Marija Stojiljković Marstoj, O osećaju besa i činjenju za druge

pixabay.com

Ružno i destruktivno osećanje besa javlja se u meni skoro uvek kada druge poslušam, a to za posledicu ima uskraćenje nečega što je meni bilo bitno da uradim za taj dan. Treba ljudima znati reći NE i to na vreme.  Ne treba biti rob drugih, koliko se to može, naravno.

A nekad izgleda da osim te robije ništa drugo nije izvesno, nego neizvesno i varljivo. 

Tako iz dana u dan, sve u nekoj trci na poslu, u porodici, u društvu. Čini svima. Čini im stalno. Čini drugima sve kako bi ispao u njihovim očima dragulj, vrednica, mudrica, neko ko brine za njih i uvek im je na usluzi.

O koliko je takvih dana i godina bilo. Godine ropstva i pravdanja. Jer pravdati se mora ako se želi u životu biti nešto drugo, po mogućstvu u suprotnosti sa većinskim shvatanjima o životu. 

Zar se mora biti tako jedinstven, usamljen, drugačiji u odnosu na tu sredinu, pitaju me oni kojima robujem. Zar ima sreće u tome da se bude sam i živi samo za sebe a ne za druge, nastavljaju. Zar je to sreća, biti takav, a ne ovakav kao mi, tvoji tlačitelji i robovlasnici.

Sad znam šta da im odgovorim, ali nekad nisam znala. Osetila bih krivicu i kajanje, ako im ne bi izašla u susret. Ne valja biti narcis, to mi je prolazilo kroz glavu i trčala bih ka robovlasnicima da uradim zadatak što pre, što brše, što tačnije.

Sada vidim da su me opustošili. Prazna sam i umorna. Kao da su me pregazili vozovi i to oni sa teretnim vagonima, kilometarski dugi, skoro neprekidni.

I osećam bes zbog svega toga. Nekad brzo prođe, a nekad ne. Budem prosta i u afektu opsujem sve po spisku, iskalim taj bes na prazan zid ili na ekran računara na kom sad pišem ovaj tekst. 

Znam da bes ne valja, ali on može da radi za nas. Bes je otrežnjenje. On je fitilj koji se upali i osvetli problem, a to je da radimo protiv sebe a stalno za druge. 

Treba imati meru. Treba znati kada ljudima reći NE. To je jedna od onih lekcija koje se teško uče i za koje je potrebno vreme i puno loših ocena koje se moraju popraviti i to ne u nekoj budućnosti nego upravo sada.

Zato neću više da činim sebi stvari koje u meni rađaju bes. Promisliću, zastati i jednostavno reći bivšim robovlasnicima NE.

Marija Stojiljković Marstoj

Marija Stojiljković Marstoj, Roman o Londonu Miloša Crnjanskog

O PISCU

MILOŠ CRNJANSKI, jedan je od najvećih srpskih pisaca, rođen u Austrougarskoj 1893. godine,  umro u Jugoslaviji 1977. godine. Najvažnija dela su mu: Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe, Roman o Londonu, Lament nad Beogradom, itd.

Prvi svetski rat zatiče ga u Beču. Zbog atentata na Franca Ferdinanda, završava u uniformi austrougarskog vojnika, koji se bori protiv Rusa. Ubrzo biva ranjen i smešten u ratnu bolnicu u Beču 1915. godine. U tom periodu, pisao je antiratnu poeziju. 

Po završetku rata, upisuje se na studije književnosti u Beogradu, a 1921. godine venčava se sa Vidom Ružić.

Dosta je putovao. Bio je i diplomata i emigrant. Bio je u Beču, Parizu, Berlinu, Rimu, itd.

U London, stiže 1941. godine i duži period boravi u Engleskoj, a 1951 godine, uzima i britansko državljanstvo.

Iako, protivnik Tita, u Jugoslaviju se vraća 1965. godine. Lament nad Beogradom predivno je svedočanstvo njegovih osećanja prema glavnome gradu.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, 30. novembra 1977. godine.

O DELU

Glavni junak ROMANA O LONDONU je Knjaz Nikolaj Rjepnin, emigrant Rus, koji sa svojom vernom suprugom Nadjom, pokušava da živi dostojanstveno, uzdignute glave, među tim Englezima, u tom velegradu, koji je spreman (pogotovo nakon rata), da samelje sve pred sobom na najjednostavniji način, siromaštvom, tj. nemanjem posla.

Roman se sastoji iz dva dela. Počinje životom junaka u predgrađu Londona, Mil Hilu, nastavlja se traženjem posla, opisivanjem ruševina Londona, slikanjem atmosfere toga doba, prikazivanjem odnosa supružnika, narušenog nostalgijom Knjaza Nikolaja, za izgubljenom Rusijom. 

Junak je nemoćan, depresivan, opsedaju ga suicidalne misli, sve dok ne dobije prvo zaposlenje, u jednoj obućarskoj radnji, u nekom podrumu, kao knjigovođa. (Zanimljivo je, da je i sam pisac radio slične poslove u Londonu - knjigovođa u obućarskoj radnji, raznosač knjiga, dok mu se supruga bavila šivenjem lutaka, poput junakinje romana Nađe.)

I pored zaposlenja, koje, ipak, nije sigurno, niti dobro plaćeno, u jednom momentu, ukazuje se Knjazu Nikolaju prilika da ode na odmor (bez supruge) u Kornualiju. Tamo upoznaje jedan svet likova koji mu se uopšte nedopadaju, kao uostalom ni čitava atmosfera jednog otuđenog grada, gde se stanovnici međusobno ne poznaju ili izbegavaju, usamljeno nose ručak u park, ili sami se šetaju gradom osmatrajući njegove Crkve, ulice, izloge i klupe, na kojima je retkost da neko i sedi, a kamoli priča.

Ne samo stranac u Londonu, na klupi u parku, dok je vreme ručku, junak se oseća kao stranac među ljudima koji ne dele njegova razmišljanja, njegove vrednosti i poglede na Rusiju, ali i na Englesku. Tu ima svakakvih likova, od starog bogataša sa suprugom skoro maloletnicom, do tzv. doradnika, ljudi željnih koita, tj. seksa koji je koren svega, tako da se dešavaju i razne prevare ili planovi za to.

Iako želi od njih svih da pobegne, u drugom delu knjige, pa skoro do samoga kraja, ti ljudi ga opsedaju, pokušavajući da ga navedu da se utopi u neki svet koji nije njegov. U suštini, da ne bi bio usamljen u Londonu (a možda i bilo gde druge) moraš se prilagoditi većini, trpeti njihove interese, ući u njihov Komitet, napadati, u kontekstu ovoga romana, Rusiju jednoga Staljina.

