 |
| pixabay.com |
KAD SKINEMO MASKE
(priča o koroni i njenim žrtvama)
Korona ne posustaje. Odomaćila se u našem životu. Svaki dan vreba da nas ulovi, od ranog jutra kada otvorimo oči pa do večernjih časova kada trebamo da utonemo u miran san. Čeka poput strpljivog demona na trenutak naše nepažnje da nas zgrabi kao lav i rastrgne nam telo iznutra.
Nosim masku i ne bunim se kao drugi. Navikla sam se na nju. Ne smeta mi više čudan miris kineskih maski, grebuckanje po nosu, teško disanje i otrov koji se u njoj brzo skuplja zbog disanja u platno. Jedino ne mogu da nosim one bele epidemiološke maske, koje kao da su stvorene da ti smanje kapacitet pluća, a ne da ti pomognu da lakše dišeš.
Ova pandemija se odužila. Izgleda mi kao da će trajati godinama. Ljudi su saterani u mišje rupe. Ne druže se kao pre. Nema društvenih aktivnosti niti odmora na egzotičnim morskim destinacijama, a tako je vruće, leto je, ove surove 2020. godine.
Sve kao da je stalo. Nema užurbanog tempa života. Mnogi su se navikli da rade od kuće kao da je to nešto normalno i poželjno. U prevozu, ljudi sa maskama. U tržnom centru, ljudi sa maskama. U apoteci, prodavnici, na ulici, svuda su ljudi sa maskama. Maske su postale deo garderobe, ukrasni detalj na njihovom licu, šarenkaste, svilene, pamučne, sašivene po najnovijoj modi. Poslednja su odbrana od korone.
U vazduhu se oseća napetost, nevidljivi oblak virusnih kapljica nas svuda prati. Kad uđem u lift, iako nosim masku, ipak zatvorim oči ako osetim nalet vazduha pri treskanju vrata. Možda je baš tu korona, negde u tom zatvorenom skučenom prostoru, što nas vozi gore dole, svaki dan.
Držim distancu. Bežim od ljudi koje susrećem. Javljam se komšijama iz daljine. Mahnem, nasmešim im se i to je sve. Ponašam se tako, jer sve češće čujem da ljudi oboljevaju od korone, čekaju satima na prijem u bolnicu, umiru sami u strašnim mukama. A oni koji su se spasli te pošasti, postaju heroji po društvenim mrežama.
Ljudima je svega dosta, na ivici su nerava. Pokušavaju da vode normalan život, ali im ne vredi, korona uzima svoj danak, neko se razboli, a neko ostane bez posla. Rizik je gde god da odeš, u običan kafić da sa prijateljem popiješ kafu, u kancelariju da završiš neodložan posao, u pekaru da kupiš hleb, u park da prošetaš psa.
Da li su teoretičari zavere i 5G mreže u pravu? Da li nam sve ovo radi Đavo lično, ili to priroda pokušava da se spase od nas koji je uništavamo?! Zar je moguće da je nekom bolesnom pojedincu na um palo da na ovakav način smanji svetsku populaciju?!
Ne znam kada ćemo da skinemo maske. Lekari tvrde kada se vakcinišemo. Ali ne verujem da mnogo njih želi da se vakciniše. Pogotovo ako je tačna tvrdnja teoretičara zavere, da je u vakcini čip za porobljavanje čovečanstva. Nešto malo, sitno, nevidljivo, što će sa vakcinom biti ubrizgano u naše telo i učiniti da postanemo robovi zlih ljudi. Ako je to tačno, onda je na delu rat Boga i Đavola, večna bitka između dobra i zla.
Volela bih da se sve ovo brzo završi, da skinemo maske i vratimo se starom načinu života. Da li će ljudi iz ovoga izvući neku pouku? Da li će se promeniti na bolje, ceniti više majku prirodu, čuvati planetu, biti humaniji i pametniji? Ili će na sve ovo brzo zaboraviti, opustiti se i vratiti starim rušilačkim navikama?!
