O šestom času zbirke
Čitam „Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova, i opet se pitam – šta čini pravo književno stvaralaštvo? Došlo mi je da sve dosad napisano izbrišem i počnem Dnevnik ispočetka kako i dolikuje pravom Piscu u pokušaju. Dođe mi da prestanem da mislim o sebi, i počnem da mislim o drugima, da izađem na ulice mog grada tragajući za likovima i mestima gde bi oni mogli biti, za stanovima u kojima bi mogli živeti. Ušla bih u crkvu ispitujući lica posetilaca koji se tiho mole pred ikonama ili ikonostasom ili lica onih koji pale sveće za duše umrlih ili zdravlje živih. Ali izgubila sam veru u Čoveka. Rat je za sve kriv. Ne mislim da su ljudi divni, više da su glupi i zli, puni sebičnosti, licemerja i laži.
Pokušavam da doprem do zakopanog dela sebe, čitajući stihove, udubljujući se u njih sve više. Stigla sam do šestog časa zbirke. Moje pisanje, ponekad mi tako malo znači, tako mu malo vrednosti pridajem, a želela bih da bude na vrhu književnog dometa, da svetli i predvodi, da menja i leči, da opismenjava i podiže nove Ulice pune smisla, života, radosti i vrednosti. Ali čak i da dosegnem svoj san o književnom izrazu, mislila bih da i dalje ništa nisam uradila, ništa pametno rekla, nikog dodirnula. Umesto da stremim vrhunskom priznanju, poput nobelove nagrade, pašću i zaglibiću se u svojoj psihi, sitna pred sobom, kao Alisa u zemlji čuda.
Sešću na kamen pokraj jezera, negde na nekoj planini iznikloj u mojoj mašti, posmatraću svoje oči nad modrom jezerskom površi, nepomično, skoro mrtveno ukočenoj. Staklasta površ vode zaklanjaće ogromnu džinovsku ribu, predstavnicu svih mojih briga, i ona će me prikovati još više da posmatram mrtvu ukočenu vodu. Toliko mala, s tolikom ribom briga u duši. To ne sluti na dobro. Jesen će skinuti lišće s obližnjih grana, popašće po suvoj, stvrdloj Alisinoj zemlji čuda. Pašće mi po kosi, ramenu, nogama, u ruke. Uzeće ga ta ruka i zdrobiti, ubrzavajući proces nestajanja svega što okružuje srce u toj zemlji čuda. Nestaće sve zelenilo, i pomoliće se samo golotinja, a i to ću želeti da izbrišem iz tog svog predela mašte. Neće više biti planinskih venaca u daljini, neće više biti padina koje se spuštaju do modre ukočene površi, neće više biti neba, ni na njemu podivljalog meseca, neće biti ni užarenog, razljućenog sunca, sve će izgubiti svoje postojanje u toj zemlji čuda.
Ljudi svi pomrli, nema mesta više na groblju, svud su spaljeni, njihov prah razbacan po vazduhu lebdi, ne želi da padne na suvu zemlju, ne želi ni da polegne po vodenoj površi, ne želi da stigne do onog krsta na obližnjem groblju gde mu je i mesto za pad i spokoj – ljudski prah želi samo da što pre nestane u vazduhu Alisine zemlje.
Moja mašta želi da prikaže samo smrt i nestajanje svega postojećeg još uvek živog. Nemam vere u Čoveka koga bi trebalo da opišem. Čitam šesti čas zbirke i sećam se jednog drugog vidika iz moje mašte. Tad sam još nešto želela da spasim i sačuvam od svoje okrutnosti prema piscu u sebi.
Sećam se jednog visokog jablana. Sećam se jedne kuće, pokraj njega. Sećam se jednog deteta u kolevci, koje je nekad davno, tu bezbrižno u miru spavalo. Sećam se njegovog osmeha. Kakav je to samo osmeh bio?
A onda je sve to nestalo, zbrisano ratom. Rat se desio, spalio jablan, spalio kuću. Na tom mestu, u mojoj mašti, sad je samo prazan brisan prostor. Od tada i sve drugo nestaje s lica zemlje, i planinski venci u daljini, i nebo i sunce i mesec, i šume, i jezera, i groblja i sam ljudski prah. Sve nestaje, odumire, zahvaćeno besmislom i prolaskom stvari. Rat ne treba da postoji. Ali, Čovek treba. Eto tu je apsurd.
Marija Stojiljković Marstoj
iz romana Božanska je snaga književnosti
 |
| Autumn Day 1879, Isaac Levitan [Public domain] |