Roman je svedočanstvo odnosa između Istoka i Zapada. Počinje era hladnoga rata. Pred kraj romana, junak raspravlja, čak i o Napoleonu, koga nikako ne voli, naravno, zbog majke Rusije.

Dobar deo junakove suicidalnosti potiče od gubitka identiteta, odnosno veze sa zemljom rođenja, sa legendom i mitom, sa običajima i kulturom, sa nekadašnjim prijateljima. Detinjstvo samo su nejasne slike, koje su Velikim ratom, uništene, pretvorene u ruševine, kakvih po Londonu svuda ima (uostalom po celoj Evropi u to posleratno vreme).

Iako se, u prvom delu knjige, čini da je roman o ljubavi supružnika, glavna potpora cele konstrukcije je odnos junaka i Londona (i više cele Engleske, pa i drugih zemalja, problem emigracije u tuđini). To nije odnos junaka i arhitekture Londona, njegovih ulica, restorana, knjižara i svega drugoga, to je odnos junaka prema usamljenosti koja u njemu se katapultira u svakoj zgradi, koja postaje njegovo ogledalo. 

Tako taj London, postaje stecište gomile ljudi sa slepilom, sa automatizmom, sa pravilima za gradski život. Grad postaje zatvor. Postaje simbolično i provincija, iako to po broju stanovnika i širini prostora nikako nije.

Na kraju, junakova žena ga napušta, ali ne zbog gubitka ljubavi, ona odlazi u Ameriku kod tetke, kako bi se tamo snašla i njega povukla sa sobom. Tragedija romana je da junak nikad neće saznati da mu se žena u Americi porodila, skoro u vreme njegovoga ubistva, skokom u vodu, sa sve teretom privezanim za svoje telo.

Stvarno odličan roman, remek delo, obiman od nekih 750 stranica. 

Ipak, vredi ga pročitati. Čitalac će biti bogatiji za još jedno iskustvo života u metropoli, kakva je postala i naša prestonica Beograd, u kom se stranci možda baš i osećaju kao Knjaz Nikolaj, a možda i mi sami, prepušteni našoj usamljenosti, besmislu i nemoći.

Toliko ljudi, a toliko malo smisla.

CITATI 

„Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme igra svoju ulogu“ (Prva glava romana)

„Otkad je sneg zavejao to mesto vetrenjača na brdašcu, u okolini Londona, nisu se više čule mašine za šišanje trave, koje inače lupetaju, kao srca, u Engleskoj, preko cele godine. Bila je i u Mil Hilu nastala potpuna tišina.“ (Na brdu vetrenjača)

„Sneg je i idućih dana, u sumračju, počeo da veje. Sve se, kad se pogleda iz te kuće, kroz prozor beli, kao u Rusiji. Bili su živi sahranjeni.“….“On onda ustaje, tiho, podiže sa ćilima njenu ruku, a namešta i njenu glavu na jastuku, da ne leži tako kruto, kao što samrtnice leže. A spušta se na kolena, pa joj ljubi drugu ruku, kao što to glumci rade, kad predstavljaju molitvu. Zna da je zaspala gladna. (Bili su živi sahranjeni)

„Junak našeg romana, tako, prestaje da razgovara, u podne, sa ljudima, i uopše ne opši više sa ljudima, nego počinje da ruča sa zgradama Londona, sa ulicama Londona, sa klupama Londona, i parkovima.  Mesto da ima ženu, decu, porodicu, prijatelje, svoje društvo ljudi, takav čovek ima čitavu jednu varoš kraj sebe, pa sa njom razgovara, a pod njenim mostovima spava.“ (Ručak u Londonu)

„U nedoumici šta da radi, Rjepnin je gledao zaprepašćen u taj zid, koji ga je delio od te scene, a kroz koji se sve čuje. Jedva se uzdrža da ne lupi, pesnicom, u taj zid, i pokaže, da neće to da sluša.“ (Sorokin u zidu)

„Njen brod, sa njom, medjutim, plovio je tada, već u kanalu, u noći, koja se bila razvedrila, i osula zvezdama, plovio je sve dalje, prema izlazu na Atlantnik Kornualije, u kojoj nije bila sa njim, na letovanju. Kornualija, ih je tako, nevidljivo, rastavljala, sve više, iako su, u svojim mislima, u svom sećanju, pa i u životu, već dvadeset i šest godina bili, vezani.“ (Rastanak)

„A kad se ujutru razvedrilo, niko nije pitao, kako se jedan od čunova, kraj jednog kupališta, odrešio, i zašto su ga našli na nekoliko stotina jardi, od obale, zapljuskivanog od talasa, kojih je, to jutro, već bilo. ….“Samo je sa svetionika, na visini te velike stene, kojom se park, završavao, treperila jedna svetlost, cele noći, trepetom, kao da, tu zemlja pokazuje neku zvezdu.“ (Styx)

Marija Stojiljković Marstoj

Marija Stojiljković Marstoj, Putevima usamljenosti - Franc Kafka

wikipedia

FRANC KAFKA, PUTEVIMA USAMLJENOSTI (PROCES, PREOBRAŽAJ)

O PISCU

Franc Kafka je rođen 3. jula 1883. godine u Pragu, u tadašnjoj Austrougarskoj. Umro je od tuberkuloze grla 3. juna 1924. godine, u mestu Kierling, blizu Beča, u Austriji. 

Odrastao je u jevrejskoj porodici pod dominantnim uticajem oca Hermana i poslušnom ulogom majke Julije. Bio je prvo od šestoro braće i sestara, od kojih će preživeti, osim njega, tri sestre: Gabrijela, Valerija i Otilija. Na žalost, II svetski rat odneće i živote njegovih sestara. Ostaće sam.

Kafka je bio doktor pravnih nauka. Govorio je nemački, češki i francuski jezik. U detinjstvu, čuvale su ga guvernante. Odrastao je u porodičnoj atmosferi koja nije shvatala njegov književni potencijal. Otac je smatrao da bavljenje književnošću ne može biti profitabilno. Kafka se osećao inferiorno u odnosu na svoga oca. Bio je poslušna i pokorna ličnost, koju je uglavnom vodio strah.

Radio je u više osiguravajućih društava. Vodio je dvostruki život; radnim danima bio je nagrađivani, poslušni radnik; uveče bi pisao, pa i često spaljivao svoje rukopise. Bio je to težak i usamljenički život.

