 |
| Marija Stojiljković Marstoj |
KNJIGE MOJIH PRIJATELJA
Knjige su kao ljudi, ali oni dobri ljudi, pravi prijatelji. Jednu takvu knjigu, BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI, dobio sam na poklon od autorke, književnice, Marije Stojiljković Marstoj, iz Beograda. Veoma sam zahvalan i rado čitam sadržaj koji prelazi 200 stranica divnih misaonorefleksivnih pesama i proze, koja je na neki način nastavak poezije i snažno je dopunjuje i razrađuje sadržaj i poruke.
Knjiga je puna snažnih misli, istina i poruka, u čijoj su osnovi poetsko književni dar, filolozofski postulati sveta i života, osnove psihologije, elementi pedagogije i duhovnosti. Dakle jedna interdisciplinarna knjiga. Retki su autori koji mogu stvoriti tako kompaktno i trajno delo.
Ono što je najveće je poruka književnice da svet bude bolji, da bude po meri coveka, da čovek živi u skladu i harmoniji sa prirodom, sa ljudima, sa svojim bićem. Da život bude bez rata i straha od čoveka, da čovek čoveku bude brat i prijatelj, da čovek čoveku pomaže, raduje se njemu, jer svi smo ljudi.
Ova knjiga zaslužuje počasno mesto u svakoj licnoj i društvenoj biblioteci. Knjiga se samo čitanjem može upoznati i doživeti. Dragi čitaoci, srdačno vam preporučijem ovu knjigu, koju možete poručiti kod autorke ili njenog renomiranog izdavaca, ČIGOJA iz Beograda. Srdačne čestitke, poštovana Marija. I da bude jos mnogo lepih, dobrih knjiga iz Vašeg snažnog pera.
Evo jednog kratkog odlomka:
„Ali, Bože, zar nije najveća Istina ona koja se u najvećoj borbi kaže? Zar nije najveća bitka, bitka za Čoveka, i zar ne treba Čovek da se bori za Čoveka? Pitam te, onako humano i ljudski, odgovori mi, Bože, da li nas voliš ili ne? Naravno da – da. Naravno da – ne. Vreme će da pokaže. Ali vremena, Bože, više nema... Ćuti. I dalje mi ćuti tvoja slika. Ne progovara, ne grmi, ne seva, ne menja predele, istoriju, ne ujedinjuje, izgleda mi, kô da i ne postoji, ovako nema, oslonjena o ivicu tastature, kao amajlija... Utopista. Zar sam ja, Utopista? Šteta. Lepa je utopija, a ljudi u nju i dalje ne veruju. Lep je život bez rata, baš je lep, onako lep, lep, lep. Zašto postoji Rat? Zar baš Čovek ne može bez njega, zar mora sa njim, u vekovni korak, marš napred, ka humki! Oslonjena glava o tvrdu ivicu stola, predata mislima, i čeonom pritisku. Ruke pune topline, prate oči podignute s ivice stola i pružaju se k fotografiji bake sa Kosova, zatvorenih i uplakanih očiju, naboranih ruku, uz levi obraz, crna marama, plač i ridanje, snaga katastrofe, snaga pakla. Isečak iz novina, prilepljen o malu knjigu mudrosti. Tužna muzika, parada nogu pokraj pokrova, uporedo idu, ljudi i smrt, ljudi i pokojnik, ljudi i grobovi, ljudi i stradanja, ljudi i prolaznost, ljudi i rat. Umirala je, u toj prošlosti, i jedna druga Baka, na postelji, isušena i omalena, zgrčena i skupljena, nema i zagledana kroz prozor u zelenu fasadu susedne kuće, osunčanu svetlim danom, dok su rascvetale hortenzije mirisale i mirisale, ona je umirala.„
mr.Avdulah Rmčilovic, pesnik
Нема коментара:
Постави коментар