NEISPEGLANA ISTINA O ŽENSKOM PRINCIPU, piše Marija Stojiljković Marstoj

pixabay.com

NEISPEGLANA ISTINA O ŽENSKOM PRINCIPU 

Simo B. Golubović, SUZNI OBRAZI ŽIVOTA 

Nema te žene koja u nekom periodu svog života ne zažali što je žensko, i to ne samo zbog porođajnih bolova, ili gomile obaveza pri vođenju domaćinstva, nego zato što nad ženskim rodom vekovima lebdi Evin greh tzv. praroditeljski greh, zbog kojeg je čovek (Adam i Eva) proteran iz Raja i udaljen od Boga. „Svaka žena je Eva“ kaže Simo B. Golubović u svom najnovijem poetskom romanu „Suzni obrazi života“ za koji imam tu čast, ali i veliku odgovornost da napišem recenziju.

U odnosu na dosadašnje Golubovićevo književno stvaralaštvo, koje čini više kvalitetnih zbirki poezija i romana, različite tematike, od ljubavne, misaone pa do antiratne, ovo delo se izdvaja kao najozbiljniji kandidat koji može da ostavi večni trag u svetu književnosti. 

Ozbiljnost ovog romana ne čini broj napisanih stranica (a ovo je obiman roman), već ono teško objašnjivo, često zamagljeno, tajnovito i skriveno, a što se poetskim proznim jezikom otkriva čitaocu i kritici. 

Pored narativnog toka, obojenog Golubovićevim poetskim iskazima i metaforama, tu je i postmodernističko pripovedanje obogaćeno citatima raznih srpskih i svetskih mislilaca i mudraca koji su ubačeni u tekst u cilju potvrđivanja i samih autorovih promišljanja. Spomenućemo samo neke od njih, Andrić, Selimović, Dučić, Njegoš. Ipak, najveći broj citata preuzet je iz svete knjige Biblije (najviše jevanđelja iz Novog zaveta, kao i psalmi Davidovi).

Ukratko, glavna junakinja ovog romana je „nepoznata žena“ koja traži samu sebe, na mestu koje se nalazi s one strane života, dakle, posle smrti. Možemo zvati to mesto čistilištem, ili reći da se radi o putovanju jedne umrle duše ka Raju ili Paklu. 

Na samom početku romana, glavna junakinja, koja je zaboravila svoje pravo ime (Eva), nailazi na čudnog starca (Sv. Petra) koji čuva vrata kroz koja bi ona mogla da stigne ka svom cilju (vaskrsenju, oslobođenju od grehova). Ona želi da starcu otme ključeve kako bi nastavila svoj put. Sledi njihova dijaloška forma, nadigravanje, poučavanje, mudrovanje. 

Golubović odlično gradi svoje likove, a naročito lik glavne junakinje, pa tako nas suptilno navodi da mislimo da se u „istom“ ženskom liku kriju i Eva, pramajka i prva grešnica, ali i Bogorodica, Majka božija i svetica. Između ove dve krajnosti u psihologiji glavne junakinje „nepoznate žene“, nalazi se trodimenzionalni prostor subjektivne ili objektivne karakterizacije ličnosti svake žene ponaosob. 

Ipak, iako je Eva ta koja je iz ženske znatiželje, a na nagovor zmije (predstavnik zla) navela Adama da zagrize jabuku sa zabranjenog drveta, ne može samo ona biti jedini krivac, tako da je greh pao i na Adama. I pored te istine o praroditeljskom grehu, u istoriji čovečanstva žene kao da su od strane muškaraca (sa retkim izuzecima) optuživane da su jedini krivci za sve. Tako su one držane slabićima, njima se nije trebalo verovati, to su bile veštice, koje su zasluživale vatrenu smrt, ili su bile kurve, koje su zaslužile da budu silovane, bilo u ratu ili u miru. Ženama je na čelu udaren žig u obliku „jabuke“. Zato je svaka žena Eva i zato je spas za žene, pored Isusa Hrista, i njegova majka, Bogorodica, koju je Bog izabrao da rodi njegovog sina, iako i Bogorodica vodi poreklo od Eve.

Roman je višeslojan, višeznačan, diskursi se prepliću, narativ se često prekida reminiscencijama, prisećanjima koja kao da izviru iz dubine frojdovske arhetipske potsvesti.  I nije čudno što Golubović ume da o takvim stvarima govori, pošto je on pesnik, tako da mu je Bog dao da može videti svojim poetskim očima i kroz tamu neznanja, sumnji i strahova.  

Golubović kao zreli mislilac u romanu se dotiče mnogih tema, i na sebi svojstven način ih određuje, definiše, razjašnjava. Pomenućemo samo neke od njih, poput večnih tema smrti, greha, rata, istine, laži, sumnji, strahova, nepravde, sreće, ljubavi. 

Ono što okružuje glavnu junakinju je „miris nataloženog vremena“, kako kaže Golubović na početku romana, a onda kroz reči Sv. Petra koje upućuje „nepoznatoj ženi“ objašnjava da li posle smrti postoji vreme ili prostor: „Vreme ovde nema trajanje. Ono ovde nema ni prošlosti, ni budućnosti, a nema ni cenu…Sve je u istom trenu i na jednom mestu. (Ključ je u tvojim grudima, str.176).“

Gde se to nalazi glavna junakinja? Da li je u pitanju čistilište ili sudnica? „Ovo ovde je jedino mesto u koje svi dođu, i jedino mesto iz koga se niko ne vraća…Ovo je mesto samo za prolaz, zadržavanja nema. Samo duša prolazi a onda se usmerava u željenom pravcu. (Knjiga postanja, str.63)“…„Svako je sam za sebe i zbog sebe…Ovde je svako ponovo postao ništa. Mnogo manje ništa od onog blata i praha od koga je Prvi stvoren, a još manje od onog sedmog rebra od koga je Prva stvorena. (Senke prošlosti, str. 254)“ … “Ovo je samo, priznade napokon sama sebi smetlište – odlagalište mrtvih duša, gde sve mogu stati u jednu vreću, u jednu tačku da jedna drugoj ne smeta. (Senke prošlosti, str. 258).“

Ipak, po mom mišljenju, najbolji opis vremena i prostora u kom se glavna junakinja u romanu nalazi je sledeći: „Sve vreme ovde je u jednom trenu, kako je rekao onaj stari ribar (Sv.Petar), a njemu se može i mora verovati. Svi događaji se mogu ispričati u jednoj reči, a sve reči su u jednom slovu zapisane; ovde postoji sve i nema ničega; nema života jer nema trajanja, a kada nema života – nema ni smrti. To znači nema ni trajanja. Trajanje je vezano za neki prostor. Ovde nema ni prostora, a ako ga ima, on ničim nije omeđen. Ako nije omeđen – onda je beskrajan, a ono što je beskrajno, kao da ga i nema, kao da i ne postoji. U beskraju se sve bestidni raspojasa da pokaže golotinju svoje duše. To je svačije i ničije istovremeno. Sve je varka, sve je iluzija. (Samo vreme i prostor su bezgranični, str. 285).“

Na početku romana, već u prvom poglavlju, glavna junakinja se nalazi ispred „starih ogromnih stokrilnih vrata“ ispred kojih stoji „starinski ormar i grubo napravljen sto“. (Ko mi to misli moje kazuje, str. 6.) “ U pitanju je božanska simbolika. Sto je napravio „nevešti stolar“ (saznaćemo iz daljeg toka romana da je u pitanju sin Božiji Isus Hrist), koji je poverio ključeve od „starih ogromnih stokrilnih vrata jednom „starcu u bednim haljinama“ (Sv.Petru). Pored stola, tu se nalazi i „starinska izlinjala fotelja sa prekrivačem satkanim od tananih vlakana prošlih vremena koja su se već davno istrošila i na važnim mestima pokidala.“ (Ko mi to misli moje kazuje, str. 6). Fotelja je simbol božijeg prestola, što se saznaje iz kasnijih poglavlja ovoga zanimljivog i tajanstvenog romana. (Videti poglavlje Ključ je u tvojim grudima, str. 180)

Kad se prođe kroz „stara ogromna stokrilna vrata“ nailazi se na „planinu suza i greha, na mnoga brda uzdaha, tajni, zaborava, tuge, smrti, kao i na reku suza, u kojoj su i suze one krave čije su tele odveli na klanje. Tu je i stablo žalosti, pa podivljala krvava reka. Stiče se utisak, da uglavnom patnja i žrtva okružuju glavnu junakinju i da ona možda u sebi nosi (u duši) i druge živote, koji se preslikavaju na okolnu prirodu na koju ona nailazi dok ide drumom ka svome cilju. 