Nije se ženio, ali je imao više velikih ljubavi.  Tako je 1912. godine, upoznao Felisu Bauer, sa kojom je  bio veren. Ta ljubav trajala je sve do 1917. godine. Početkom 1920.-te, upoznaje Milenu Jesensku s kojom vodi intenzivnu prepisku. Potom 1923. godine, odlazi u Berlin gde sreće Doru Dijamant, koja je bila iz jevrejske porodice. 

Za života, romani koji su mu doneli svetsku slavu (Proces, Zamak, Amerika) nisu mu bili objavljeni, uglavnom zbog kafkine perfekcije i nezadovoljstva postignutim. Ostali su nedovršeni i fragmentarni.

Pored romana, poznat je i po pripovetkama, od kojih mu je najslavnija - Preobražaj. 

Kafka je vodio dugo Dnevnik, ali i pisao pisma ocu, ljubavnicama, prijateljima. Ta prepiska predstavlja odličan uvid u psihu cenjenog pisca, u njegov odnos prema problemima s kojima se suočavao.

Maks Brod je slavnom piscu bio veliki i odani prijatelj još od 1902. godine. Poput Kafke, on je bio zaljubljenik u književnost. Bio je pripadnik Praškog kruga. Njemu je Franc Kafka na samrti zatražio da spali sve njegove neobjavljene rukopise. Na sreću svih nas ljubitelja lepe književnosti, kafkin prijatelj  nije mu ispunio poslednju želju. Umesto da rukopise spali, Maks Brod ih je objavio i tako proslavio Kafku.

Iako svrstan u avangardu, Kafkin uticaj se proširio i na kasni modernizam, odnosno egzistencijalizam. Uticao je na pisce poput Kamija, Borhesa, Markesa, Saramaga, dok je na njega samoga uticalo stvaralaštvo Dostojevskog. 

O DELIMA

PROCES

Ovo je najpoznatije kafkino delo, višeslojno i složeno, negde nedovršeno i fragmentarno. Inspiracija je mnogim kritičarima željnim kvalitetnog tumačenja ljudske psihe i čudnih postupaka.

Priča počinje tako što bankarski službenik Josef K. biva uhapšen bez razloga. Njemu sudi nevidljivi sud i sam postupak postaje najveća kazna za junaka. On ne zna zašto je optužen, niti ko je podigao optužnicu, ubija ga „tavanska“atmosfera suda, a bezuspešno dokazivanje nevinosti vodi ga u sve veću usamljenost i odvajanje od okruženja. 

Ništa se ne može zaustaviti, život je presuda i bićemo na kraju, poput junaka Josefa K. žrtvovani nevidljivim sudovima kao psi. Mnoge situacije u romanu, čudne ljubavnice, stari advokati, mesto gde je sud, slikar, vratari, imaju simboliku čija tumačenja mogu biti razna.

Jedno od najzanimljivijih mesta u romanu je parabola o čoveku sa sela i čuvaru zakona. Priča je zatvorski kapelan u katedrali u koju, pred kraj romana, dolazi Josef K. Suština parabole ostaje neprotumačena, smisao zakona ostaje van ljudskog razumevanja. Za Josefa K. sud je sistem koji počiva na strahu optuženika, dok predstavnici suda drugačije misle, ali im mišljenje biva, teško protumačeno. Zakon je bitniji od tvrdnji optuženih,i sve do trenutka izricanja presude (koja je u slučaju Josefa K. nož zariven u srce usred kamenoloma), postupak kako se taj zakon sprovodi čini smisao samog zakona. 

Ljudska egzistencija je kafkijanska atmosfera straha. Čekanje na dželata, to je cilj suda. Put ka dželatu postaje svrha življenja.

Smrt na kraju Josefa K. oslobađa te ružne atmosfere procesa. Apsurdno, smrt je spasitelj i u isto vreme pokazatelj besmisla življenja pod nevidljivim okom suda. 

Ili kako kaže sam Kafka: 

„Prvi znak početka razumevanja je želja da se umre.“ 

Ima li veće usamljenosti od ove?

PREOBRAŽAJ

Ovo je najpoznatija kafkina pripovetka, čija je priča, za razliku od romana, jednostavna. 

Ipak, na pitanje zašto bi neko bio pretvoren u bubu, nije lako dati smislen odgovor.

Zašto roman počinje pretvaranjem Gregora Samse, glavnog junaka ove interesantne pripovetke, u ogromnu, ružnu bubašvabu? Zašto on prihvata svoj položaj bube? Zašto se miri s promenom odnosa porodice prema njemu? Zašto isprva ne sprečava majku i sestru da mu izmene sobu? Zašto se pokriva čaršafom da se njegovi najmiliji ne bi uplašili od pogleda na njega? 

Da li Gregor Samsa mrzi sebe do te mere da misli da je buba? Da li je taj preobražaj zapravo san? Da li on to sanja pa je mesto radnje romana u njegovoj uspavanoj svesti?

Sva ta pitanja zbog samo jedne krajnje jednostavne priče, čine da uđemo u paradoks i postanemo svesni njene kompleksnosti i mnogoznačnosti. Pitanja su znak mudrosti dela Franca Kafke. 

Vrednost je u nemogućnosti jasnog tumačenja unutrašnje atmosfere koju ima ova krajnje „jednostavna“ pripovetka.

Usamljenost je unutrašnja atmosfera porodice. Da li je Preobražaj priča o savremenoj porodici? Da li je to priča o svevremenoj porodici? Da li je oduvek tako bilo da odrastamo kao stranci među najmilijima? Kako otac može da bude neprijatelj? Kako majka može da ćuti? Zašto sestra odustaje od Gregora Samse?

Smrt bubašvabe obična je činjenica koja daje sestri olakšanje. Porodica je spašena, jer je umro insekt, a ne Gregor Samsa.

Gregor Samsa je umro kao ličnost rođenjem insekta. Smrću insekta nije vraćen porodici ličnost Samsa. 

