objavljena u e časopisu Zvezdani kolodvor)

Telefon


TELEFON

Idealni uslovi za pisanje. Skučen prostor loše osvetljenog stana u kom pisac dugo živi sam.

Pala je noć. Crni se nebo kroz zatvorene prozore, poput crnih korica Čehovljeve knjige, ostavljene pre neki dan na piščevom stolu.

Uzeo ju je iz biblioteke da je pročita, ali ne ide mu, ni čitanje, ni pisanje.

Usamljen je. Sedi ispred računara; na monitoru blešti praznina dokumenta u word-u, narušena naslovom priče „Jeza“.

Videvši da je skoro dva sata posle ponoći, hteo je da ugasi računar i ode da spava. Tada se začula zvonjava telefona.

Ko je sad, pomislio je. Kako ih nije sramota da ovako kasno uznemiravaju ljude?

„Da“, kazao je, podigavši slušalicu.

„Ovde đavo.“, čulo se s druge strane.

„Ko?“

„Đavo.“

„Kako vas nije sramota? Bezobrazni ste. Laku noć.“ – odbrusio je pisac pa uz tresak spustio drzniku slušalicu.

Ali zvonjava se ponovila. Da li zato što je noću izoštren sluh ili što je tišina nepodnošljiva, sad je bila glasnija.

Pisac je bio toliko iznerviran da je šutnuo vrata kupatila.

Đubre, povikao je, kao da je hteo da nadglasa bezobrazluk onog bednika.

Sada će neznanac videti ko sam ja, pomislio je, pa iznova podigao slušalicu.

„Ako ne prestanete da me uznemiravate, zvaću policiju. Znam ko ste vi? Komšija koji me svako jutro popreko gleda, kao da sam mu čitavu porodicu pobio.“

„Nisam ja taj komšija. Ja sam đavo. Mene da ste ugledali, verujte, sada ne biste razgovarali sa mnom.“

Videvši da ima posla s ludakom, pisac je iščupao kabl iz utičnice i okrenuo se vratima kupatila.

Telefon je, ipak, ponovo zazvonio. Ko zna kako? Ko zna zašto?

Dođavola, procedio je. Kako je to moguće?

Opet je podigao slušalicu: „Dokažite mi da ste đavo.“

„Znam sve o vama.“

„Niko ne zna sve o meni, čak ni Bog.“

„Zašto mislite da Bog ne zna sve o vama?“

Nikad mi nije pomogao, pomislio je pisac. Setio se tada svih molitvi bez uslišenja, u korpu bačenih rukopisa, uzaludnog obijanja pragova izdavača, ciničnih komentara kolega. Čitalaca koje nije imao. Slava je za njega bila misaona imenica. Tek pusta nedostižna želja. Razveo se bio. Ima tome godinu i po dana. Decu vaspitava tuđinac. Ne sme da priđe porodici. Sve zbog pića. A pije, jer ga je žena prevarila s tim ološem. Nigde pomoći. Roditelji su na groblju. Retko ih obilazi. Ne veruje da će ga čuti njihovi zemni ostaci. Prijatelji su davno pobegli. Razlog? Pa on je vuk samotnjak. Nisu razumeli fikciju u kojoj živi. Patnja je bila prevelika. Tolika da je smrvljene psihe poželeo večeras, baš u ponoć, da se baci s terase. Ali, komšija taj tupi udarac tela o tlo ne bi ni čuo. Niko ga ne bi sahranio. Trulio bi dole na asfaltu. Izjeli bi ga crvi. Kola bi prolazila kraj usmrdelog trupla, kao kraj kese pune đubreta. Odustao je. Kukavica je on. Izgovor mu je bio da noć treba biti crnja čak i od korica Čehovljeve knjige.

„Znam za terasu.“ – reče đavo.

Pisac je zadrhtao.

„Imate dva puta. Jedan je da budete za života trivijalan, ali popularan i bogat pisac. Drugi je da budete besmrtan pisac. Naravno, posle smrti. Hoćete li se, dakle, ubiti ili ne?“

Piscu je ispala slušalica iz ruku. Jedva je stajao na nogama. Prožela ga je jeza. Život je horor film. Drama vrhunska.

Ja vas nisam zvao, kazao je tiho.