A šta je cilj ove umrle ženske duše? Možda želi da pronađe istinu o sebi. Ali, istina se teško pronalazi. Ona je skrivena, a ako sticajem čudnih okolnosti se i razotkrije od pogleda na nju ledi se krv u žilama. Golubović je opisuje kao „suhu, mršavu, iznemoglu, uprljanu lažima, prevarama, nasiljem, nehajem, izudarana i krvava, polomljenih zuba, savijene kičme, gola i bosa…(Ključ, str. 83)“.  Drugim rečima, u pitanju je Golubovićeva „neispeglana istina“. 

Eloi! Eloi! Lama savahtani (Bože moj, Bože moj, što si me ostavio?) kao da odzvanjaju Isusove reči kroz sve puteve kojima se „nepoznata žena“ kreće. Onaj u belim haljinama (Isus Hrist) pojavljuje se i u sećanju starca u bednim haljinama (Sv.Petar). Isusova žrtva i stradanje na Golgoti, njegova smrt i vaskrsenje ostavili su neizbrisiv trag kako u ovom „čistilištu“ kroz koji se nepoznata umrla žena kreće, tako i dole na Zemlji, u životu, gde se vreme meri sekundarom starog sata, a prostor mapama i mernim jedinicama.

U kom ključu da čitamo i razumemo ovo Golubovićevo delo? Autor se pita, da li je ključ reč? Da li je to onaj zamršeni korak? Da li je to neotkrivena tajna? Je li to neispeglana istina, traganje za istinom? (Istina često vređa, str. 171-172) Dakle, da li je ključ spoznaja Boga i njegovih tajni? Gde se nalazi taj ključ? Da li je u našem srcu? Da li uopšte treba da ga tražimo ili se na njega nailazi „slučajno“? Na sva ova pitanja postoje odgovori, ali iz diskursa Golubovićevog poetskog romana saznajemo da je najbolje ne postavljati pitanja, jer nam tako pravi odgovori izmiču. 

Drugim rečima, treba paziti šta se želi, da se ne ostvari neželjeno. Kako kaže Golubović kad priča o Zemlji i ljudima „Tamo vlada volja za prestižom, ugledom, društvenim statusom. Tamo se ljubav pretvara u ljubomoru koja se često prelije u čašu gorčine, gorčina u čašu mršnje, a kada mržnja ovlada srcem, čovek postaje zver. (Nova pitanja, str. 215)“

„Samo Gospod zna put pravednika“ saznajemo iz Biblije (Psalmi davidovi). Često su ti putevi krivi, uski, zapetljani, neprohodni, kaže Golubović. (Nova pitanja, str. 220). Pravednik je bio i Stanko Nekadašić, glavni junak iz Golubovićevog antiratnog romana „Trinaesta molitva“. On se spominje i u ovom romanu, zajedno sa nekim drugim junacima iz Golubovićevog dosadašnjeg književnog stvaralaštva. Tu je i „drugarica Eva“, koja je živela u Titovo vreme, u nestaloj zemlji Jugoslaviji. Spominje Golubović i „Nerajlu“, zemlju radosti, ali i zemlju koje nema, a koja je opevana u knjizi ovog autora Nerajla Nevina (1997). 

Čini se da pored glavne junakinje i autor ovog romana traga za istinom. 

„Istino, iže jesi / kaži gde si! / Ja za ozbiljnog tragača važim. /Da li te ima, / da li te uzalud tražim?“ peva Golubović u pesmi Istina (Dnevna doza zadovoljstva, 2017). 

Žrtva i patnja su motivi koji obeležavaju „Suzne obraze života“, što se najbolje može videti u ovom kraćem odlomku u kom se opisuje Knjiga postanja (ili saznanja): „Ostala je samo jedna knjiga koju je starac držao u drhtavim rukama i zvao Knjigom postanja. To je knjiga koja je imala samo jednu stranicu, jednu misao u jednom slovu koje je bilo ispisano u nevidljivoj tački, u suzi one krave kojoj su tele odveli na klanje.“

Na kraju romana, Golubović nas upoznaje sa pojmom „trećeg života“. On kaže da prvi život dobijamo na dar rođenjem. Drugi život je sama smrt. Treći život je paralelan sa prvim i drugim životom.  Za Golubovića, treći život je poput vaskrsenja. To je ostavljanje tragova koji nikad neće biti izbrisani. To je kreativno stvaranje. To je muzika, književnost, slikarstvo, film, nauka. Treći život su i sećanja na nas koja su preostala u drugim ljudima.

U čemu je vrednost ovog Golubovićevog romana? Nije to samo obično promišljanje. Nisu to samo lepi stihovi i rečenice. Nije to samo mudrost niti ljubav. Poetski roman „Suzni obrazi života“ su na prvom mestu „slučajni“ odgovor na „nepostavljeno“ pitanje – Zašto nas je Bog stvorio?

Da li smo Božije stvaranje zaslužili, kada smo toliko puni „greha, sumnje, nevere, stranputica, ljubomore, laži, varljivih istina, zaključanih nada, pohlepe“, baš onako kako Golubović kaže u istoimenoj knjizi (zbirci poezije) „Suzni obrazi života br. 2“, koja je štampana zajedno sa poetskim romanom „Suzni obrazi života“ i koja predstavlja, po autoru, „izvod u stihu“ preuzet iz tog romana. Ova zbirka poezije čini srž poetskog romana i prepuna je, da kažemo, krucijalnih, fundamentalnih načela i principa koji nam mogu pomoći da shvatimo šta je to što čini jedan Golubovićev „roman toka savesti“. 

Savest je vezivno tkivo ne samo pesama u ovoj zbirci poezije, nego i rečenica u romanu. Bog nas je stvorio po svom liku i dao nam je slobodnu volju, ali i osećanja. Savest je merilo čistote nečije duše i dokaz emotivne inteligencije. Ona je brana da ne postanemo psihopate. Bez nje, nema napretka u duhovnom razvoju pojedinca, ali ni nacije, ni čovečanstva. Bog nas je isprva stvorio bezgrešne, ali sagrešenjem naših praroditelja Eve i Adama, terajući ih iz Raja, on nije mogao da nas spasi pakla greha „zabranjene voćke“ koju smo zagrizli. Pošto imamo slobodnu volju, jedini naš način da se pokajemo i oslobodimo greha jeste kroz postojanje naše savesti, ili bolje reći „anđela“. A to je već polje koje zadire u religiju i postojanje „božije promisli“ u svakom trenu našeg života, nebitno kog života, da li prvog dobijenog rođenjem, da li  drugog koji kreće posle smrti ili trećeg koji zadire u vaskrsavanje našeg duhovnog tela.

Preporučujem čitaocima i kritičarima knjige pesnika i književnika Sime B. Golubovića „Suzni obrazi života br. 1 i 2“  i želim im od srca uspešan „treći život“.

U Beogradu, 14. decembra  2019. godine

Mr Marija Stojiljković MARSTOJ, književnica i pesnikinja

ŽIVOT U SVETU KORONE, piše Marija Stojiljković Marstoj

 

pixabay.com

ŽIVOT U SVETU KORONE

(jedno razmišljanje)

Bez zdravlja , život nije život, već stanje iznemoglosti i patnje, slika smrti.  Buda

Dobro ti zdravlje, kažem sebi. To je jedino bitno. Ništa drugo, ni slava, ni novac, ni  ljudi koji te okružuju, nisu toliko bitni, kao tvoj život. Zastanem nad napisanim, prekorim sebe zbog sebičnosti, pa se opet zamislim, gde je istina u tvrdnji prve rečenice? Da li se ovde radi o sebičnosti ili o zdravom razumu? 

