NEISPEGLANA ISTINA O ŽENSKOM PRINCIPU, piše Marija Stojiljković Marstoj

pixabay.com

NEISPEGLANA ISTINA O ŽENSKOM PRINCIPU 

Simo B. Golubović, SUZNI OBRAZI ŽIVOTA 

Nema te žene koja u nekom periodu svog života ne zažali što je žensko, i to ne samo zbog porođajnih bolova, ili gomile obaveza pri vođenju domaćinstva, nego zato što nad ženskim rodom vekovima lebdi Evin greh tzv. praroditeljski greh, zbog kojeg je čovek (Adam i Eva) proteran iz Raja i udaljen od Boga. „Svaka žena je Eva“ kaže Simo B. Golubović u svom najnovijem poetskom romanu „Suzni obrazi života“ za koji imam tu čast, ali i veliku odgovornost da napišem recenziju.

U odnosu na dosadašnje Golubovićevo književno stvaralaštvo, koje čini više kvalitetnih zbirki poezija i romana, različite tematike, od ljubavne, misaone pa do antiratne, ovo delo se izdvaja kao najozbiljniji kandidat koji može da ostavi večni trag u svetu književnosti. 

Ozbiljnost ovog romana ne čini broj napisanih stranica (a ovo je obiman roman), već ono teško objašnjivo, često zamagljeno, tajnovito i skriveno, a što se poetskim proznim jezikom otkriva čitaocu i kritici. 

Pored narativnog toka, obojenog Golubovićevim poetskim iskazima i metaforama, tu je i postmodernističko pripovedanje obogaćeno citatima raznih srpskih i svetskih mislilaca i mudraca koji su ubačeni u tekst u cilju potvrđivanja i samih autorovih promišljanja. Spomenućemo samo neke od njih, Andrić, Selimović, Dučić, Njegoš. Ipak, najveći broj citata preuzet je iz svete knjige Biblije (najviše jevanđelja iz Novog zaveta, kao i psalmi Davidovi).

Ukratko, glavna junakinja ovog romana je „nepoznata žena“ koja traži samu sebe, na mestu koje se nalazi s one strane života, dakle, posle smrti. Možemo zvati to mesto čistilištem, ili reći da se radi o putovanju jedne umrle duše ka Raju ili Paklu. 

Na samom početku romana, glavna junakinja, koja je zaboravila svoje pravo ime (Eva), nailazi na čudnog starca (Sv. Petra) koji čuva vrata kroz koja bi ona mogla da stigne ka svom cilju (vaskrsenju, oslobođenju od grehova). Ona želi da starcu otme ključeve kako bi nastavila svoj put. Sledi njihova dijaloška forma, nadigravanje, poučavanje, mudrovanje. 

Golubović odlično gradi svoje likove, a naročito lik glavne junakinje, pa tako nas suptilno navodi da mislimo da se u „istom“ ženskom liku kriju i Eva, pramajka i prva grešnica, ali i Bogorodica, Majka božija i svetica. Između ove dve krajnosti u psihologiji glavne junakinje „nepoznate žene“, nalazi se trodimenzionalni prostor subjektivne ili objektivne karakterizacije ličnosti svake žene ponaosob. 

Ipak, iako je Eva ta koja je iz ženske znatiželje, a na nagovor zmije (predstavnik zla) navela Adama da zagrize jabuku sa zabranjenog drveta, ne može samo ona biti jedini krivac, tako da je greh pao i na Adama. I pored te istine o praroditeljskom grehu, u istoriji čovečanstva žene kao da su od strane muškaraca (sa retkim izuzecima) optuživane da su jedini krivci za sve. Tako su one držane slabićima, njima se nije trebalo verovati, to su bile veštice, koje su zasluživale vatrenu smrt, ili su bile kurve, koje su zaslužile da budu silovane, bilo u ratu ili u miru. Ženama je na čelu udaren žig u obliku „jabuke“. Zato je svaka žena Eva i zato je spas za žene, pored Isusa Hrista, i njegova majka, Bogorodica, koju je Bog izabrao da rodi njegovog sina, iako i Bogorodica vodi poreklo od Eve.