„Jeste. Zvali ste me. Razmišljali ste o samoubistvu. To me je dovelo k vama.“

Pa sad, ima istine, pomislio je pisac, pa naglas kazao: „Ježim se od svega što vidim. Stvarnost je užas. Ljudi koje susrećem, jesu stranci, koji govore mojim jezikom. Društvo me guši. Laž se u njemu slavi, dobrota gazi, čast unižava, a ponos…To je jad i beda.“

„Vidim, pušite. Kafanu ste preselili u stan. Zovu vas komšije šljivovica pisac. Izbegavaju vas životinje. Mačku ste šutnuli. Golubove terate s terase. Nećete da vam kake tamo. Postali ste čistunac vaše fikcije. Šta želite da opišete? Koga? Sebe ili druge? Možda je tu srž problema. Fikcija nije stvarnost. Meki ste vi za vrhunsku književnost. Idealista. Ali, imate vi razloga za slavlje. Vaš poraz je dobra priča. Opišite ovaj razgovor. Naslovite ga „Jeza“.

„Đavole, ponudili ste mi dve mogućnosti. Zar nemam i treću? Neki pisci su za života stekli slavu, priznanje kritike i čitalaca. Hoću to.“

„Pogrešnog ste zvali. Takvi pisci nisu se meni molili.“

Pisac je tek tada shvatio u čemu je bio problem i zašto nije pisao. Sve vreme, želje i mogućnosti bile su u njemu sukobljene. Pisanje je zanat. Mora se uživati u njemu, čak i kada te napada užas svakodnevice.

Telefon se više nije oglasio. Noć crnja. Pisac nije izašao na terasu, no otvori vrata kupatila.

Isprskao se po licu. Podigao glavu. U ogledalu je video starca. Počeo je pričati s njim.
Autor
Marija Stojiljković Marstoj

Napomena: Priča TELEFON varijacija je na Čehovljev „Razgovor pisca s đavolom“. Pisana je u sklopu škole kreativnog pisanja proze, koju je vodio prof. dr. Zoran Živković.

понедељак, 13. новембар 2017.

Nagrada


Ilustracija Sonja Jovanović


Nagrada 

Ja te želim imati, živote.
Dobiti kao nagradu. Snimiti kao film.
Ponosno nositi kao garderobu.
A ipak, dati tebi slobodu. Oslikati dušu svoju.

Ja te želim imati, živote.
Ojačati kao stenu. Opevati tako lepo.
Iskristalisati kao kristal. Posaditi kao ružu.
A ipak, dati tebi slobodu. Oslikati dušu svoju.

Ja te želim imati, živote.
Sa srcem u grudima zaštititi te od poganih jezika.
Pa odsvirati. Ispratiti. Zaslužiti. Poslužiti te.
A ipak, dati tebi slobodu. Oslikati dušu svoju.

Ja te želim imati, živote.
Dokazati tebi život. Oživeti u tebi život.
Znati za put i korak, za istinu i nadu.
Želim te pokriti. Dodati i jastuk i posteljinu i utopliti.
A ipak, dati tebi slobodu. Oslikati dušu svoju.

Autor Marija Stojiljković Marstoj
Iz zbirke PTICA IZA ŽICE



STAKLO


Ilustracija Sonja Jovanović


Staklo

Lomljivo staklo sudbine
nadvilo se iznad mene kao krov.
Sve kristalno bi i ništa se
ne zbi na tom staklu.
U aleji mašte iskra se savila
da zakuca na tajna vrata sreće.
Pitam te, drago moje biće –
kada nestadoše svi treptaji svica?
Pitam te, draga moja srećo –
kada suze isušiše nebo?
Pitam te, vodo – otkad potoci
na dnu ponora leže?
Pitam vas sve – kada su se
kose moje zamršene rasule
po putu životne tajne?


Autor Marija Stojiljković Marstoj
Iz zbirke PTICA IZA ŽICE

UMOR



Ilustracija Sonja Jovanović


Umor

Na vetrometini života
teraj me, teraj, druže,
dalje od svetlosti, dalje od tame,
dalje od ljubavi, dalje od mržnje.

Teraj me, teraj, druže,
dalje od prijatelja, dalje od samoće,
dalje od ljudi, dalje od sebe.

Teraj me, teraj, druže,
dalje od sunca, dalje od mraza,
dalje od kiše i jutarnje rose.

Nosi me dalje od svega tog.
Nosi me dalje da se oči ne zamore
i ne podlegnu lažnim dobročiniteljima.

Jer u uzdahu je sve, a u izdahu je ništa.
I ništa je sve i sve je ništa.
Zato nosi me, nosi, prijatelju,

što dalje od svega tog.

Autor Marija Stojiljković Marstoj
Iz zbirke PTICA IZA ŽICE