Ako sam ja sebična, koliko istu stvar pokazuje čovečanstvo u doba koronavirusa, pošasti koja je zaustavila sve ljude na planeti i stavila ih, bez obzira na materijalnu situaciju i privilegije, u isti koš, u isti problem, u istu pretnju, u istu „sebičnost“. 

Vanredno stanje, policijski čas, kućna samoizolacija, prinudna izolacija, karantin, pandemija, opasnost po život starijih, pretnja za sve, ubrzana smrt i bitka za respiratore, prave i lažne vesti koje se pred našim očima smenjuju, priče pojedinaca, problem sa šetnjom kućnih ljubimaca, isplata penzija za starije od 65 godina, prevare sa sms porukama, zatvaranje kafića, restorana, sportskih i kulturnih događaja, neka samrtna tišina, puste ulice, prestanak javnog prevoza, zatvoreni gradovi, aerodromi, i otkazi, otkazi, otkazi. Siromaštvo, recesija, umiranje ljudi po staračkim domovima, grabež na svetskom tržištu za maske i drugu medicinsku opremu, utakmica moćnika i beskućnici po parkovima, dok policija im prilazi, jer je uveden policijski čas. 

Merilo zdravlja nikako nije biti dobro prilagođen 

duboko bolesnom društvu.   Židi Krišnamurti

Gubitak slobode kretanja, hapšenja, svađe ljudi na ulici, u porodičnom domu, i prenos svega i svačega preko interneta. Gomile ljudi u virtualnom svetu, deca na TV i online nastavi, učiteljice doterane drže čas, i sve u krug u svetu korone. I opet nekima nije sve to dovoljno, lepo je vreme, treba se šetati, treba ići u kupovinu, prošetati psa, otići do apoteke, juriti maske, praviti kućne žurke, pokazati da je tvoja mladost velika prednost pa pošto ti nisi u opasnosti, ko šiša starije, kad ih ne poznajemo i kad nisu naši roditelji, bake i deke,  u pitanju. Šta će mladosti maske, kada oni imaju dobar imunitet?

Onaj ko ima zdravlje, ima nadu. 

Ko ima nadu, ima sve. Tomas Karlajl

Da li je korona kriva za porast sebičnosti, ne samo prema drugima, nego i prema sebi? Da li je sebičan onaj koji mora da izađe do prodavnice ili apoteke, ili onaj koji se šeta bez maske i ne drži propisano odstojanje od drugih ljudi?  Možda oni nisu imali blizak susret sa smrću, pa ne znaju u kakvu opasnost uvode sebe i druge. Ne plaše se svoje niti tuđe smrti. Kada nešto ne vidiš, onda se toga ne plašiš. Više se plašiš nestanka toalet papira ili brašna, pa u redu sat vremena čekaš u velikim supermarketima. Više se plašiš kako sa kućnim ljubimcem da se izboriš zbog policijskog časa, nego smrti sebe ili drugih. Više se plašiš gubitka slobode nego gubitka života. Više bi da se šetaš kejom i posmatraš mirnu reku i dolazak proleća, nego nestanka svega toga i odlaska tamo gde nema nikakvog keja, niti promene godišnjih doba. 

Sebičnost u nama ruši gvozdenu disciplinu više nego neozbiljnost. Navikli smo na lagodan život, na javni prevoz u kom kuckamo poruke na mobilnim telefonima. Navikli smo na cirkulisanje po gradu, na zajedništvo sa drugim ljudima, na druženje po kafićima, na navijanje na punim fudbalskim terenima, navikli smo se na život bez korone, i to smo njenim dolaskom, izgubili, ali možemo izgubiti mnogo više od svojih navika, možemo izgubiti život, a zar je to malo?!

Verujem da je najlepši poklon koji možete dati 

vašoj porodici i svetu vaše zdravlje. Džojs Mejer

Da li je istina negde između? Možda se ne radi samo o sebičnosti nego o gluposti i neznanju. Možda su neki pojedinci izabrali da ne paniče, da se ne boje smrti, da žive punim plućima, da prihvate neminovno. I stvarno, panika je loša stvar koja ničemu ne vodi do gomilanju zaliha, zatarabljenju stanova, preteranoj dezinfekciji i strahu koji parališe um i zdrav razum.

Šta nam preostaje u doba korone nego da nosimo maske i svodimo kontakte na minimum? Šta nam preostaje do da se pomolimo Bogu da nas virus zaobiđe? Možemo da u udobnosti svoga doma čitamo knjige i gledamo filmove, da se družimo sa porodicom i sobom, sada kada imamo više slobodnog vremena treba da upoznamo sebe i njih, da razmislimo na šta smo to protraćili svoj dosadašnji život i da se promenimo na bolje. 

Kad je bogatstvo izgubljeno, ništa nije izgubljeno. Kad je zdravlje izgubljeno, 

skoro sve je izgubljeno. Dostojevski

Koliko smo puta čuli da je zdravlje najveće bogatstvo i koliko smo puta to prekršili i bez korone! Da, zaista je tako, cenimo zdravlje tek kada ga izgubimo, zavolimo naš život tek kada smrt stane pred nas. Možda je ta protivrečnost u ljudskom ponašanju u našoj prirodi. Možda smo jednostavno tako stvoreni. I dok dišemo punim plućima, sve je u redu, ali kada bi se borili za vazduh, gušeći se, samo bi nam jedno na umu bilo, kako da se izbavimo iz te grozne situacije, kako da se ne udavimo, kako da prodišemo. A korona nam baš to oduzima, mogućnost disanja. 

Da, svako od nas je u životu imao teških trenutaka. Život je borba, neprekidna. A kakva je tek borba u svetu korone. Najveća svetska kriza od završetka II svetskog rata. Velika pretnja za svetsku ekonomiju. Kolaps svih vrednosti, koje ruku na srce su ioanako bile poremećene, pa će možda ova pošast da pomogne da vrednujemo prave stvari, kao što je briga o našem i zdravlju drugih, kao što je požrtvovanost, zajedništvo, pomoć nemoćnima, bolesnima i napuštenima. 

Samo sloga Srbina spašava, to bi moglo važiti i za ceo svet. Samo sloga svet spašava, ali to bi već bilo rajsko stanje, utopija, ali realnost korone razotkriva pravo lice čovečanstva, njegovu bolest, goru od korone, a to je sebičnost, sebičnost, sebičnost.

Da li je došlo na naplatu sve što smo loše radili našoj planeti? Da li se ona preko korone brani od nas, želeći da uspostavi ravnotežu, ili da nas opameti, ako pameti uopšte imamo? Bog nam je dao život, ali to nam nije bilo dovoljno. Hteli smo da znamo više od Boga, da mi budemo poput Boga, ali to nije nikada bilo moguće, niti će. 

Život sa strahom i nije život. Šta da radimo da se sačuvamo od korone? Pa nema tu sigurnosti, jer niko nije zaštićen. Svakome može koronavirus da uđe u organizam, pa čemu onda toliki strah, kada nam zdravlje ionako nikada nije bilo toliko bitno. O, zar sam ja to preterala u osudi ljudskog „normalnog“ ponašanja? Pa kako ne izlaziti nedeljama iz kuće kada moramo da se prehranimo?! Zar ćemo da gladujemo? Zar ćemo svoj život da predamo u ruke državi? Zar smemo da joj verujemo da će uspeti da sve organizuje kako treba? Možda hoće, možda neće. 

Naše zdravlje je u našim rukama. Narodna poslovica.