Roman je višeslojan, višeznačan, diskursi se prepliću, narativ se često prekida reminiscencijama, prisećanjima koja kao da izviru iz dubine frojdovske arhetipske potsvesti.  I nije čudno što Golubović ume da o takvim stvarima govori, pošto je on pesnik, tako da mu je Bog dao da može videti svojim poetskim očima i kroz tamu neznanja, sumnji i strahova.  

Golubović kao zreli mislilac u romanu se dotiče mnogih tema, i na sebi svojstven način ih određuje, definiše, razjašnjava. Pomenućemo samo neke od njih, poput večnih tema smrti, greha, rata, istine, laži, sumnji, strahova, nepravde, sreće, ljubavi. 

Ono što okružuje glavnu junakinju je „miris nataloženog vremena“, kako kaže Golubović na početku romana, a onda kroz reči Sv. Petra koje upućuje „nepoznatoj ženi“ objašnjava da li posle smrti postoji vreme ili prostor: „Vreme ovde nema trajanje. Ono ovde nema ni prošlosti, ni budućnosti, a nema ni cenu…Sve je u istom trenu i na jednom mestu. (Ključ je u tvojim grudima, str.176).“

Gde se to nalazi glavna junakinja? Da li je u pitanju čistilište ili sudnica? „Ovo ovde je jedino mesto u koje svi dođu, i jedino mesto iz koga se niko ne vraća…Ovo je mesto samo za prolaz, zadržavanja nema. Samo duša prolazi a onda se usmerava u željenom pravcu. (Knjiga postanja, str.63)“…„Svako je sam za sebe i zbog sebe…Ovde je svako ponovo postao ništa. Mnogo manje ništa od onog blata i praha od koga je Prvi stvoren, a još manje od onog sedmog rebra od koga je Prva stvorena. (Senke prošlosti, str. 254)“ … “Ovo je samo, priznade napokon sama sebi smetlište – odlagalište mrtvih duša, gde sve mogu stati u jednu vreću, u jednu tačku da jedna drugoj ne smeta. (Senke prošlosti, str. 258).“

Ipak, po mom mišljenju, najbolji opis vremena i prostora u kom se glavna junakinja u romanu nalazi je sledeći: „Sve vreme ovde je u jednom trenu, kako je rekao onaj stari ribar (Sv.Petar), a njemu se može i mora verovati. Svi događaji se mogu ispričati u jednoj reči, a sve reči su u jednom slovu zapisane; ovde postoji sve i nema ničega; nema života jer nema trajanja, a kada nema života – nema ni smrti. To znači nema ni trajanja. Trajanje je vezano za neki prostor. Ovde nema ni prostora, a ako ga ima, on ničim nije omeđen. Ako nije omeđen – onda je beskrajan, a ono što je beskrajno, kao da ga i nema, kao da i ne postoji. U beskraju se sve bestidni raspojasa da pokaže golotinju svoje duše. To je svačije i ničije istovremeno. Sve je varka, sve je iluzija. (Samo vreme i prostor su bezgranični, str. 285).“

Na početku romana, već u prvom poglavlju, glavna junakinja se nalazi ispred „starih ogromnih stokrilnih vrata“ ispred kojih stoji „starinski ormar i grubo napravljen sto“. (Ko mi to misli moje kazuje, str. 6.) “ U pitanju je božanska simbolika. Sto je napravio „nevešti stolar“ (saznaćemo iz daljeg toka romana da je u pitanju sin Božiji Isus Hrist), koji je poverio ključeve od „starih ogromnih stokrilnih vrata jednom „starcu u bednim haljinama“ (Sv.Petru). Pored stola, tu se nalazi i „starinska izlinjala fotelja sa prekrivačem satkanim od tananih vlakana prošlih vremena koja su se već davno istrošila i na važnim mestima pokidala.“ (Ko mi to misli moje kazuje, str. 6). Fotelja je simbol božijeg prestola, što se saznaje iz kasnijih poglavlja ovoga zanimljivog i tajanstvenog romana. (Videti poglavlje Ključ je u tvojim grudima, str. 180)

Kad se prođe kroz „stara ogromna stokrilna vrata“ nailazi se na „planinu suza i greha, na mnoga brda uzdaha, tajni, zaborava, tuge, smrti, kao i na reku suza, u kojoj su i suze one krave čije su tele odveli na klanje. Tu je i stablo žalosti, pa podivljala krvava reka. Stiče se utisak, da uglavnom patnja i žrtva okružuju glavnu junakinju i da ona možda u sebi nosi (u duši) i druge živote, koji se preslikavaju na okolnu prirodu na koju ona nailazi dok ide drumom ka svome cilju. 

