SUDAR
Dok se sudaraju bogovi
Mi plačemo pod njima
I kamen pada po našim glavama
A ruke su nam bedne
I noge nepokretne.
Dok prolazi vreme
I granice se dižu
Ograde svijaju našu uskost
A mi smo poput dece
Nevini i ne znamo šta je greh
Pa nas prst sudbine opipa
I mi se ježimo od straha
I vid nam je slab
I umor po telu vlada
Dok se sudaraju titani
Patnja zemlje nas prati
I lutamo izgubljeni
U vremenu i prostoru
Noseći malu dušu sa sobom
Ne znamo šta da radimo sa njom
I našim površnim mislima
I sve u krug i sve iznova
Gledamo u večnost
Zarobljeni u neznanju
Ne znamo da letimo
Niti da stvaramo
Samo da rušimo
Ostatke nas u nama
A život nam prođe
I svet osta bez materije
I smrt uporno kucka
Da otvorimo dušu punu greha
Dok se bogovi sudaraju
Čovečanstvo iznova pati
Neko je davno rekao
da je patnja lekovita.
NE TRAŽI ME
Ne traži me u noći skrhanoj bolom.
Ne gledaj u zid tame koji nas deli.
Ne voli više vetar u srcu ovom.
Niti ludu želju što nas davi.
Ostavi sve naše. Odbaci ljubav.
Neka leži prošlost na krevetu grešnom.
Ispi gorku čašu i reci konačno zbogom.
Toliko toga nas ipak deli.
Ne pitaj me u noći.
Ćutanje će ti reći.
To koraci naši ukočeni blede.
I sve naše drugo što preosta.
Tek zrnce je sreće.
Tek obris je njen.
Zato...
Ne traži me u noći skrhanoj bolom.
Ne gledaj u zid tame koji nas deli.
Ne voli više vetar u srcu ovom.
Niti ludu želju što nas davi.
RING
Ode još jedan dan u nepovrat.
Misao ista o prolaznosti.
Mrak ne nudi rešenje.
Neće skoro svanuti.
Biti neko drugi.
Živeti tuđi san.
Ne. Nemoj tako.
Boriti se mora.
Razbi čašu trenutka.
Preplivaj stid i kajanje.
Odvaži se. Uđi u ring.
Pobedi vreme. Pronađi sebe.
PTICA
Ostavi trag ptica na meni.
Trag lepršav i skakutav.
Ostavi beleg na duši.
Beleg cvrkutav i šašav.
Ostavi mladež na obrazu.
Mladež radostan i naivan.
Pa sad lepršam, skakućem,
cvrkutava i šašava,
radosna i naivna.
Pev ptice nudim
dragim ljudima.
Kad?
Kad pauci gmižu po telu,
vreme tutnji po tom predelu.
Kad igrač vremena igra igru,
nada mu nudi svoju čigru.
Kad ruža čigre širi miris,
sreća izlazi na novi bis.
Kad kap je sreće kiša pada,
Kišna idila telom će da vlada.
Stege
Oholost sputava grane.
Prezir zagađuje ptice.
Gordost guši Sunce.
Mržnja koči Mesec.
Sumnja truje more.
Strah razara gore.
Grane drže srce.
Ptice miluju uši.
Sunce greje dušu.
Mesec obasjava oči.
More drži nutrinu.
Gore daju širinu.
RAVNICA
Peni se ravnica u meni.
I stižu dani prekrojeni.
Ja dišem kroz njih muku.
Ja ne poznajem svoju ruku.
I idem pred druge kao smešni pajac.
I cvilim pred Bogom kao prokleti pijanac.
Dok živi zid nesreće sve više urliče.
Zaudara vreme, pesmu ljutnje sriče.
ŽIVOT PRIVIDA
Banalnost dana je gomila đubreta.
Širi smrad deponija praznih razgovora.
Odgovor na nepitanje ne znam.
Ali ko čisti ovaj lepak urušenog vremena?
Fasada grada je raščupana.
Vreme fasadi nije kazna, nego oni automobili.
Loše društvene mreže gledaju sa usijanih tableta.
Mobilni i tableti stružu starinu grada.
Ptice se jedva drže na grani dosade.
Gluposti niču iz ljudskog asfalta.
Saobraćajac ne zna za kola. Ne vide se.
Ljudi hodaju na točkovima velikom brzinom.
Apstrakcija je razlila boje u smisao sopstva.
Oni ljudi u kafiću ne dišu. Ne puše se.
Kako je svet iskrivljenog lica?!
Odraz je to privida normalnosti.
Patka je u Zoo vrtu. Ali Kališa nema.
Smrklo se nevreme u igri sa ljudima.
Ja trebam mrak da me skrije od svetla.
Kapija uma je teška. Udruženja kulture su razvalina.
Gde beše cvet što ne miriše i ne diše?
Zar je bitno banalnosti dati gluplji smisao?
Zar potrebe za lepim barama posle sluzavih kiša daju svrhu rečima?!
Nebo je linija po kojoj se širi uništenje našeg doba.
Hodam Dorćolom kao strankinja među svojima.
Tanka je linija od banalnog do mudrog.
Otkriti nešto čega nema. Bitno je, ali kome?
Eh ti banalnosti, nakinđurena si poput starlete izdignutih grudi.
Nafurana si poput igrice što izluđuje decu.
Grimaso nakazna. Život si privida.
Tek ti staklo razbijeno vidi pravo lice.
Ono je sumanuta raspukla spodoba.
Pucam u prazno. Ne mogu ti ništa.
Velika si i neumorna. Baš banalna. Do svrhe plitka.
I kada kažeš svoje ništa, meni ipak nije lepo.
Marija Stojiljković Marstoj
 |
| Marija Stojiljković Marstoj |
Нема коментара:
Постави коментар