Pitanje je šta mi sami možemo da učinimo za sve nas. Da, mi pojedinci, narod, svet. Porast empatije nije na odmet. Emotivna inteligencija sada je na ceni. Nauka može da pomogne, naročito medicina, ali samo uz našu pomoć. Disciplinujmo se. Pazimo jedni na druge. Nije teško biti svestan potreba drugih, a ne samo misliti na sebe i svoj lični interes.

U ovom svetu svega ima, od dobrih do loših stvari. Najlakše je, bez obzira na sve postupke čovečanstva, izgubiti veru u ljude. Najteže je verovati da će sve ovo brzo proći i da nas Bog u ovoj teškoj situaciji nije napustio, da je sa nama i posmatra sve ljude, baš sada, dok kucam ove redove. Verujem da je tako.

Da, proći će i koronavirus. Pronaći će vakcinu i za njega. Verujem u nauku, kao što verujem i u Boga. Zdrav razum je pola zdravlja. Šta možemo, samo da čuvamo sebe i druge ljude, dok ovo ne prođe. Posle ćemo se grliti i ljubiti, družiti se, šetati, raditi, disati punim plućima, živeti svoj život.

Ali, do tada, ostanimo kod kuće. 

Beograd, 29. mart 2020. godine

Marija Stojiljković Marstoj

Objavljeno u Časopisu Zvezdani kolodvor, 2020

KAD SKINEMO MASKE, piše Marija Stojiljković Marstoj

 

pixabay.com

KAD SKINEMO MASKE

(priča o koroni i njenim žrtvama)

Korona ne posustaje. Odomaćila se u našem životu. Svaki dan vreba da nas ulovi, od ranog jutra kada otvorimo oči pa do večernjih časova kada trebamo da utonemo u miran san. Čeka poput strpljivog demona na trenutak naše nepažnje da nas zgrabi kao lav i rastrgne nam telo iznutra. 

Nosim masku i ne bunim se kao drugi. Navikla sam se na nju. Ne smeta mi više čudan miris kineskih maski, grebuckanje po nosu, teško disanje i otrov koji se u njoj brzo skuplja zbog disanja u platno. Jedino ne mogu da nosim one bele epidemiološke maske, koje kao da su stvorene da ti smanje kapacitet pluća, a ne da ti pomognu da lakše dišeš. 

Ova pandemija se odužila. Izgleda mi kao da će trajati godinama. Ljudi su saterani u mišje rupe. Ne druže se kao pre. Nema društvenih aktivnosti niti odmora na egzotičnim morskim destinacijama, a tako je vruće, leto je, ove surove 2020. godine. 

Sve kao da je stalo. Nema užurbanog tempa života. Mnogi su se navikli da rade od kuće kao da je to nešto normalno i poželjno. U prevozu, ljudi sa maskama. U tržnom centru, ljudi sa maskama. U apoteci, prodavnici, na ulici, svuda su ljudi sa maskama. Maske su postale deo garderobe, ukrasni detalj na njihovom licu, šarenkaste, svilene, pamučne, sašivene po najnovijoj modi. Poslednja su odbrana od korone. 

U vazduhu se oseća napetost, nevidljivi oblak virusnih kapljica nas svuda prati. Kad uđem u lift, iako nosim masku, ipak zatvorim oči ako osetim nalet vazduha pri treskanju vrata. Možda je baš tu korona, negde u tom zatvorenom skučenom prostoru, što nas vozi gore dole, svaki dan. 

Držim distancu. Bežim od ljudi koje susrećem. Javljam se komšijama iz daljine. Mahnem, nasmešim im se i to je sve. Ponašam se tako, jer sve češće čujem da ljudi oboljevaju od korone, čekaju satima na prijem u bolnicu, umiru sami u strašnim mukama. A oni koji su se spasli te pošasti, postaju heroji po društvenim mrežama. 

Ljudima je svega dosta, na ivici su nerava. Pokušavaju da vode normalan život, ali im ne vredi, korona uzima svoj danak, neko se razboli, a neko ostane bez posla. Rizik je gde god da odeš, u običan kafić da sa prijateljem popiješ kafu, u kancelariju da završiš neodložan posao, u pekaru da kupiš hleb, u park da prošetaš psa. 

Da li su teoretičari zavere i 5G mreže u pravu? Da li nam sve ovo  radi Đavo lično, ili to priroda pokušava da se spase od nas koji je uništavamo?! Zar je moguće da je nekom bolesnom pojedincu na um palo da na ovakav način smanji svetsku populaciju?!

Ne znam kada ćemo da skinemo maske. Lekari tvrde kada se vakcinišemo. Ali ne verujem da mnogo njih želi da se vakciniše. Pogotovo ako je tačna tvrdnja teoretičara zavere, da je u vakcini čip za porobljavanje čovečanstva. Nešto malo, sitno, nevidljivo, što će sa vakcinom biti ubrizgano u naše telo i učiniti da postanemo robovi zlih ljudi. Ako je to tačno, onda je na delu rat Boga i Đavola, večna bitka između dobra i zla.

Volela bih da se sve ovo brzo završi, da skinemo maske i vratimo se starom načinu života. Da li će ljudi iz ovoga izvući neku pouku? Da li će se promeniti na bolje, ceniti više majku prirodu, čuvati planetu, biti humaniji i pametniji? Ili će na sve ovo brzo zaboraviti, opustiti se i vratiti starim rušilačkim navikama?!

A gde je taj opasni virus i baš je bezobrazan, ne možeš da vidiš neprijatelja niti da se odbraniš od njega. Naterao nas je da nosimo maske. Prati nas svuda gde krenemo. Kako da ga uništimo? Možda da ga nateramo da se sunča sa nama, pa da ispari od jačine sunčevih zraka, ili da ga ubijemo belim i crnim lukom, rakijom, vitaminskim preparatima, limunom. 

Ah, taj imunitet, pretraži internet, nađi recept, ispi čaj od lekovitih trava, budi informisan kako da sam sebi pomogneš. Postani travar. Skupljaj biljke po livadi. Drži čuvarkuću u kući da tera zle sile i prokletstva. Čitaj Bibliju. Moli se Bogu. Budi pozitivan. Ma sve uradi da te ova napast mimoiđe. Postaje smešno na šta su sve ljudi spremni da osvoje bitku sa virusom. I smešno i zanimljivo i žalosno.  

Ljutim se na one što ne drže distancu. Čudni su mi oni što skinu masku do pola, pa im viri nos iznad nje, kao da virus zaobilazi taj otvor ljudskog tela koji vodi do pluća.  Žele disati. To mogu da razumem. 

Baš sam pametna! Doktor za ljudsku psihologiju. Ljudsko ponašanje ima svoj šablon. Obrazac koji se može matematički izračunati. Pokretač ljudi je strah. Drži ljude u strahu i možeš njima manipulisati. Svaki diktator to zna. 

Kad skinemo maske, da li će sve biti isto kao pre?! Mislim da neće neko vreme, a onda će sve ovo pasti u zaborav. Ovi trenuci neizvesnosti i bojazni pri susretu sa drugim ljudima, otuđenje koje traje, zastoj toka života, strah od bolesti i smrti, vesti koje samo izveštavaju o koroni, sve će to biti razlog naše snage zaborava. Ono što je loše ljudi zaboravljaju, jer je to jedini lek da ne polude od sećanja na svu stravu koja ih je zadesila. 

Kad skinem masku zbog korone, staviću novu zbog ko zna kog nastupajućeg budućeg događaja.  Ne idu ljudi goli kroz život. Nosili su oni odvajkada razne vrste maski. Govorili su laži. Verovali u njih. Draža im je bila laž od istine, koja je za njih bolna i smrtonosna. 

Potisni sve loše, zatrpaj to pod tepih podsvesti, i opet će negde niknuti neki delić istine i gledati te kao u nekom horor filmu.  Zato će ljudi stavljati i skidati maske, dok su živi. Jedino pred Bogom, masku niko neće moći da stavi na lice.