A šta je cilj ove umrle ženske duše? Možda želi da pronađe istinu o sebi. Ali, istina se teško pronalazi. Ona je skrivena, a ako sticajem čudnih okolnosti se i razotkrije od pogleda na nju ledi se krv u žilama. Golubović je opisuje kao „suhu, mršavu, iznemoglu, uprljanu lažima, prevarama, nasiljem, nehajem, izudarana i krvava, polomljenih zuba, savijene kičme, gola i bosa…(Ključ, str. 83)“.  Drugim rečima, u pitanju je Golubovićeva „neispeglana istina“. 

Eloi! Eloi! Lama savahtani (Bože moj, Bože moj, što si me ostavio?) kao da odzvanjaju Isusove reči kroz sve puteve kojima se „nepoznata žena“ kreće. Onaj u belim haljinama (Isus Hrist) pojavljuje se i u sećanju starca u bednim haljinama (Sv.Petar). Isusova žrtva i stradanje na Golgoti, njegova smrt i vaskrsenje ostavili su neizbrisiv trag kako u ovom „čistilištu“ kroz koji se nepoznata umrla žena kreće, tako i dole na Zemlji, u životu, gde se vreme meri sekundarom starog sata, a prostor mapama i mernim jedinicama.

U kom ključu da čitamo i razumemo ovo Golubovićevo delo? Autor se pita, da li je ključ reč? Da li je to onaj zamršeni korak? Da li je to neotkrivena tajna? Je li to neispeglana istina, traganje za istinom? (Istina često vređa, str. 171-172) Dakle, da li je ključ spoznaja Boga i njegovih tajni? Gde se nalazi taj ključ? Da li je u našem srcu? Da li uopšte treba da ga tražimo ili se na njega nailazi „slučajno“? Na sva ova pitanja postoje odgovori, ali iz diskursa Golubovićevog poetskog romana saznajemo da je najbolje ne postavljati pitanja, jer nam tako pravi odgovori izmiču. 

Drugim rečima, treba paziti šta se želi, da se ne ostvari neželjeno. Kako kaže Golubović kad priča o Zemlji i ljudima „Tamo vlada volja za prestižom, ugledom, društvenim statusom. Tamo se ljubav pretvara u ljubomoru koja se često prelije u čašu gorčine, gorčina u čašu mršnje, a kada mržnja ovlada srcem, čovek postaje zver. (Nova pitanja, str. 215)“

„Samo Gospod zna put pravednika“ saznajemo iz Biblije (Psalmi davidovi). Često su ti putevi krivi, uski, zapetljani, neprohodni, kaže Golubović. (Nova pitanja, str. 220). Pravednik je bio i Stanko Nekadašić, glavni junak iz Golubovićevog antiratnog romana „Trinaesta molitva“. On se spominje i u ovom romanu, zajedno sa nekim drugim junacima iz Golubovićevog dosadašnjeg književnog stvaralaštva. Tu je i „drugarica Eva“, koja je živela u Titovo vreme, u nestaloj zemlji Jugoslaviji. Spominje Golubović i „Nerajlu“, zemlju radosti, ali i zemlju koje nema, a koja je opevana u knjizi ovog autora Nerajla Nevina (1997). 

Čini se da pored glavne junakinje i autor ovog romana traga za istinom. 

„Istino, iže jesi / kaži gde si! / Ja za ozbiljnog tragača važim. /Da li te ima, / da li te uzalud tražim?“ peva Golubović u pesmi Istina (Dnevna doza zadovoljstva, 2017). 

