 |
| pixabay.com |
ŽIVOT U SVETU KORONE
(jedno razmišljanje)
Bez zdravlja , život nije život, već stanje iznemoglosti i patnje, slika smrti. Buda
Dobro ti zdravlje, kažem sebi. To je jedino bitno. Ništa drugo, ni slava, ni novac, ni ljudi koji te okružuju, nisu toliko bitni, kao tvoj život. Zastanem nad napisanim, prekorim sebe zbog sebičnosti, pa se opet zamislim, gde je istina u tvrdnji prve rečenice? Da li se ovde radi o sebičnosti ili o zdravom razumu?
Ako sam ja sebična, koliko istu stvar pokazuje čovečanstvo u doba koronavirusa, pošasti koja je zaustavila sve ljude na planeti i stavila ih, bez obzira na materijalnu situaciju i privilegije, u isti koš, u isti problem, u istu pretnju, u istu „sebičnost“.
Vanredno stanje, policijski čas, kućna samoizolacija, prinudna izolacija, karantin, pandemija, opasnost po život starijih, pretnja za sve, ubrzana smrt i bitka za respiratore, prave i lažne vesti koje se pred našim očima smenjuju, priče pojedinaca, problem sa šetnjom kućnih ljubimaca, isplata penzija za starije od 65 godina, prevare sa sms porukama, zatvaranje kafića, restorana, sportskih i kulturnih događaja, neka samrtna tišina, puste ulice, prestanak javnog prevoza, zatvoreni gradovi, aerodromi, i otkazi, otkazi, otkazi. Siromaštvo, recesija, umiranje ljudi po staračkim domovima, grabež na svetskom tržištu za maske i drugu medicinsku opremu, utakmica moćnika i beskućnici po parkovima, dok policija im prilazi, jer je uveden policijski čas.
Merilo zdravlja nikako nije biti dobro prilagođen
duboko bolesnom društvu. Židi Krišnamurti
Gubitak slobode kretanja, hapšenja, svađe ljudi na ulici, u porodičnom domu, i prenos svega i svačega preko interneta. Gomile ljudi u virtualnom svetu, deca na TV i online nastavi, učiteljice doterane drže čas, i sve u krug u svetu korone. I opet nekima nije sve to dovoljno, lepo je vreme, treba se šetati, treba ići u kupovinu, prošetati psa, otići do apoteke, juriti maske, praviti kućne žurke, pokazati da je tvoja mladost velika prednost pa pošto ti nisi u opasnosti, ko šiša starije, kad ih ne poznajemo i kad nisu naši roditelji, bake i deke, u pitanju. Šta će mladosti maske, kada oni imaju dobar imunitet?
Onaj ko ima zdravlje, ima nadu.
Ko ima nadu, ima sve. Tomas Karlajl
Da li je korona kriva za porast sebičnosti, ne samo prema drugima, nego i prema sebi? Da li je sebičan onaj koji mora da izađe do prodavnice ili apoteke, ili onaj koji se šeta bez maske i ne drži propisano odstojanje od drugih ljudi? Možda oni nisu imali blizak susret sa smrću, pa ne znaju u kakvu opasnost uvode sebe i druge. Ne plaše se svoje niti tuđe smrti. Kada nešto ne vidiš, onda se toga ne plašiš. Više se plašiš nestanka toalet papira ili brašna, pa u redu sat vremena čekaš u velikim supermarketima. Više se plašiš kako sa kućnim ljubimcem da se izboriš zbog policijskog časa, nego smrti sebe ili drugih. Više se plašiš gubitka slobode nego gubitka života. Više bi da se šetaš kejom i posmatraš mirnu reku i dolazak proleća, nego nestanka svega toga i odlaska tamo gde nema nikakvog keja, niti promene godišnjih doba.
Sebičnost u nama ruši gvozdenu disciplinu više nego neozbiljnost. Navikli smo na lagodan život, na javni prevoz u kom kuckamo poruke na mobilnim telefonima. Navikli smo na cirkulisanje po gradu, na zajedništvo sa drugim ljudima, na druženje po kafićima, na navijanje na punim fudbalskim terenima, navikli smo se na život bez korone, i to smo njenim dolaskom, izgubili, ali možemo izgubiti mnogo više od svojih navika, možemo izgubiti život, a zar je to malo?!
Verujem da je najlepši poklon koji možete dati
vašoj porodici i svetu vaše zdravlje. Džojs Mejer
Da li je istina negde između? Možda se ne radi samo o sebičnosti nego o gluposti i neznanju. Možda su neki pojedinci izabrali da ne paniče, da se ne boje smrti, da žive punim plućima, da prihvate neminovno. I stvarno, panika je loša stvar koja ničemu ne vodi do gomilanju zaliha, zatarabljenju stanova, preteranoj dezinfekciji i strahu koji parališe um i zdrav razum.