Svašta je ovaj narod doživeo. Preživeće i koronu, ali ne i svoje nedostatke. Mentalitet se ne može promeniti. Narod nije dete koje tek treba vaspitavati. Moguća je samo smena generacija, promena televizijskih emisija, načina odevanja, teme razgovora. Suština će ostati ista. Jedino što pripovedač može da ispriča to je da opiše ono što se oko njega dešava, da pokuša događaje svoga vremena da razume.

Žrtve korone nisu samo oni koji su izgubili život zbog nje. Simbolično, to mogu biti  svi oni na čiju je psihu uticala ili čiji je život promenila. U neku ruku, svi smo mi njene žrtve, neko više, neko manje. Pa čak i oni koji se ponašaju kao da virusa nema, ili oni koji ne mogu da pobegnu od svoje neodgovornosti ili sebičluka. 

I tako šta će biti sa nama, kada skinemo maske?! Ostaće nam samo gola istina da se hrabro suočimo sa njom.  

Beograd, 31. jul 2020. godine

Marija Stojiljković Marstoj

Objavljeno u Časopisu ZVEZDANI KOLODVOR, br. 21, jul-avgust 2020

Putopis: Prerasti u kanjonu reke Vratne, Marija Stojiljković Marstoj

PRERASTI U KANJONU REKE VRATNE

 

Magla se spustila na Beograd toliko gusta da je možeš seći rukom kao nožem. Gušimo se i trujemo, mi, gradska deca. Okupirala nas trivijalna svakodnevica. Žurimo na posao. Stiskamo se kao sardine u rasklimatanoj troli. Opet je stala. Sada sam prisiljena da do posla, po ovom smogu, idem peške, a ne javnim prevozom.

Tako bih htela da sam negde drugde. Volela bih da me ne grebe grlo i da me ne peckaju oči, ali zagađenost vazduha je ovih januarskih dana 2020. godine baš velika. Koliko će ovo trajati, pitam sebe i odgovaram sebi, dok ne crknemo svi.

Ma nisam ja depresivna i nije tačno da ne volim svoj grad. Beograd je, ipak, mesto u kom bih jedino mogla da živim, jer ga volim. Posmatram ga od rođenja, kako diše, užurban, urban, bez sna i stajanja, osim možda kada su praznici. Tada su mu ulice puste i milina je voziti se njima kolima. Osećaš se kao car, kao da je put samo tvoj i kao da nikoga nema da te iznervira i natera te da ga sočno opsuješ.

Ovde je magla, a požari su u Australiji. Steglo me nešto u grudima i mnogo sam se potresla kada sam videla slike spaljenih životinja. Bože, oprosti, više mi je žao njih nego ljudi.  Ne mogu o tome da pišem, teško je.

Gore australijske šume. Crni dim je zagospodario svežim vazduhom. Treba nositi maske i braniti se od prirode. Kako je to tužno i neverovatno, da su ljudi postali neprijatelji majci Zemlji, da je pale, ruše, uništavaju, kao da imamo više planeta na kojima možemo živeti, kao da smo bitniji od stvoritelja, kao da smo bogovi.

Skoro da u ovoj magli udaram u ljude. Nalećem na njih kao da nije jutro nego mrak. Treba mi planinarski štap da se ne sapletem kada ne vidim ispred sebe pešački prelaz, da mogu da odbijem kola od sebe da me ne udare na tom prelazu. Treba stići živ, a po mogućstvu i zdrav. Zar puno tražim od gradskoga života?!

Pobeći u šumu, ako još ima drveća koje nije zahvatio plamen, nastao ljudskom nebrigom i nepažnjom. Oh, kako je samo bilo lepo, te 2017. godine, u avgustu mesecu, kada smo išli na izlet iz Sokobanje do Kanjona reke Vratne. Kako su samo valoviti bili planinski putevi pored Rtnja. Širina i prostranstvo retkih netaknutih zelenih predela. 

Srbija je lepa, kada bismo je više čuvali, i kada bismo više po njoj putovali, bili bi psihički zdraviji, imali bi svoj unutarnji mir, bili bi pozitivni i puni životne energije.  Zato je bitno da imamo sećanja na dragocena putovanja, da imamo albume sa slikama, da pokušamo da skupimo novac koji, inače, najčešće nemamo, jer se većina bori da preživi.

A tako je lepo putovati i otkrivati svet ponovo dečijim očima, biti začuđen i uzbuđen pred onim što prvi put vidiš. Širiti uske vidike ličnosti. Zagrliti ljubavlju i poštovanjem prirodu. Disati punim plućima u kojima nema otrova iz cigara. Radovati se poklonjenom životu. Ispiti kafu u nekoj kafani pored autoputa ili magistrale.

Kanjon reke Vratne, kako je tamo lepo. Oni prerasti, visoke kamene kapije i slavoluci, koji se ka nebu uzdižu i formiraju greben sa prirodno isklesanim vratima ispod kojih je čovek  sićušan. Gomila kamenja, manjeg i većeg, prepreka je toku reke, koja nije hirovita, niti uzburkana, nego zauzdana, bar na tom delu gde su visoki prerasti. 

Nije lako stići do tri kamene kapije. Do njih vode vijugave i uske stazice, kozije, gde lako može da sklizne noga. Gomila granja i šiblja preseca put, a negde iz zemlje izbija koren visokih drvoreda listopadnog drveća na kojima lišće treperi kao da se radi o nekom simfonijskom orkestru. Šumi šuma, priča drevnim jezikom. Taj jezik Sloveni su nekada poznavali. Bili su vezani za šumu. U njoj su postojale vile, koje su stari poštovali i plašili ih se, naročito muškarci.

Troje kola, u kojima smo mi tada bili, entuzijasti željni lepog, jurila su se međusobno po drumovima istočne Srbije, prolazeći kroz gastarbajterska sela sa lavljim glavama na ulaznim kapijama. Kič i šund onih koji slave „uspeh“ u inostranstvu. Uglavnom su to bila prazna sela, sa starim ljudima, koji su tu životarili. Gastarbajterske vile su očigledno tu bile podignute za pokazivanje, a ne za življenje.

Brzo smo došli do starog Manastira Vratna, podignutog u doba Kralja Milutina. Jedan od ktitora manastira je bio i Sveti Nikodim Tismanski, rumunski kaluđer. Bila je to jednostavna građevina, sa niskom jednobrodnom osnovom, sa polukružnom apsidom i sa visokim zvonikom na ulazu. Sada je to bio ženski manastir, renovirali su ga kada smo mi stigli tamo. 

Ostavili smo kola na parkingu ispred ogromnog manastirskog dvorišta. Nedaleko od nas su bile neke na brzinu sklepane montažne kućice, u koje su, i iz kojih su, ulazile i izlazile horde izviđača, uglavnom dece. Bili su tu, rekoše nam tada, nekoliko nedelja. Obilazili su obližnje lovište, u nadi da će videti muflone i jelene lopatare, kojih je bilo, po priči meštana.

Bio je to bogat kraj, neotkriven, tajanstven, divlji, i bilo bi šteta podignuti tu hotele i restorane. Pričali su izviđači da su na šumskim stazama nailazili na brojne životinje. Bilo je tu ptica, srna, jelena, jazavaca, vidri, lisica, divljih svinja. Na sreću, učiteljice su decu čuvale da se ne rastrče po neistraženim i zabranjenim mestima, koja kao da su mogla biti uzrok nastanka vlaške magije.

Od davnina su kamene kapije u vlaškoj mitologiji smatrane portalima koji su delili ovaj naš vidljivi svet od drugih svetova, u kojima su obitavala demonska bića, ili paganska božanstva, koja su vrebala iz skrovitih pećina, kojih je bilo pored tih kamenih slavoluka.