Žrtva i patnja su motivi koji obeležavaju „Suzne obraze života“, što se najbolje može videti u ovom kraćem odlomku u kom se opisuje Knjiga postanja (ili saznanja): „Ostala je samo jedna knjiga koju je starac držao u drhtavim rukama i zvao Knjigom postanja. To je knjiga koja je imala samo jednu stranicu, jednu misao u jednom slovu koje je bilo ispisano u nevidljivoj tački, u suzi one krave kojoj su tele odveli na klanje.“

Na kraju romana, Golubović nas upoznaje sa pojmom „trećeg života“. On kaže da prvi život dobijamo na dar rođenjem. Drugi život je sama smrt. Treći život je paralelan sa prvim i drugim životom.  Za Golubovića, treći život je poput vaskrsenja. To je ostavljanje tragova koji nikad neće biti izbrisani. To je kreativno stvaranje. To je muzika, književnost, slikarstvo, film, nauka. Treći život su i sećanja na nas koja su preostala u drugim ljudima.

U čemu je vrednost ovog Golubovićevog romana? Nije to samo obično promišljanje. Nisu to samo lepi stihovi i rečenice. Nije to samo mudrost niti ljubav. Poetski roman „Suzni obrazi života“ su na prvom mestu „slučajni“ odgovor na „nepostavljeno“ pitanje – Zašto nas je Bog stvorio?

Da li smo Božije stvaranje zaslužili, kada smo toliko puni „greha, sumnje, nevere, stranputica, ljubomore, laži, varljivih istina, zaključanih nada, pohlepe“, baš onako kako Golubović kaže u istoimenoj knjizi (zbirci poezije) „Suzni obrazi života br. 2“, koja je štampana zajedno sa poetskim romanom „Suzni obrazi života“ i koja predstavlja, po autoru, „izvod u stihu“ preuzet iz tog romana. Ova zbirka poezije čini srž poetskog romana i prepuna je, da kažemo, krucijalnih, fundamentalnih načela i principa koji nam mogu pomoći da shvatimo šta je to što čini jedan Golubovićev „roman toka savesti“. 

Savest je vezivno tkivo ne samo pesama u ovoj zbirci poezije, nego i rečenica u romanu. Bog nas je stvorio po svom liku i dao nam je slobodnu volju, ali i osećanja. Savest je merilo čistote nečije duše i dokaz emotivne inteligencije. Ona je brana da ne postanemo psihopate. Bez nje, nema napretka u duhovnom razvoju pojedinca, ali ni nacije, ni čovečanstva. Bog nas je isprva stvorio bezgrešne, ali sagrešenjem naših praroditelja Eve i Adama, terajući ih iz Raja, on nije mogao da nas spasi pakla greha „zabranjene voćke“ koju smo zagrizli. Pošto imamo slobodnu volju, jedini naš način da se pokajemo i oslobodimo greha jeste kroz postojanje naše savesti, ili bolje reći „anđela“. A to je već polje koje zadire u religiju i postojanje „božije promisli“ u svakom trenu našeg života, nebitno kog života, da li prvog dobijenog rođenjem, da li  drugog koji kreće posle smrti ili trećeg koji zadire u vaskrsavanje našeg duhovnog tela.

Preporučujem čitaocima i kritičarima knjige pesnika i književnika Sime B. Golubovića „Suzni obrazi života br. 1 i 2“  i želim im od srca uspešan „treći život“.

U Beogradu, 14. decembra  2019. godine

Mr Marija Stojiljković MARSTOJ, književnica i pesnikinja

ŽIVOT U SVETU KORONE, piše Marija Stojiljković Marstoj

 

pixabay.com

ŽIVOT U SVETU KORONE

(jedno razmišljanje)

Bez zdravlja , život nije život, već stanje iznemoglosti i patnje, slika smrti.  Buda

Dobro ti zdravlje, kažem sebi. To je jedino bitno. Ništa drugo, ni slava, ni novac, ni  ljudi koji te okružuju, nisu toliko bitni, kao tvoj život. Zastanem nad napisanim, prekorim sebe zbog sebičnosti, pa se opet zamislim, gde je istina u tvrdnji prve rečenice? Da li se ovde radi o sebičnosti ili o zdravom razumu? 