CITATI

PROCES

„Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.“ 

„Gospodin isledni sudija upravo daje nekome od vas tajni znak. Među vama ima, dakle, ljudi kojima se odozgo, sa ovog mesta diriguje.“

Tada ga napokon zapahnu sveža vazdušna struja kao da se zid pred njim procepi i on ču kraj sebe: „Najpre hoće da ide, a onda mu sto puta možeš reći da je tu izlaz, a on ni da se makne.“ 

„Ti ne shvataš činjenice, reče sveštenik, presuda se ne donosi odjedanput, nego postupak postepeno prelazi u presudu.“

„Kad to opazi vratar, nasmeje se i kaže: Ako te toliko privlači, a ti pokušaj da uđeš i pored moje zabrane. Ali, upamti: ja sam moćan, a ja sam samo najniži vratar. No kraj svih dvorana redom stoje vratari, sve moćniji jedan od drugoga. Čak ni ja ne mogu da podnesem izgled trećega.

„Ne, reče sveštenik, ne mora se smatrati kao istina, dovoljno je da se smatra kao potreba.  Žalosno mišljenje, reče K. Od laži se gradi poredak u svetu. „

„Dakle, ja pripadam sudu, reče sveštenik., i zašto bih onda želeo što od tebe. Sud ništa ne želi od tebe. On te prima kad dođeš i pušta te kad odeš.“

„Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. Kao pseto, reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.“

PREOBRAŽAJ

„Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu. Ležao je na leđima, orožalim poput oklopa, i video je, kad bi malo digao glavu, svoj trbuh, zasvođen i mrk, podeljen na otvrdle lukove.“

„Gregoru je Gretina namera bila jasna. Ona je htela da majku skloni na bezbedno mesto i da ga zatim otera sa zida. No, pa neka pokuša kad hoće. On sedi na svojoj slici i neće je dati. Radije će skočiti Greti u lice.“

„Jedna slabo bačena jabuka okrznu Gregorova leđa, ali kliznu sa njih ne povredivši ga. Međutim, druga, koja je doletela odmah za njom, prosto se zari u gregorova leđa.“ 

„Kad je ubrzo uvidela kako doista stoje stvari, ona razrogači oči, otegnuto zviznu, ali se ne zadrža duže, nego naglo otvori vrata spavaće sobe i naglas viknu u mrak: Dođite da vidite, crkao je. Eno ga leži. Crkao na mrtvo.“

KAFKIN DNEVNIK

„Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih, nerazborito stvorenje kakvo sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene“. (20. jul 1916)

Marija Stojiljković Marstoj 

Marija Stojiljković Marstoj, Pisati o ratu i državi

PISATI O RATU I DRŽAVI - Hasan Blasim, Emil Habibi, Orli Kastel-Blum, Alin Ohanesjan (mišljenje)

O PISCIMA

Svi pisci koje ću pobrojati, imaju nešto zajedničko, a to su romani koji pričaju o ratnim strahotama. Zajedničko im je potresno pripovedanje, surovo, ispovedno, istinito i ozbiljno.

HASAN BLASIM je arapski pisac, rođen 1973. godine, u Bagdadu. Živi u Finskoj. Završio je Akademiju za film. Osim zbirke priča Ludak sa trga slobode (i to u cenzurisanom izdanju), druge knjige nisu mu objavljivane u arapskom svetu. Na engleskom jeziku objavljene su, osim Ludaka sa trga slobode, Irački Hristos i Izložba leševa. 

EMIL HABIBI je arapski pisac, rođen 1922. godine, u Palestini. Umro je 1996. godine. Potiče iz hrišćanske porodice. Njegovo najznačajnije delo je roman Opsimista – čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića, koji je uvršten u 105 najboljih arapskih romana, po mišljenju, kritike u skoro svim arapskim zemljama, ali i u Izraelu. Nije napisao mnogo knjiga, ali one koje jeste, imaju veliku vrednost i osvojena najviša priznanja.

ORLI KASTEL-BLUM je jevrejski pisac, rođena 1960. godine, u Tel Avivu, u kome i danas živi i predaje kreativno pisanje na jednom državnom univerzitetu. Objavila je više romana, od kojih joj je svetsku slavu doneo roman Doli Siti, uvršten u 10 najznačajnijih romana, od osnivanja države Izrael.

ALIN OHANESJAN je jermensko-američka književnica, rođena u Kuvajtu. Živi u Južnoj Kaliforniji, u koju se još kao dete od 3 godine doseljava sa porodicom. Po struci je magistar istorijskih nauka. Njen najpoznatiji roman je Orhanovo nasleđe.

O DELIMA

LUDAK SA TRGA SLOBODE 

(autor Hasan Blasim, izdavač za Srbiju GEOPOETIKA)

Zbirka od 14 priča, čija je radnja jako surova, na momente poput horora, tako da ko je osetljiv, neke rečenice, mogu mu teško pasti. Ovo upozorenje moram dati, iako smo i mi bili u sličnoj situaciji, zahvaćeni tim ludim ratovima, pa čak i ja, pisac antiratnog romana, nisam uspela da ovako dočaram svo zlo u ljudima, ili bolje reći, u neljudima. Dovoljno je navesti naziv jedne priče Izložba leševa i sve će vam biti jasno. 

Ipak, moram bar u ublaženoj formi izreći suštinu dešavanja u tim pričama. Radi se o običnim ljudima, čija je sudbina da, u jeku rata, budu u kandžama verskih fanatika, ili u klopci ilegalne imigracije. 

Scene koje se opisuju su kadrovi poput, napuštenog kamiona sa izbeglicama, negde na drumu, na putu ka nekoj svetlijoj budućnosti, a koja se završava ljudožderstvom u zaključanom kamionu smrti. Scena poređanih leševa, namerno sređenih za izložbu, kako bi se svet opametio. Dizanje ljudi u vazduh. 

Prosto je nemoguće izreći koliku snagu ova zbirka ima. Čak i u odnosu na ono što gledamo ovih dana u Evropi, izbegličku krizu, preteći terorizam u svetu, ova knjiga na najbolji mogući način dočarava koje se sve surovosti tamo dešavaju.

OPSIMISTA 

(autor Emil Habibi, izdavač za Srbiju CLIO)

Ovo je najpoznatiji habibijev roman, koji je objavljivan  par godina (1972-74) u nastavcima u listu Itihad, KP Izraela. Usledila su i brojna druga izdanja ovoga romana, vrlo brzo rasprodata širom arapskog sveta.

Radnja romana je smeštena unutar granica Izraela iz 1948. godine. Prati antijunaka, Saida (Srećka Nesrećkovića, miks optimiste i pesimiste u istoj osobi), arapina, koji živi na okupiranim arapskim teritorijama u Izraelu. 