A gde je taj opasni virus i baš je bezobrazan, ne možeš da vidiš neprijatelja niti da se odbraniš od njega. Naterao nas je da nosimo maske. Prati nas svuda gde krenemo. Kako da ga uništimo? Možda da ga nateramo da se sunča sa nama, pa da ispari od jačine sunčevih zraka, ili da ga ubijemo belim i crnim lukom, rakijom, vitaminskim preparatima, limunom.
Ah, taj imunitet, pretraži internet, nađi recept, ispi čaj od lekovitih trava, budi informisan kako da sam sebi pomogneš. Postani travar. Skupljaj biljke po livadi. Drži čuvarkuću u kući da tera zle sile i prokletstva. Čitaj Bibliju. Moli se Bogu. Budi pozitivan. Ma sve uradi da te ova napast mimoiđe. Postaje smešno na šta su sve ljudi spremni da osvoje bitku sa virusom. I smešno i zanimljivo i žalosno.
Ljutim se na one što ne drže distancu. Čudni su mi oni što skinu masku do pola, pa im viri nos iznad nje, kao da virus zaobilazi taj otvor ljudskog tela koji vodi do pluća. Žele disati. To mogu da razumem.
Baš sam pametna! Doktor za ljudsku psihologiju. Ljudsko ponašanje ima svoj šablon. Obrazac koji se može matematički izračunati. Pokretač ljudi je strah. Drži ljude u strahu i možeš njima manipulisati. Svaki diktator to zna.
Kad skinemo maske, da li će sve biti isto kao pre?! Mislim da neće neko vreme, a onda će sve ovo pasti u zaborav. Ovi trenuci neizvesnosti i bojazni pri susretu sa drugim ljudima, otuđenje koje traje, zastoj toka života, strah od bolesti i smrti, vesti koje samo izveštavaju o koroni, sve će to biti razlog naše snage zaborava. Ono što je loše ljudi zaboravljaju, jer je to jedini lek da ne polude od sećanja na svu stravu koja ih je zadesila.
Kad skinem masku zbog korone, staviću novu zbog ko zna kog nastupajućeg budućeg događaja. Ne idu ljudi goli kroz život. Nosili su oni odvajkada razne vrste maski. Govorili su laži. Verovali u njih. Draža im je bila laž od istine, koja je za njih bolna i smrtonosna.
Potisni sve loše, zatrpaj to pod tepih podsvesti, i opet će negde niknuti neki delić istine i gledati te kao u nekom horor filmu. Zato će ljudi stavljati i skidati maske, dok su živi. Jedino pred Bogom, masku niko neće moći da stavi na lice.
Svašta je ovaj narod doživeo. Preživeće i koronu, ali ne i svoje nedostatke. Mentalitet se ne može promeniti. Narod nije dete koje tek treba vaspitavati. Moguća je samo smena generacija, promena televizijskih emisija, načina odevanja, teme razgovora. Suština će ostati ista. Jedino što pripovedač može da ispriča to je da opiše ono što se oko njega dešava, da pokuša događaje svoga vremena da razume.
Žrtve korone nisu samo oni koji su izgubili život zbog nje. Simbolično, to mogu biti svi oni na čiju je psihu uticala ili čiji je život promenila. U neku ruku, svi smo mi njene žrtve, neko više, neko manje. Pa čak i oni koji se ponašaju kao da virusa nema, ili oni koji ne mogu da pobegnu od svoje neodgovornosti ili sebičluka.
I tako šta će biti sa nama, kada skinemo maske?! Ostaće nam samo gola istina da se hrabro suočimo sa njom.
Beograd, 31. jul 2020. godine
Marija Stojiljković Marstoj
Objavljeno u Časopisu ZVEZDANI KOLODVOR, br. 21, jul-avgust 2020
Нема коментара:
Постави коментар