Ako sam ja sebična, koliko istu stvar pokazuje čovečanstvo u doba koronavirusa, pošasti koja je zaustavila sve ljude na planeti i stavila ih, bez obzira na materijalnu situaciju i privilegije, u isti koš, u isti problem, u istu pretnju, u istu „sebičnost“. 

Vanredno stanje, policijski čas, kućna samoizolacija, prinudna izolacija, karantin, pandemija, opasnost po život starijih, pretnja za sve, ubrzana smrt i bitka za respiratore, prave i lažne vesti koje se pred našim očima smenjuju, priče pojedinaca, problem sa šetnjom kućnih ljubimaca, isplata penzija za starije od 65 godina, prevare sa sms porukama, zatvaranje kafića, restorana, sportskih i kulturnih događaja, neka samrtna tišina, puste ulice, prestanak javnog prevoza, zatvoreni gradovi, aerodromi, i otkazi, otkazi, otkazi. Siromaštvo, recesija, umiranje ljudi po staračkim domovima, grabež na svetskom tržištu za maske i drugu medicinsku opremu, utakmica moćnika i beskućnici po parkovima, dok policija im prilazi, jer je uveden policijski čas. 

Merilo zdravlja nikako nije biti dobro prilagođen 

duboko bolesnom društvu.   Židi Krišnamurti

Gubitak slobode kretanja, hapšenja, svađe ljudi na ulici, u porodičnom domu, i prenos svega i svačega preko interneta. Gomile ljudi u virtualnom svetu, deca na TV i online nastavi, učiteljice doterane drže čas, i sve u krug u svetu korone. I opet nekima nije sve to dovoljno, lepo je vreme, treba se šetati, treba ići u kupovinu, prošetati psa, otići do apoteke, juriti maske, praviti kućne žurke, pokazati da je tvoja mladost velika prednost pa pošto ti nisi u opasnosti, ko šiša starije, kad ih ne poznajemo i kad nisu naši roditelji, bake i deke,  u pitanju. Šta će mladosti maske, kada oni imaju dobar imunitet?

Onaj ko ima zdravlje, ima nadu. 

Ko ima nadu, ima sve. Tomas Karlajl

Da li je korona kriva za porast sebičnosti, ne samo prema drugima, nego i prema sebi? Da li je sebičan onaj koji mora da izađe do prodavnice ili apoteke, ili onaj koji se šeta bez maske i ne drži propisano odstojanje od drugih ljudi?  Možda oni nisu imali blizak susret sa smrću, pa ne znaju u kakvu opasnost uvode sebe i druge. Ne plaše se svoje niti tuđe smrti. Kada nešto ne vidiš, onda se toga ne plašiš. Više se plašiš nestanka toalet papira ili brašna, pa u redu sat vremena čekaš u velikim supermarketima. Više se plašiš kako sa kućnim ljubimcem da se izboriš zbog policijskog časa, nego smrti sebe ili drugih. Više se plašiš gubitka slobode nego gubitka života. Više bi da se šetaš kejom i posmatraš mirnu reku i dolazak proleća, nego nestanka svega toga i odlaska tamo gde nema nikakvog keja, niti promene godišnjih doba. 

Sebičnost u nama ruši gvozdenu disciplinu više nego neozbiljnost. Navikli smo na lagodan život, na javni prevoz u kom kuckamo poruke na mobilnim telefonima. Navikli smo na cirkulisanje po gradu, na zajedništvo sa drugim ljudima, na druženje po kafićima, na navijanje na punim fudbalskim terenima, navikli smo se na život bez korone, i to smo njenim dolaskom, izgubili, ali možemo izgubiti mnogo više od svojih navika, možemo izgubiti život, a zar je to malo?!

Verujem da je najlepši poklon koji možete dati 

vašoj porodici i svetu vaše zdravlje. Džojs Mejer

Da li je istina negde između? Možda se ne radi samo o sebičnosti nego o gluposti i neznanju. Možda su neki pojedinci izabrali da ne paniče, da se ne boje smrti, da žive punim plućima, da prihvate neminovno. I stvarno, panika je loša stvar koja ničemu ne vodi do gomilanju zaliha, zatarabljenju stanova, preteranoj dezinfekciji i strahu koji parališe um i zdrav razum.