Glavni protivnik mu je Veliki Čovek, niskoga stasa, predstavnik izraelske tajne policije za koju celoga života radi. Saidova ljubav je Juad (predstavlja njegovu domovinu Palestinu), devojka koju on prati od mladosti (vreme pre 1948. godine), preko Bakije (ono što je od palestinskog naroda ostalo da živi u Izraelu) i druga Juad (intelektualni nivo, drugo društvo, emancipovano i jako). 

Roman obiluje kako magijskim realizmom (npr. vanzemaljac koji se pojavljuje da Saida spasi jednog urušenog postojanja, što na kraju romana i čini, dolazi po Saida koji sedi na vrhu svoga koca-patnje, u nekom čudnom nebeskom prostoru), tako i crnim humorom, burleskom, alegorijom, aluzijom, ironijom, parodijom, sarkazmom, a u cilju kritike, kako Izraela, tako i svoga palestinskog, odnosno arapskog naroda.

DOLI SITI 

(autor Orli Kastel-Blum, izdavač za Srbiju CLIO)

Roman koji šokira čitaoce, ali samo na prvo čitanje, dok se ne sagleda pravo značenje. Objavljen je u Izraelu 1992. godine, imao je dosta pohvalnih kritika i prikaza u značajnim izraelskim novinama. 

Doli Siti je grad, koji svojim stanovnicima (posebno glavnoj antijunakinji doktorki, koja sama živi u stanu pretvorenome u laboratoriju za eksperimentisanje nad životinjama), nudi ludilo haotičnog života, nesigurnost, usamljenost, tugu, odvajanje od drugih. 

To bi bilo slično mnogim romanima koji tematizuju gradski život na sličan način, da se dalja radnja romana ne odvija oko napuštene bebe, koju (anti)junakinja, doktorka, pronalazi u prtljažniku automobila i odnosi u stan, da je tamo secira, kako bi se brinula o njoj i izlečila je od bolesti, koje postoje samo u njenom umu, ali ne i u stvarnosti koja je okružuje.

Šok da se neko u romanu ponaša na suprotan način, kao hipohonder bezrazložno zabrinut za zdravlje „usvojenog“ deteta, bio bi samo to, šok i ništa više, da cela konstrukcija romana ne odiše nekim skrivenim kafkanijskim procesom i ne preobražava to secirano dete u državu Izrael.

Po rečima autorke, roman je pisan osam meseci, u vreme kada joj je umro otac, a ćerka preživela stravičan alergijski napad. Vrhunac je bio gubitak svih 250 stranica romana, koje je kompjuter  izbrisao. Sve je počela ispočetka, preispitivala je sebe, ko je ona.

ORHANOVO NASLEĐE 

(autor Alin Ohanesjan, izdavač za Srbiju LAGUNA)

Ovo je roman o odnosu između Jermena i Turaka, priča o tragediji koja je zadesila mnoge Jermene koji su izbegli, bolje reći, deportovani, na početku 20. veka. Za Jermene, radi se o genocidu, za Turke, to su zločini koji se dešavaju u svakom ratu. 

Orhan je unuk Kemala, vlasnika čitave imperije koja radi na izradi ćilima u Turskoj, a koga pronalaze mrtvog u kaci sa bojom. Po testamentu, bogatstvo firme pripada unuku Orhanu, dok dom ide u ruke jednoj nepoznatoj ženi, Jermenki, koja živi u Los Anđelesu, u nekom staračkom domu. To sve razočarane potencijalne naslednike iznenađuje i ljuti. Orhan odlazi ka toj nepoznatoj ženi…i ona mu priča priču…o genocidu, ali i jednoj nemogućoj ljubavi između nje, Lusine i njegovoga dede, Kemala.

Potresna knjiga, sa scenama ratnih strahota i surovosti, prepuna ljudskih tragičnih sudbina, dostojnih da se ovekoveče u nekom filmu, da ga gledaju svi oni koji okreću glavu od istorije koju bi izmenili ili su je već sada negirali.

CITATI

Ludak sa trga slobode, Hasan Blasim

„Prolivena krv i sujeverje su temelji ovoga sveta. Čovek nije jedino biće koje ubija radi hrane, ili ljubavi, ili vlasti, životinje u džungli čine to isto na raznorazne načine, ali je čovek jedini koji ubija zbog vere….Problem čoveka može se rešiti isključivo permanentnim terorom.“ (Arhiva i stvarnost)

„Neki momci iz kraja, od ove mlađe generacije, nazivaju me Ludakom sa Trga slobode. Vlast je zasadila drveće i postavila veći broj klupa na mestu gde je stajao spomenik plavušanima, a postavila je i veliki pano na kojem je ispisano i novo ime našeg naselja: Naselje slobode.“ (Ludak sa Trga slobode)

„Želeo sam da kriknem i dozivam u pomoć, ali nisam znao gde su mi usta, nisam znao čak ni kako mogu da pustim krik. Koji mehanizam treba da pokrenem, koji pokret da učinim da bih kriknuo? Kako da nanovo dođem do saznanja gde su mi noge, kako mogu da pronađem svoju kosu da bih je dodirnuo? Jesam li ja mrtav?“ (Razgolićavanje je loša navika)

Opsimista, Emil Habibi

„To Opsimista je, naime, kovanica, spoj dveju reči koji je, u formi nadimka, zapao svim članovima naše familije još od one naše askurđele Kipranke, raspuštenice. A te dve reči su – optimist i pesimist. Tako su nas prozvali – familija Opsimista.“ (Traganje za korenom Opsimista)

„Svako mesto u našoj zemlji posvećeno je krvlju poklanih i ostaje sveto, moj sinko.“ ..…“Haifa, nije od juče, sinko, nego je stvar u tome što ni iza jednog masakra nije ostao niko da ispriča potomstvu ko su im bili preci.“ ….“Istorija, sinko moj, za osvajače postoji jedino onako kako je oni iskrive.“ (Prvi signal iz dalekog svemira)

„Nanovo sam se obreo sam, sedeći prekrštenih nogu, na vrhu tog nezašiljenog koca. Bila je to noćna mora koja mi je pritiskala grudi iz noći u noć, bez prestanka, a ja nisam imao snage da je smaknem s prsa, niti da se probudim.“..…“Hteo sam da kažem ovo: to je vaš večiti problem, kad god ne možete da podnesete svoju žalosnu stvarnost, i kad god niste u stanju da platite odgovarajuću cenu da ovu promenite, vi trčite k meni. „ (Epilog u grčevitom držanju za kolac)