Divljina je sačekala i nas. Oprezno smo je osvajali, idući kozijim stazama, levo, desno, dok nismo stigli do prve kamene prerasti, tzv. Male kapije. Naziv joj i nije odgovarao, jer je bila dugačka nekih 15 metara, široka 33, a visoka 34 metra. Nekih stotinak metara udaljena od nje zapanjila nas je Velika prerast, dugačka 45 metara, široka 23, a visoka 26 metara. Znali smo da se na neka dva kilometra uzvodno od Velike prerasti nalazi i treća kapija, tzv. Suva prerast. Put do nje, nije bio nimalo lak, čak štaviše, opasan. Moralo se proći kroz Kanjon reke Vratne. U letnjim mesecima, reka Vratna na pojedinim mestima ponirala je u dubinu, tekla je hirovito pod zemljom, pa opet izbijala na površinu, nastavljajući dalje tok ka Dunavu. Tako je rečno korito bilo suvo pod ovom trećom kapijom, i po tome je i dobila ime.

Nismo hteli da idemo do Suve prerasti, zadihani i umorni, seli smo da se odmorimo pod Velikom kapijom. Slikali smo se, peli po stenama, prskali se vodom iz reke Vratne, slušali pev ptica, i uživali u divljini prirode.  

Bili smo u carstvu vrtača, klisura, kanjona, jama, uvala i pećina, kojima se u svoje doba divio i Jovan Cvijić, čuveni geograf, koji je smatrao da su kamene kapije nastale urušavanjem nekadašnje pećinske tavanice. 

Zamislila sam sliku pradavnog urušavanja pećine, drobljenje kamena, silinu udarca, podrhtavanje tla, snagu prirode. Mogla sam da čujem kako diše šuma kao živo biće koje tim zvukom priča sa mnom.  Prilazile su mi u tim zamislima životinje, gledale me nevinim očima. Mogla sam da uđem u taj njihov pogled i da im vidim život. Zov divljine širio se u meni, ulazio mi u misao, u razum, u osećanja, u telo. Videla sam sebe kako plutam Vratnom, kako vijugam njom kao da sama postajem ta reka. Pod prstima sam osećala oštrinu sitnog peska, vlažnost mahovine na ogromnom kamenu. Svežina vazduha ulazila mi je u nozdrve, spuštala se u pluća. Srce je lakše kucalo. Um je bio bistriji. 

I nisam se samo ja tako osećala. I drugi su osetili da smo bili na čarobnom mestu. Osećali smo se kao da smo otkrili nešto jedinstveno u svetu, da smo deo prirode, da smo se stopili sa njom. Zaboravili smo bar na tren na život u gradu. Vraćeni sebi spoznali smo čari i lepotu božijeg stvaranja. Našli smo unutrašnji mir, bili smo spokojni. To je čar putovanja u divljinu, u netaknute predele.

A sada, evo me u Beogradu, zaogrnuta sam jutarnjom maglom. Idem peške na posao. Udišem isparenja iz auspuha automobila. Oko mene niču betonske višespratnice, seku se retka drveća po malobrojnim parkovima. Kapije su ovde razvaljene na srušenim kućama, na čijem placu će vrlo brzo niknuti još jedan stambeni objekat. Ovde nema mesta gde se ulazi u drugu dimenziju, osim možda u Hramu Svetog Save, u manastirima, na Kalemegdanu, parku koji još uvek odoleva urbanizaciji.

Iz guste magle, nalećem na poznata vrata. Ulazim unutra. Pozdravljam čuvara. Uzimam ključ od kancelarije. Palim računar. Podižem sistem. Pregledam poštu. Idem na internet. Pretražujem i pronalazim poznate slike. Bio je to Kanjon reke Vratne. 

Sa ekrana računara posmatrale su me prelepe fotografije kamenih slavoluka. Uzimam papir i olovku. Htela bih da opišem ono što vidim na ekranu, ali moram da radim nešto drugo. Nižu se brojke i slova globalizacije. Stajem sa radom. Već sam umorna. Skrećem pogled ka prozorima. Kroz njihovo visoko i veliko staklo ništa se ne vidi, osim magle.

 

Marija Stojiljković Marstoj

januar 2020

Putopis: Rajačke pimnice i staro groblje, Marija Stojiljković Marstoj

PUTOPIS IZ SRBIJE

Rajačke pimnice i staro groblje 

Pimnice ili pivnice predstavljaju malo selo sa kućama od tesanog kamena i brvana. Njihovi krovovi su prekriveni ćeramidom. Obično su napravljene iz dva dela, jednog koji je ukopan skoro dva metra pod zemljom i drugog čija je funkcija obitavanje ljudi u njima. A kakve su to kuće? Šta je u tome novo? Kuća ko kuća. Ali nije svaka kandidat za UNESCO.

O čemu pripovedam? O mestu za ispijanje piva, što je laž servirana vama na tacni da je tako lako prihvatite, jer što se ne vidi svojim očima, teško da se o tome može dati pravi sud. Doživeti, putovati, napisati o tome par lepih reči, zar to nije neka vrsta podviga, da se nešto iz naše istorije otrgne od zaborava, da se propusti kroz pero pripovedača, da se rečima oslika i prenese čitaocima, koji će posle jednog takvog teksta-putopisa prosto upaliti kola, sesti na voz ili stići do pimnica autobusom.

Naziv „pimnica“ potiče od glagola „piti“ i označava mesto na kome se pije, ali ne pivo, nego vino. Radi se o kompleksima vinskih podruma, u kojima se nije živelo, nego samo proizvodilo i skladištilo vino. Zašto vam ovo pričam? Pa normalno je da se ne živi u vinskom podrumu. Ipak, kada biste prvi put došli u pimnice u Rajcu, Rogljevu ili Štubiku pomislili biste da se nalazite u nekom selu, pošto biste videli kuće nanizane u sokacima, sa trgom i česmom.  Svuda unaokolo je zeleno rastinje, svež vazduh, netaknuta priroda. Možda bi samo nepostojanje dimnjaka na tim starim kućama pobudilo u vama sumnju da ipak tu ljudi ne žive.

Ja ću vam napisati nešto o najpoznatijem kompleksu takvih kuća, a to su Rajačke pimnice. Nalaze se na brežuljku iznad sela Rajac (zovu ga i Belo brdo), nedaleko su od Negotina i ukrašavaju Istočnu Srbiju.  Do njih se od sela Rajac peške može stići za nekih 15 minuta.

Njihov nastanak vezuje se za krizu koju je Evropsko vinogradarstvo imalo krajem 19. veka kada je iz Amerike stigao parazit „filokser“. On je bio poguban za zdravlje vinove loze. Uništavao je njen koren, sušio čokot pa je zamirao ceo vinograd. Ovo je bilo skoro svuda u Zapadnoj Evropi. To se nije dešavalo samo na pojedinim mestima na kojima je struktura tla bila peskovito-krševita. Jedno od njih bila je i Negotinska krajina. 

Ova nestašica vina je dovela do procvata vinogradarstva, odnosno izgradnje kamenih sela sa vinskim podrumima i vinogradima u okolini. Skoro cela Negotinska krajina bavila se proizvodnjom vina, jer se zbog posebnosti njihovog podneblja, takvo vino isticalo i ukusom i mirisom i bojom. Vino se izvozilo u Austougarsku, Englesku, Francusku i Rusiju, i to najčešće brodovima koji su plovili Dunavom. 

Vina iz ovog kraja bila su tražena zbog svoje lekovitosti, čak i čudotvorne moći. Toliki je kvalitet njihov bio. Najpoznatija bela vina proizvodila su se od vinove loze  bagrin, tamjanika i smederevka, a crna vina su se proizvodila od sorti prokupac, crni burgundac i game.

Kompleks Rajačkih pimnica čini oko 200 kamenih kuća, od kojih je 60 i danas aktivnih. One čine svojevrsni lavirint zanimljiv za šetnju. Ovi sokaci vode ka glavnom trgu sa česmom, kao i nekoliko manjih trgova.  U samom centru ovog kompleksa nalazi se i stoletno sveto drvo duda tzv.  „zapis“oko kojeg su se slavile seoske slave Sv. Trifun i Sv. Trojica.