Šta nam preostaje u doba korone nego da nosimo maske i svodimo kontakte na minimum? Šta nam preostaje do da se pomolimo Bogu da nas virus zaobiđe? Možemo da u udobnosti svoga doma čitamo knjige i gledamo filmove, da se družimo sa porodicom i sobom, sada kada imamo više slobodnog vremena treba da upoznamo sebe i njih, da razmislimo na šta smo to protraćili svoj dosadašnji život i da se promenimo na bolje. 

Kad je bogatstvo izgubljeno, ništa nije izgubljeno. Kad je zdravlje izgubljeno, 

skoro sve je izgubljeno. Dostojevski

Koliko smo puta čuli da je zdravlje najveće bogatstvo i koliko smo puta to prekršili i bez korone! Da, zaista je tako, cenimo zdravlje tek kada ga izgubimo, zavolimo naš život tek kada smrt stane pred nas. Možda je ta protivrečnost u ljudskom ponašanju u našoj prirodi. Možda smo jednostavno tako stvoreni. I dok dišemo punim plućima, sve je u redu, ali kada bi se borili za vazduh, gušeći se, samo bi nam jedno na umu bilo, kako da se izbavimo iz te grozne situacije, kako da se ne udavimo, kako da prodišemo. A korona nam baš to oduzima, mogućnost disanja. 

Da, svako od nas je u životu imao teških trenutaka. Život je borba, neprekidna. A kakva je tek borba u svetu korone. Najveća svetska kriza od završetka II svetskog rata. Velika pretnja za svetsku ekonomiju. Kolaps svih vrednosti, koje ruku na srce su ioanako bile poremećene, pa će možda ova pošast da pomogne da vrednujemo prave stvari, kao što je briga o našem i zdravlju drugih, kao što je požrtvovanost, zajedništvo, pomoć nemoćnima, bolesnima i napuštenima. 

Samo sloga Srbina spašava, to bi moglo važiti i za ceo svet. Samo sloga svet spašava, ali to bi već bilo rajsko stanje, utopija, ali realnost korone razotkriva pravo lice čovečanstva, njegovu bolest, goru od korone, a to je sebičnost, sebičnost, sebičnost.

Da li je došlo na naplatu sve što smo loše radili našoj planeti? Da li se ona preko korone brani od nas, želeći da uspostavi ravnotežu, ili da nas opameti, ako pameti uopšte imamo? Bog nam je dao život, ali to nam nije bilo dovoljno. Hteli smo da znamo više od Boga, da mi budemo poput Boga, ali to nije nikada bilo moguće, niti će. 

Život sa strahom i nije život. Šta da radimo da se sačuvamo od korone? Pa nema tu sigurnosti, jer niko nije zaštićen. Svakome može koronavirus da uđe u organizam, pa čemu onda toliki strah, kada nam zdravlje ionako nikada nije bilo toliko bitno. O, zar sam ja to preterala u osudi ljudskog „normalnog“ ponašanja? Pa kako ne izlaziti nedeljama iz kuće kada moramo da se prehranimo?! Zar ćemo da gladujemo? Zar ćemo svoj život da predamo u ruke državi? Zar smemo da joj verujemo da će uspeti da sve organizuje kako treba? Možda hoće, možda neće. 

Naše zdravlje je u našim rukama. Narodna poslovica.

Pitanje je šta mi sami možemo da učinimo za sve nas. Da, mi pojedinci, narod, svet. Porast empatije nije na odmet. Emotivna inteligencija sada je na ceni. Nauka može da pomogne, naročito medicina, ali samo uz našu pomoć. Disciplinujmo se. Pazimo jedni na druge. Nije teško biti svestan potreba drugih, a ne samo misliti na sebe i svoj lični interes.

U ovom svetu svega ima, od dobrih do loših stvari. Najlakše je, bez obzira na sve postupke čovečanstva, izgubiti veru u ljude. Najteže je verovati da će sve ovo brzo proći i da nas Bog u ovoj teškoj situaciji nije napustio, da je sa nama i posmatra sve ljude, baš sada, dok kucam ove redove. Verujem da je tako.