Doli Siti, Orli Kastel Blum

„Beba se probudila i zaplakala i opet sam – pod dejstvom sedativa – poželela da ga zadavim. Ali, rekoh sebi: traćenje snage, Dol. Taj slabičak će ionako umreti u roku od nekoliko dana, bilo od infekcije, bilo zbog zanemarenosti. A ako ga ubiješ, biće besmisleno. U svakom slučaju, već bi trebalo da je mrtav.“ (Prvi deo)

„Duvali su vetrovi, zli, koji su pod maskom kiše zapišavali stanovništvo. Posmatrala sam zgusnut saobraćaj u gradu, oluju transporta, nervozu kad autobus skuplja sve one izgubljene senilne starce, vozače kako u pauzama poništavaju karte na zadnjim sedištima obraslim u mahovinu. I kuća mi je smrdela, ispuštala je miris ustajale buđi.“ (Drugi deo) 

„Sedoh na klupu, a moja se debela zadnjica razli na sve strane. Dete zalepljeno na leđima nije mi dozvoljavalo da se sasvim naslonim.“…“Dečak je bio slab, nije imao snage da hoda. Legao je pored mene, a ja sebe naterah da otvorim svoju aktentašnu i rekoh mu da legne na stomak. Poželela sam da preciziram kartu zemlje Izrael koju sam mu pre nekoliko godina skicirala na leđima, da je proširim u skladu sa njegovim rastom i oivičim zelenom maslinastom linijom.“ (Treći deo)

Orhanovo nasleđe, Alin Ohanesjan

„Našli su ga u jednom od sedamnaest kazana u dvorištu, ogrezlog u indigu za dve nijanse tamnijem od tog letnjeg neba. Ruke i brada počivali su mu na bakarnom obrubu, ali ostatak devedesettrogodišnjeg Kemala Turkoglua bio je zadobio lepu svetloplavu boju.“ (Sekira u šumi)

„Debeli prsti stegoše se oko Anušinih pletenica i povukoše ih kao konopce. Anuš vrisnu hvatajući se za slepoočnicu sa koje joj je počupana kosa. Pre nego što je Lusine stigla da reaguje, ručerda poduhvati Anušin tanki struk i diže ga.„ (Put u Kangal)

„Kazani oko kuće bili su oprani i opravljeni, glatke bakarne površi blistale su pod suncem. Sama kuća je bila obnovljena i vraćen joj je nekadašnji sjaj, premaz boje slačice jarko je odskakao od belih prozora uokvirenih drvetom. Sve je bilo jarkije u prolećnom vazduhu“ (Preobražaj)

Sve knjige od srca preporučujem za čitanje.

Marija Stojiljković Marstoj 

Marija Stojiljković Marstoj, Priča o Savamali

pixabay.com

PRIČA O SAVAMALI

MIKSER SAVAMALA 2013

Mi smo na mestu, blizu Kalemegdana i laguma, podno kaldrmisanog Kosančićevog venca, gde su Konda i Uzun Mirko, ti čuveni karadjordjevi ustanici, napali Šanac i Tvrđavu, prošavši Sava kapiju. Po naredbi Obrenovića, podigoše Velike stepenice. Postoje i manje, blizu Mosta Kralja Aleksandra, ka kom se uputismo Karadjordjevom ulicom, izbegavajući šine.

Istorija Savamale neodvojiva je od Varoš kapije. Po junacima iz kosovske bitke, prateći zakrivljenost glavne ulice, tri su Venca nikla, Kosančićev, Topličin i Obilićev. Knez Miloš Obrenović, autokrata koji većma nije slušao nikoga, pa to kasnije skupo platio, hatišerifovim aktom i dozvolom Marašli Paše, skovaše djavolski plan izgradnje privrednog centra, van okvira Šanca. Po mišljenju savamalaca, retkih stanovnika tadašnjeg Savskog sela, urbanizacija na početku 19. veka, je bila nepotrebna. Ko će da gradi, pa čak i Jatagan malu, na močvarnom terenu, s livadama i pašnjacima. 

Kako isušiti vodu, pravdaše se stanovnici bednih straćara, spravljenih od pruća i zemlje, dok se trgovci, kojima Knjaz, ponudi Abadžijsku čaršiju, s bezbroj dućana, nećkaše, kako im daleko od pazara. Neće narod da se raseli, kazaše Knjazu. Savamalce na Palilulu. Trgovcima pripretite.

Sava postade državni neprijatelj, jer uzrokovaše opstanak Bare Venecije, koju nasipaše vek jedan, dok je konačno ne isušiše, čak do Tri Ključa. Reče neimarima, da budu uporni, i da zacrtano i ostvare, bez obzira, na prepreke, i dosadne malarične komarce. Da bi ih podsetio na poslušnost, i činjenicu, da je gazda, postavi Knjaz i „čengele“ pred nezavršenu Đumrukanu.

E sad, kad smo već kod carinarnice, Djumrukane, koja beše i pozorište i konzulat, vidite li je Vi negde? Naravno da ne. Toliko je zdanja, vanredne lepote, i istorijske važnosti nestalo, da to uvećava našu odgovornost. Danas beograđani, pamte Karađorđevu, po teretnjacima, sporoj vožnji, i probušenim gumama. Od smoga, razrušenih zidova, neprohodnih ulaza u lagume, zatrpane smećem i šutom, današnji starosedeoci, guše se u melanholiji. Vikaće, e gde je nama Knjaz?

Reklo bi se, u Sabornoj crkvi, uzvrati gost. Jeste, svi su tamo, i Knjaz i sinovi, naslednici titule, nastavi vodič. Za razliku od nas, počivaju u miru. Obrenovići podigoše brojna zdanja. Osim Djumrukane, koju ostavismo za sobom, i Velike Pivare, na uglu Admirala Geprata i Balkanske, gde idemo, Obrenovići su podigli i Vaznesenjsku crkvu, zgradu Sovjeta, Šivaru, kasarne, parkove.

Stigoše do nekadašnje Zgrade Beogradske zadruge, sad Geozavoda. Ovu lepoticu, hteo sam da ti pokažem. Oronula, zapuštena, nekadašnja Palata srpskog osiguravajućeg društva, čiji predsednik beše Luka Ćelović, i dalje s ponosom nosi armirani beton, duh eklekticizma, i neobarokne elemente. 

Ako smo na današnje tajkune ljuti, na Luku Ćelovića, koji je tolike zgrade testamentom ostavio Beogradskom univerzitetu, treba da smo ponosni. Neobrazovan, a vredan. Škrt za sebe, a dobrotvor za druge. Odbijao je zajam, kockarima i pijancima, koje je hvatao, po Pivarskom sokaku, i centru Savamale, po kafanama u Bosanskoj, Sarajevskoj i Karađorđevoj. 