Među ovim aktivnim kućama nalaze se danas i one u kojima postoji smeštaj i koje su pretvorene u manji hotel. Turista koji obilaze ovo mesto ima preko cele godine i njihov broj je u porastu. Tako sam i ja sa svojim prijateljima imala priliku da 2017. godine posetim ovo divno mesto.  Odseli smo u jednom takvom hotelu koji je bio blizu trga sa česmom i nedaleko od starog seoskog groblja.

Moguće da bi se na pomen groblja, čitaoci razočarali pa ne bi posetili ovaj hotel u kojem je gostoljubivost domaćina na zavidnom nivou, a hrana, o njoj ne mogu pisati, nju morate probati. Nisam tako slatko jela ni u jednom beogradskom restoranu. 

Na izlazu iz Rajačkih pimnica nalazi se staro groblje za koje kruže priče u narodu da potiče još iz doba Kelta. Ipak, zvanična informacija je da su nadgrobni spomenici na ovom groblju nastajali u periodu od 16. do 20. veka.  Izbrojano je nekih 1500 nadgrobnih spomenika. Većina su u obliku stuba sa kapom kamenom pločom. Različitih su visina. Najvišlji predstavljaju muškarca, srednji ženu a najmanji decu. Bogato su ukrašeni i podsećaju na srednjevekovne stećke ili jermenske grobove hačkar.

Tesani kamen koji je korišćen za izradu nadgrobnih spomenika isti je onaj koji se koristio za izgradnju vinskih podruma odnosno Rajačkih pimnica. Razbacani su na proplanku i deluju vrlo zapušteno i zaboravljeno. Mnogi od kamenih stubova ili su pali, ili su se nakrivili, što stvara utisak neke posebne tragedije ljudskih života koji su tu sahranjeni.

Napisala sam da su ovi spomenici bogato ukrašeni. Zanimljivo je izneti podatak o solarnim simbolima koji su na njima, poput tri Sunca ili piramide Sunca, romboida, krstova, svastike, kolovrata, cik-cak linija, Perunovog cveta drveta života. 

Bez obzira na zub vremena i nebrigu ljudi staro groblje odoleva tim pritiscima i ne predaje se uništenju. Ono priča neku svoju staru priču. Ima tu slovenske mitologije. Ima i jedno tursko turbe, ali i pravoslavnih mermernih spomenika (doduše malo) kakva se mogu videti na  današnjim grobljima skoro svuda po Srbiji. Interesantan je i podatak da su ovaj kraj u 19. veku naselile srpske izbeglice s Kosova i Metohije.

Stići na ovo mesto, Rajačke pimnice sa starim grobljem, videti lepotu istorije svojim očima, prošetati se sokacima, izgubiti se u lavirintu starih kuća, ili upasti u napuštene vinske podrume sa velikim buradima, nekad punim, sada praznim, osetiti pod nogom kamenčiće nastale urušavanjem zidova, udahnuti memlu, snimiti mračnu unutrašnjost bunara, sesti na stare stolice, staviti ruke na drveni sto, dotaknuti nadgrobne spomenike, dragoceno je iskustvo jednom piscu, ali i ljubitelju vina i pesme.

Kad smo bili tamo, u malom hotelu, pevalo se u restoranu, svirao je gitaru poznati beogradski kantautor Miloš Radosavljević Šomi, dok smo mi, njegovi prijatelji i saputnici uživali u svirci, hrani, bokalima ledene vode, i naravno, u božanstvenom vinu. 

Do sledećeg putopisa, 

pozdravlja vas

Marija Stojiljković Marstoj

p.s. putopis objavljen u Časopisu Horizont, br. 11, april 2018, str.30-31

Zašto (ne) umiru pesnici?, esej objavljen u Časopisu Zvezdani Kolodvor, Novogodišnji specijal, januar 2020

Foto: pixabay.com

Piše MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ

ZAŠTO (NE) UMIRU PESNICI?

Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima 

leči bolest od koje sam umire. 

Branko Miljković

Šta je to što pesnik oseća u trenutku kada pesma izlazi iz njega? Da li ga ona plaši ili opušta? Da li je to umetničko kreativno stvaranje podstaknuto sredinom, porodicom, obrazovanjem ili nema veze sa tim? Mogli bi da postavljamo pitanja i da dajemo neke površne odgovore, ali da li treba tako pristupiti ovoj temi. 

Život ukletih pesnika (izraz koji je prvi put upotrebio francuski pesnik Pol Verlen) bio je ispunjen samodestrukcijom, upotrebom droge i alkohola. Takvi pesnici su ispisivali svoje najbolje pesme na granici života i smrti, na korak do ludila. Smatrali su sebe neshvaćenim i prezrenim u svetu malograđanskih savremenika. Bili su buntovnici i revolucionari, simbolisti u pesničkom stvaranju, tamni, mračni, tužni, odbačeni, često siromašni, bez ljubavi i sigurnosti porodice.

Kako se može stvarati u svetu ogrezlom u mito i korupciju, gde vladaju poremećene vrednosti, gde se slavi bezdušnost i zlo!? Pesnički glas otrežnjenja deluje i sada kao krik umirućih ptica slobode, kao biser bačen pred one koji ga ne zaslužuju. Prezrenje prati iskrene pesnike, sklone kritici, na svakom koraku. Što su više društvene pojave kritikovali, to su ih oni koji su se našli „uvređeni“ brže napadali, nipodaštavajući kvalitet njihovoga dela, smatrajući ih beznačajnim jedinkama, koje niko neće pamtiti.

Kako se prepoznaje pravi pesnik, pitam se, pošto sam i sama iznedrila iz sebe neke pesme, koje su „teške“, bolne, zatvorene, pesimistične, a neretko baš takve pesme znaju da traju (mada nije svaki pesimizam dokaz kvaliteta, kao što se ni svaki „pesnik“ ne može zvati pravim pesnikom). 

Ali, po kojoj ceni je obezbeđena večnost takvih pesama, njihovo trajanje i mesto u udžbenicima i na policama klasičnih dela, to možda najbolje opisuju sledeći stihovi:

„…Veseli ljudi, dok ne znate stradanja, / kako ste drugima veliki tad, / i kako jadni ste u mraku padanja, / niko vam ne može smiriti jad“. (Iz pesme Kapljice, Sergej Jesenjin)

Pesnici su deca visine, koja lete po plavetnilu neba. Oni su duše željne slobode, pravde i istine. Njima treba čist i svež vazduh, a ne smog i dim. Za pesnike visine, letenje je način približavanja Božijim nebeskim tajnama. Oni se pesničkim letom odupiru silama primitivizma i prostakluka, iako ponekad upotrebe koju „nisku“ reč, radi boljeg opisa nekog unutrašnjeg emotivnog naboja, ne treba im zameriti, jer opseg njihovih krila, često udara o prepreke koje im postavlja surova stvarnost, pa tako:

„…Tom knezu oblaka i pesnik je sličan; / on se s burom druži, munjom poji oči, / ali na tlu sputan i zemlji nevičan, /divovska mu krila smetaju da kroči“. (Iz pesme Albatros, Šarl Bodler)

  Pravi pesnici umeju da istrpe velike boli i stradanja, sve dok utehu nalaze u pesmi (neko bi dodao i u alkoholu, ženama, i drugim porocima). Ali, kada i pesma u njima mine, opasni „nezvuk“ tišine usamljenosti vodi ih u depresiju, ili po diktatu zla, u samoubistvo, koje im se čini jedinim izlazom iz konkretne životne loše situacije. 