Da, proći će i koronavirus. Pronaći će vakcinu i za njega. Verujem u nauku, kao što verujem i u Boga. Zdrav razum je pola zdravlja. Šta možemo, samo da čuvamo sebe i druge ljude, dok ovo ne prođe. Posle ćemo se grliti i ljubiti, družiti se, šetati, raditi, disati punim plućima, živeti svoj život.

Ali, do tada, ostanimo kod kuće. 

Beograd, 29. mart 2020. godine

Marija Stojiljković Marstoj

Objavljeno u Časopisu Zvezdani kolodvor, 2020

KAD SKINEMO MASKE, piše Marija Stojiljković Marstoj

 

pixabay.com

KAD SKINEMO MASKE

(priča o koroni i njenim žrtvama)

Korona ne posustaje. Odomaćila se u našem životu. Svaki dan vreba da nas ulovi, od ranog jutra kada otvorimo oči pa do večernjih časova kada trebamo da utonemo u miran san. Čeka poput strpljivog demona na trenutak naše nepažnje da nas zgrabi kao lav i rastrgne nam telo iznutra. 

Nosim masku i ne bunim se kao drugi. Navikla sam se na nju. Ne smeta mi više čudan miris kineskih maski, grebuckanje po nosu, teško disanje i otrov koji se u njoj brzo skuplja zbog disanja u platno. Jedino ne mogu da nosim one bele epidemiološke maske, koje kao da su stvorene da ti smanje kapacitet pluća, a ne da ti pomognu da lakše dišeš. 

Ova pandemija se odužila. Izgleda mi kao da će trajati godinama. Ljudi su saterani u mišje rupe. Ne druže se kao pre. Nema društvenih aktivnosti niti odmora na egzotičnim morskim destinacijama, a tako je vruće, leto je, ove surove 2020. godine. 

Sve kao da je stalo. Nema užurbanog tempa života. Mnogi su se navikli da rade od kuće kao da je to nešto normalno i poželjno. U prevozu, ljudi sa maskama. U tržnom centru, ljudi sa maskama. U apoteci, prodavnici, na ulici, svuda su ljudi sa maskama. Maske su postale deo garderobe, ukrasni detalj na njihovom licu, šarenkaste, svilene, pamučne, sašivene po najnovijoj modi. Poslednja su odbrana od korone. 

U vazduhu se oseća napetost, nevidljivi oblak virusnih kapljica nas svuda prati. Kad uđem u lift, iako nosim masku, ipak zatvorim oči ako osetim nalet vazduha pri treskanju vrata. Možda je baš tu korona, negde u tom zatvorenom skučenom prostoru, što nas vozi gore dole, svaki dan. 

Držim distancu. Bežim od ljudi koje susrećem. Javljam se komšijama iz daljine. Mahnem, nasmešim im se i to je sve. Ponašam se tako, jer sve češće čujem da ljudi oboljevaju od korone, čekaju satima na prijem u bolnicu, umiru sami u strašnim mukama. A oni koji su se spasli te pošasti, postaju heroji po društvenim mrežama. 

Ljudima je svega dosta, na ivici su nerava. Pokušavaju da vode normalan život, ali im ne vredi, korona uzima svoj danak, neko se razboli, a neko ostane bez posla. Rizik je gde god da odeš, u običan kafić da sa prijateljem popiješ kafu, u kancelariju da završiš neodložan posao, u pekaru da kupiš hleb, u park da prošetaš psa. 

Da li su teoretičari zavere i 5G mreže u pravu? Da li nam sve ovo  radi Đavo lično, ili to priroda pokušava da se spase od nas koji je uništavamo?! Zar je moguće da je nekom bolesnom pojedincu na um palo da na ovakav način smanji svetsku populaciju?!

Ne znam kada ćemo da skinemo maske. Lekari tvrde kada se vakcinišemo. Ali ne verujem da mnogo njih želi da se vakciniše. Pogotovo ako je tačna tvrdnja teoretičara zavere, da je u vakcini čip za porobljavanje čovečanstva. Nešto malo, sitno, nevidljivo, što će sa vakcinom biti ubrizgano u naše telo i učiniti da postanemo robovi zlih ljudi. Ako je to tačno, onda je na delu rat Boga i Đavola, večna bitka između dobra i zla.