Vidiš, čuo sam, za najstariju Kafanu?, prekide ga gost. E ona je, kod Saborne crkve, nedaleko od Patrijaršije i Konaka Kneginje Ljubice. Ne bi bila najstarija, da su sačuvane, na Zelenom vencu, Manojlova bašta, gde se točilo prvo pivo u gradu, ili Zlatna Moruna gde skovaše plan za ubistvo Franca Ferdinanda. Šteta, uzdahnu gost.

A i to će se promeniti, umiri ga vodič. Evo, planiraju da podignu spomenik Luki Ćeloviću, da bude licem okrenut ka Hotelu Bristol. Završivši priču o tajkunu, vodič gosta povede ka nekadašnjem Paranosovom Hanu, na mestu današnjeg Hotela Bristol, pa potom i ka Manakovoj kući, na uglu Kraljevića Marka i Gavrila Principa. A onda se nekadašnjom Pivarskom ulicom, uputiše tamo gde je bila Velika Pivara. Ne mogu ti opisati, koliko je ovde bilo živo. Ovo je čuvena Balkanska ulica, jedna od retkih, čiji naziv nije iritirao, nove vladare.

Malo niže od Hotela Beograd, izlazi se na Savski trg, gde beše Bara Venecija. Tu se izdvajaju Zgrada Železničke stanice, i neugledna Pošta. Što je izdvajaš, ako je neugledna, zbuni se gost. Zato što je pre nje, tu bila lepša zgrada, podignuta u srpsko-vizantijskom stilu, s bogatom ornamentikom, i najlepša u Savskoj ulici, ali je nastradala.

Avlije sa bunarima i česmom na sredini dvorišta, i s vešom na žicama, ostavljenim da se danima tu suši, bile su česta slika. Gazdarice tih partaja, koje uvode studente, sišle s vozova na Glavnoj, tad su carovale. Samcima blatnjav kraj nije smetao, niti neprijatni mirisi, ili buka s obližnje pijace.

Luka Ćelović je imao viziju Varoši na vodi. Planiraju da izmeste železnicu, moglo bi se to aktivirati. Kako planiraš da preporodiš Savamalu, upita vodič gosta.

Ambijentalna celina, ču odgovor. Izmeštanje saobraćaja, Karađorđeva kao pešačka zona. Đumrukana kao biblioteka s knjigama o gradu. Obnova starih zgrada. Navodnjavanje kod glavne stanice, da podseti na isušenu baru, i da liči na Veneciju, s kanalima, mostovima, i da noću svetli. Šta ti planiraš, upita gost vodiča,učesnika Miksera.

2013

Marija Stojiljković MARSTOJ

Marija Stojiljković Marstoj, Vangelisova vrućina

pixabay.com

Vrućina je, preko 42, topi se asfalt, i Beograd je opusteo. Osim mene, par hrabrih, prska se vodom iz fontane, kod Beograđanke. Jedna mlada devojka, šeta crnog labradora, koji jadan, od žeđi se otrže, i uskoči u fontanu, čitavim telom, pod sve te prskalice i mlazeve dragocene tečnosti.

Na koži, od vreline tropskog dana, mislim opekotine će mi se pojaviti. Asfalt kao da je u pustinji, stvara fatamorganu, u kojoj, iznenada, opet je ugledah ja, u njenoj bedi.

Jedna od mnogih romkinja, sa zavežljajem na grudima, koji jednom rukom pridržava, a drugom mlatara, kao mačem, ka prolaznicima. 

Vidim je, kako juri, kako prosi, i kako mi se približava, skoro kao u vangelisovoj planetarnoj stvari, nemilosrdnoj potrazi, za smislom i opstankom. 

I tako sa tim detetom, prišavši mi, skoro ga umetne ka nedrima mojim, da mi ga preda, jadna, da joj ga odmah tu, na licu mesta oduzmem, i sačuvam ga od smrti na 42.

Ali, ja okrećem glavu, bežim od bede, od sirotinje, od njihovog nemenjajućeg, skoro beskonačnog, planetarnog užasa.

I ni sama ne znam, ko je tu više kriv, da li ja koja od te njihove nesreće sada okrećem glavu, ili ona, sviknuta na tragediju. Ogrubela od bede takvog majčinstva, isprljana i izgužvana, s detetom, koga je uvila u ćebe, na 42.

I kako oprostiti njoj, kako meni, kako društvu, kako Bogu, što uopšte postoji sve to. Ta ishitrenost naših postupaka, taj cirkus svakojakih komentara, ta surovost življenja i preživljavanja.

Sunce poludelo, na beogradskim nebesima plavim. Praznu flašu bez vode, u ruci držim, i idem dalje, i dalje i dalje, od nje, i od tog jadnog deteta.

Svakim korakom sve više udaljena od svoje suštine, da pomažem, da volim i ne tražim ništa zauzvrat, da ljudima jednostavno dajem.

Stvarno bi neko suncu, trebao da zabrani da bude sunce. Ne sme da peče na dete koje je uvijeno u ćebe na 42. 

Ti si sunce, zločinac najveći, na beogradskom asfaltu, žariš i pališ nas, uvek kad mir trebamo i spokoj u našoj duši.

Marija Stojiljković Marstoj

Marija Stojiljković Marstoj, Raskrsnica

pixabay.com

Velika je to raskrsnica, s gustim saobraćajem, naročito kad policija tu radi svoj posao, i kažnjava prestupnike. Vozila sam kola, u pravcu ka poslu. Zaustavila sam se tu, na crveno svetlo na semaforu, prva u koloni, što obožavam. 

Iznenada, nešto mi jako lupi u kola. Nije valjda lančani, pomislih.

Bacila sam pogled unazad, u strahu da će mi neko, opet polomiti staklo, i ukrasti najveću vrednost u kolima, moj radio. 

Ali, nije to bio provalnik. Jedan mladić je pretrčavao raskrsnicu, naletajući telom, na sva ta kola, čiji su vozači, nestrpljivo trubili i psovali mu sve po spisku. I ja sam takva, šta se pa žalim, psujem kao kočijaš, naročito u kolima. Ne obazirem se da li će me neko ubiti, pojuriti, izbaciti iz njih. Hrabrost i kod strašljive ženske osobe, u kolapsu i gužvi, samo se uvećava. 