„…Pod olujama sudbe krute / povenuo mi venca sjaj, / ubog mi život boli mute / i čekam da mi dođe kraj…“ (iz pesme Preživeo sam, Aleksandar Puškin)

Zašto pesnici umiru? Da li je to zbog neuzvraćene ljubavi ili zbog surove osude sredine? Biće istina i jedno i drugo, jer nije lako biti glas ljubavi ili razuma među savremenicima koji ne drže do tvojih stihova, koji više vole da se kupaju u blatu laskanja, dodvoravanja interesnih grupa. To je breme usamljenih pesnika, koje njihova pesma ne može uvek da olakša, pa spas pronalaze u parku, na grani drveta na kojoj visi uže i omča spremna za njih. U tom trenu, dok stavljaju omču oko vrata, sluđeni su sivilom doba u kom su živeli, a koje im se čini nejasno, apsurdno, puno haosa i nereda, kao u stihovima:

„ Dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi? / Dok jedini prkosiš siromaštvu jasnoće…“ (iz pesme Dok budeš pevao, Branko Miljković)

O ti jaki pesnici, koji smrti nisu vični i koji ne žele da umru, zagledani su u prirodu, u lepotu bilja, drveća, trave. Oni se kupaju u okeanima, i čiste se od udaraca i ujeda onih koji ih napadaju, tako što veruju u san, i za njih je san bitniji od jave. To se čuje u njihovom glasu kada recituju svoje stihove, ili kada perom, po belini hartije, povlače precizne linije slova. I dok sami šetaju opustelim parkom, dok im preti dolazak zime, oni se raduju, jer znaju da u drveću ima više božijeg opstanka nego u nekim kvarnim i zlim ljudima. 

„...Drveće puno pupova i zvezda / mesto mene živi. Sve što sam ja reko / šaptaće vam meko / dalje noći…“ (Iz pesme Bolesni pesnik, Miloš Crnjanski)

Ne mogu umreti pravi pesnici. Oni su božiji glasnici, nosioci etike i estetike lepog. Melodija, zvuk i ritam u njihovim smislenim pesmama u otežali od zagađenja vazduh okruženja unose emociju i empatiju koja razgrće trulež doba u duši probranih slušalaca. Zalud je trud prizemnih primeraka ljudskoga roda da prave pesnike komercijalom oteraju sa polica u knjižarama i pokazaće se neuspešan svaki pokušaj kvazipesnika da se članstvom u bolesnim i prodanim književnim udruženjima uz pomoć uticaja novca, politike, moći i interesnih grupa domognu jedine prave nagrade, a to je večno trajanje njihovoga pesništva. Ko će čuti za kvazipesnike kroz nekoliko vekova!?

Bog nagrađuje odane i njemu predane duše. Pesnički duh, iako ume biti tragičan, u stanju je da kroz patnju i unutrašnje sukobe stvori genijalne stihove. Aura pesnika je snažna, a izvor iz koga teče pesma tajnovit je i uzvišen. 

Vreme današnjice na marginu stavlja velike kreativce. Umetnik je često prepušten samom sebi. Njega ne uništava samo društvo u kom caruju poremećene, da kažemo ispremeštane vrednosti, nego i sudba kleta, neuzvraćena ljubav, siromaštvo, nemanje iskrenih prijatelja.

Sve se svelo na ritam novca, pa i kupovina knjiga po knjižarama. Biblioteke ostaju jedini stubovi koji nose veliku književnu prošlost. Društvene mreže preplavljuju horde kvazipesnika, koji se ponose svojom površnošću, jer za duboku misao nisu sposobni. 

Treba se boriti i ostaviti trag u vremenu u kom si bitisao, da bi te u budućnosti prepoznali kao stvaraoca koji se odupirao zlu i bio sklon kritici neznanja i olako datih pohvala i nagrada. 

Takav pesnik nikad neće umreti.

Beograd, 24. decembar 2019. godine

objavljeno u časopisu Zvezdani kolodvor, Novogodišnji specijal, januar 2020

Božanska je snaga književnosti: komentar o šestom času zbirke "Časovi dostizanja Boga"

O šestom času zbirke

Čitam „Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova, i opet se pitam – šta čini pravo književno stvaralaštvo? Došlo mi je da sve dosad napisano izbrišem i počnem Dnevnik ispočetka kako i dolikuje pravom Piscu u pokušaju. Dođe mi da prestanem da mislim o sebi, i počnem da mislim o drugima, da izađem na ulice mog grada tragajući za likovima i mestima gde bi oni mogli biti, za stanovima u kojima bi mogli živeti. Ušla bih u crkvu ispitujući lica posetilaca koji se tiho mole pred ikonama ili ikonostasom ili lica onih koji pale sveće za duše umrlih ili zdravlje živih. Ali izgubila sam veru u Čoveka. Rat je za sve kriv. Ne mislim da su ljudi divni, više da su glupi i zli, puni sebičnosti, licemerja i laži. 

Pokušavam da doprem do zakopanog dela sebe, čitajući stihove, udubljujući se u njih sve više. Stigla sam do šestog časa zbirke. Moje pisanje, ponekad mi tako malo znači, tako mu malo vrednosti pridajem, a želela bih da bude na vrhu književnog dometa, da svetli i predvodi, da menja i leči, da opismenjava i podiže nove Ulice pune smisla, života, radosti i vrednosti. Ali čak i da dosegnem svoj san o književnom izrazu, mislila bih da i dalje ništa nisam uradila, ništa pametno rekla, nikog dodirnula. Umesto da stremim vrhunskom priznanju, poput nobelove nagrade, pašću i zaglibiću se u svojoj psihi, sitna pred sobom, kao Alisa u zemlji čuda. 

Sešću na kamen pokraj jezera, negde na nekoj planini iznikloj u mojoj mašti, posmatraću svoje oči nad modrom jezerskom površi, nepomično, skoro mrtveno ukočenoj. Staklasta površ vode zaklanjaće ogromnu džinovsku ribu, predstavnicu svih mojih briga, i ona će me prikovati još više da posmatram mrtvu ukočenu vodu. Toliko mala, s tolikom ribom briga u duši. To ne sluti na dobro. Jesen će skinuti lišće s obližnjih grana, popašće po suvoj, stvrdloj Alisinoj zemlji čuda. Pašće mi po kosi, ramenu, nogama, u ruke. Uzeće ga ta ruka i zdrobiti, ubrzavajući proces nestajanja svega što okružuje srce u toj zemlji čuda. Nestaće sve zelenilo, i pomoliće se samo golotinja, a i to ću želeti da izbrišem iz tog svog predela mašte. Neće više biti planinskih venaca u daljini, neće više biti padina koje se spuštaju do modre ukočene površi, neće više biti neba, ni na njemu podivljalog meseca, neće biti ni užarenog, razljućenog sunca, sve će izgubiti svoje postojanje u toj zemlji čuda. 

Ljudi svi pomrli, nema mesta više na groblju, svud su spaljeni, njihov prah razbacan po vazduhu lebdi, ne želi da padne na suvu zemlju, ne želi ni da polegne po vodenoj površi, ne želi da stigne do onog krsta na obližnjem groblju gde mu je i mesto za pad i spokoj – ljudski prah želi samo da što pre nestane u vazduhu Alisine zemlje. 

Moja mašta želi da prikaže samo smrt i nestajanje svega postojećeg još uvek živog. Nemam vere u Čoveka koga bi trebalo da opišem. Čitam šesti čas zbirke i sećam se jednog drugog vidika iz moje mašte. Tad sam još nešto želela da spasim i sačuvam od svoje okrutnosti prema piscu u sebi. 

Sećam se jednog visokog jablana. Sećam se jedne kuće, pokraj njega. Sećam se jednog deteta u kolevci, koje je nekad davno, tu bezbrižno u miru spavalo. Sećam se njegovog osmeha. Kakav je to samo osmeh bio? 

A onda je sve to nestalo, zbrisano ratom. Rat se desio, spalio jablan, spalio kuću. Na tom mestu, u mojoj mašti, sad je samo prazan brisan prostor. Od tada i sve drugo nestaje s lica zemlje, i planinski venci u daljini, i nebo i sunce i mesec, i šume, i jezera, i groblja i sam ljudski prah. Sve nestaje, odumire, zahvaćeno besmislom i prolaskom stvari. Rat ne treba da postoji. Ali, Čovek treba. Eto tu je apsurd.

Marija Stojiljković Marstoj

iz romana Božanska je snaga književnosti

Autumn Day 1879, Isaac Levitan
[Public domain]