Volela bih da se sve ovo brzo završi, da skinemo maske i vratimo se starom načinu života. Da li će ljudi iz ovoga izvući neku pouku? Da li će se promeniti na bolje, ceniti više majku prirodu, čuvati planetu, biti humaniji i pametniji? Ili će na sve ovo brzo zaboraviti, opustiti se i vratiti starim rušilačkim navikama?!

A gde je taj opasni virus i baš je bezobrazan, ne možeš da vidiš neprijatelja niti da se odbraniš od njega. Naterao nas je da nosimo maske. Prati nas svuda gde krenemo. Kako da ga uništimo? Možda da ga nateramo da se sunča sa nama, pa da ispari od jačine sunčevih zraka, ili da ga ubijemo belim i crnim lukom, rakijom, vitaminskim preparatima, limunom. 

Ah, taj imunitet, pretraži internet, nađi recept, ispi čaj od lekovitih trava, budi informisan kako da sam sebi pomogneš. Postani travar. Skupljaj biljke po livadi. Drži čuvarkuću u kući da tera zle sile i prokletstva. Čitaj Bibliju. Moli se Bogu. Budi pozitivan. Ma sve uradi da te ova napast mimoiđe. Postaje smešno na šta su sve ljudi spremni da osvoje bitku sa virusom. I smešno i zanimljivo i žalosno.  

Ljutim se na one što ne drže distancu. Čudni su mi oni što skinu masku do pola, pa im viri nos iznad nje, kao da virus zaobilazi taj otvor ljudskog tela koji vodi do pluća.  Žele disati. To mogu da razumem. 

Baš sam pametna! Doktor za ljudsku psihologiju. Ljudsko ponašanje ima svoj šablon. Obrazac koji se može matematički izračunati. Pokretač ljudi je strah. Drži ljude u strahu i možeš njima manipulisati. Svaki diktator to zna. 

Kad skinemo maske, da li će sve biti isto kao pre?! Mislim da neće neko vreme, a onda će sve ovo pasti u zaborav. Ovi trenuci neizvesnosti i bojazni pri susretu sa drugim ljudima, otuđenje koje traje, zastoj toka života, strah od bolesti i smrti, vesti koje samo izveštavaju o koroni, sve će to biti razlog naše snage zaborava. Ono što je loše ljudi zaboravljaju, jer je to jedini lek da ne polude od sećanja na svu stravu koja ih je zadesila. 

Kad skinem masku zbog korone, staviću novu zbog ko zna kog nastupajućeg budućeg događaja.  Ne idu ljudi goli kroz život. Nosili su oni odvajkada razne vrste maski. Govorili su laži. Verovali u njih. Draža im je bila laž od istine, koja je za njih bolna i smrtonosna. 

Potisni sve loše, zatrpaj to pod tepih podsvesti, i opet će negde niknuti neki delić istine i gledati te kao u nekom horor filmu.  Zato će ljudi stavljati i skidati maske, dok su živi. Jedino pred Bogom, masku niko neće moći da stavi na lice.

Svašta je ovaj narod doživeo. Preživeće i koronu, ali ne i svoje nedostatke. Mentalitet se ne može promeniti. Narod nije dete koje tek treba vaspitavati. Moguća je samo smena generacija, promena televizijskih emisija, načina odevanja, teme razgovora. Suština će ostati ista. Jedino što pripovedač može da ispriča to je da opiše ono što se oko njega dešava, da pokuša događaje svoga vremena da razume.

Žrtve korone nisu samo oni koji su izgubili život zbog nje. Simbolično, to mogu biti  svi oni na čiju je psihu uticala ili čiji je život promenila. U neku ruku, svi smo mi njene žrtve, neko više, neko manje. Pa čak i oni koji se ponašaju kao da virusa nema, ili oni koji ne mogu da pobegnu od svoje neodgovornosti ili sebičluka. 

I tako šta će biti sa nama, kada skinemo maske?! Ostaće nam samo gola istina da se hrabro suočimo sa njom.  

Beograd, 31. jul 2020. godine

Marija Stojiljković Marstoj

Objavljeno u Časopisu ZVEZDANI KOLODVOR, br. 21, jul-avgust 2020