Šta nam preostaje u doba korone nego da nosimo maske i svodimo kontakte na minimum? Šta nam preostaje do da se pomolimo Bogu da nas virus zaobiđe? Možemo da u udobnosti svoga doma čitamo knjige i gledamo filmove, da se družimo sa porodicom i sobom, sada kada imamo više slobodnog vremena treba da upoznamo sebe i njih, da razmislimo na šta smo to protraćili svoj dosadašnji život i da se promenimo na bolje.
Kad je bogatstvo izgubljeno, ništa nije izgubljeno. Kad je zdravlje izgubljeno,
skoro sve je izgubljeno. Dostojevski
Koliko smo puta čuli da je zdravlje najveće bogatstvo i koliko smo puta to prekršili i bez korone! Da, zaista je tako, cenimo zdravlje tek kada ga izgubimo, zavolimo naš život tek kada smrt stane pred nas. Možda je ta protivrečnost u ljudskom ponašanju u našoj prirodi. Možda smo jednostavno tako stvoreni. I dok dišemo punim plućima, sve je u redu, ali kada bi se borili za vazduh, gušeći se, samo bi nam jedno na umu bilo, kako da se izbavimo iz te grozne situacije, kako da se ne udavimo, kako da prodišemo. A korona nam baš to oduzima, mogućnost disanja.
Da, svako od nas je u životu imao teških trenutaka. Život je borba, neprekidna. A kakva je tek borba u svetu korone. Najveća svetska kriza od završetka II svetskog rata. Velika pretnja za svetsku ekonomiju. Kolaps svih vrednosti, koje ruku na srce su ioanako bile poremećene, pa će možda ova pošast da pomogne da vrednujemo prave stvari, kao što je briga o našem i zdravlju drugih, kao što je požrtvovanost, zajedništvo, pomoć nemoćnima, bolesnima i napuštenima.
Samo sloga Srbina spašava, to bi moglo važiti i za ceo svet. Samo sloga svet spašava, ali to bi već bilo rajsko stanje, utopija, ali realnost korone razotkriva pravo lice čovečanstva, njegovu bolest, goru od korone, a to je sebičnost, sebičnost, sebičnost.
Da li je došlo na naplatu sve što smo loše radili našoj planeti? Da li se ona preko korone brani od nas, želeći da uspostavi ravnotežu, ili da nas opameti, ako pameti uopšte imamo? Bog nam je dao život, ali to nam nije bilo dovoljno. Hteli smo da znamo više od Boga, da mi budemo poput Boga, ali to nije nikada bilo moguće, niti će.
Život sa strahom i nije život. Šta da radimo da se sačuvamo od korone? Pa nema tu sigurnosti, jer niko nije zaštićen. Svakome može koronavirus da uđe u organizam, pa čemu onda toliki strah, kada nam zdravlje ionako nikada nije bilo toliko bitno. O, zar sam ja to preterala u osudi ljudskog „normalnog“ ponašanja? Pa kako ne izlaziti nedeljama iz kuće kada moramo da se prehranimo?! Zar ćemo da gladujemo? Zar ćemo svoj život da predamo u ruke državi? Zar smemo da joj verujemo da će uspeti da sve organizuje kako treba? Možda hoće, možda neće.
Naše zdravlje je u našim rukama. Narodna poslovica.
Pitanje je šta mi sami možemo da učinimo za sve nas. Da, mi pojedinci, narod, svet. Porast empatije nije na odmet. Emotivna inteligencija sada je na ceni. Nauka može da pomogne, naročito medicina, ali samo uz našu pomoć. Disciplinujmo se. Pazimo jedni na druge. Nije teško biti svestan potreba drugih, a ne samo misliti na sebe i svoj lični interes.
U ovom svetu svega ima, od dobrih do loših stvari. Najlakše je, bez obzira na sve postupke čovečanstva, izgubiti veru u ljude. Najteže je verovati da će sve ovo brzo proći i da nas Bog u ovoj teškoj situaciji nije napustio, da je sa nama i posmatra sve ljude, baš sada, dok kucam ove redove. Verujem da je tako.
Da, proći će i koronavirus. Pronaći će vakcinu i za njega. Verujem u nauku, kao što verujem i u Boga. Zdrav razum je pola zdravlja. Šta možemo, samo da čuvamo sebe i druge ljude, dok ovo ne prođe. Posle ćemo se grliti i ljubiti, družiti se, šetati, raditi, disati punim plućima, živeti svoj život.
Ali, do tada, ostanimo kod kuće.
Beograd, 29. mart 2020. godine
Marija Stojiljković Marstoj
Objavljeno u Časopisu Zvezdani kolodvor, 2020
Нема коментара:
Постави коментар