Onaj mladić je izgledao kao da i nema baš puno sredstava za život. Učini mi se u daljini da je još nezrelo dete. U pocepanoj odeći i s velikim strahom, koji je podizao njegove ruke, stvarajući neprimerenu gestikulaciju, za putnike u vozilima.

Što li beži? Šta mu je, upitah se. 

Vrlo brzo, dobila sam i odgovor. Još jedan se maltene presamitio preko mojih kola, i nadvikao muziku koju sam pustila, da mi umiri proces nastanka sočnih psovki.

Ubiću te, začuh kroz otvoreni prozor. 

Toliko je trčao, naletajući poput onog dečka pre njega, na kola u pokretu. 

Jurio je kao da mu život zavisi od ubistva onog klinca. Jurio je kao da mu je to dete ukralo nešto za šta vredi ubiti. Jurio je kao da je izgubio sebe. Jurio je da postane ubica.

Možda se ipak to nije tako završilo. Možda se usput negde, niz ono veliko brdo sapleo i skotrljao, i zaustavio se na vreme. Možda ga, ipak, Bog spasi od te greške, i odvrati od nauma.

Htedoh da budem dobra veštica. Rukom mu bacih bele čini, da se saplete i rasprši zajedno sa tom njegovom suludom namerom, da ubije od batina nekog.

Moj si, začuh pokretajući kola na zeleno. Nisam smela, da bacim pogled unazad, da i ja nekog na toj raskrsnici slučajno ne ubijem.

Ipak, Bog me od mog zločina spasio. Nisam nikog ubila, mada držim svaki dan, kao svoje najače oružje.

Sledećeg dana, čim sam kupila dnevne novine, okrenula sam  crnu hroniku, i pretraživala one sitne natpise. Nigde se raskrsnica nije spominjala. 

Uh, oladi se, rekoh ženi iz kioska, koja me stalno jutarnjim osmehom nagrađivala.

Hoćeš sladoled, upita me. 

Ma nije sladoled, odvratih.

Nego šta je, znatiželjno će ona.

Ma umem da bacam čini. Ja sam ti bre bela veštica.

Ma idi, zakikota se ona, i ubrzo i dodade: Nisi ti bela veštica, ti si beli anđeo.

Zbunih se na tu njenu konstataciju, i mahnuh rukom, žureći na posao.

Marija Stojiljković Marstoj

Marija Stojiljković Marstoj, Bila si

Iz privatne arhive

Bila si neko ko umiruje, i u čiji zagrljaj sam uvek htela da potrčim. Bila si neko, ko mi vraća osmeh na lice, i ko zna da me obraduje. Bila si neko, čijoj kuhinji nikada nisam mogla da odolim. Bila si neko kome sam bez straha, mogla da se požalim.

Tvoje korake i sada pamtim, tvoju sedu kratku kosu, i krupne crne naočare. Tvoju šarenu kecelju, velike šerpe i bučne lonce. I sad vidim kako ih odlažeš u ostavu. Užurbanih koraka juriš po čitavoj kući, da stigneš sve. Nerviraš se ako to ne postigneš. A to je takva retkost bila.

Ti nisi bila neko ko se lako zamarao. Bila si prava žena lavica, koja se raduje životu i voli ljude. To su sve komšinice znale, i uvek su se rado tvome pozivu odazivale. 

Sećam se tih poseta. Ulazile bi sve te nasmejane i drage žene, bez bilo kakve sujete ili pakosti. Tu nije bilo promatranja tuđih života. Tu nije bilo zlobnih ogovaranja, cinizma, osvete. Bilo je samo razgovora, razmenjivanja recepata, davanja korisnih saveta. 

Na stolu, pred njima, pušila se štrudla sa makom i sa orasima, tek ispečena i mirišljava. Tik do nje poslužila si slatko i vodu, i to baš na stolnjaku, peglanom pola sata, za tu priliku. 

Gošće ti zahvaljuju, pa se malo kao ustežu, kažu neka dete prvo proba, te predivne kolače. Čujem te, kako je gost sada glavni, i da je dete već krišom, uzelo i da je baš sito. Čujem i sad sebe, kako se bunim. Ma, nisam sita. Nisam sita.

Ne mogu biti sita, pored tih kolača. Pa šta, ako sam pojela kiflice sa sirom. Pa šta ako sam slistila voćne kolače, i čuvene galete. A tek one prženice.

Gledam te i sada, kako me posmatraš, stisneš oči, napućiš usne, kao sada si mnogo ljuta, a onda se razoružaš, i kažeš: Ajde, uzmi.

Zato sam ti donela i ja danas nešto. Donela sam ti bombone, i projaru koja ni prineti nije tvojoj. Donela sam i metlicu, da počistim malo ovo mesto. Donela sam i upaljač, da lakše upalim sveću. Ovaj mermer na tvome grobu, valja se, krpom malo da prebrišem, da zasija.

Slova malo izbledela. Puno je godina prošlo. Tvoja slika i dalje odoleva, na njoj ti tako mlada i lepa. Svud oko mene, popalo lišće. Jesen što me hladi. Zima koja me sprečava da tvom grobu lakše priđem. Leti žega, na kojoj se gušim. A proleće kad dođe, ja mu se ne radujem.

I onda se setim, šta bi ti volela, da nabacim osmeh na lice, da budem vredna, da radim, da uspevam, da živim, i ja onda, šta ću, tvoja krv u meni, čini da odolevam, i ne predajem se, bako.

Marija Stojiljković Marstoj

Marija Stojiljković Marstoj, O ti more svetsko

pixabay.com

Vodo opet sam ti došla, da te gledam tako mirnu i smislenu.

Vodo ponosna, puna soli, lelujava, nekad mirna, pa burna.

Ti činiš veliko plavetnilo, što neprestano odmiče sve više pred mojim očima, u nedogled i tvori pučinu, nalik onoj dubljoj, u meni, u srži moga postojanja.

Ti vodo, morska, ugledah te iz turističkog autobusa, što se brzo spuštao ka svom odredištu.

Popeh se par dana posle, na veliki brod, i krenuh da krstarim po tebi.

Sama se otisnuh, bez ikoga, i niti mi iko tu, osim tebe velika vodo, nije ni bio potreban.

Lađe druge preplivavale su te, brzi gliseri, spori čamci, gazili su te.

Iz luke otisli se visoki jarboli, pramci, sidra, užad, mreže za hvatanje ribe.

Svi su te osvajali ti velika morska vodo. Svi su udisali tvoj miris, koža im se pod suncem zatezala, i preplanula nanovo oživljavala.

Ti velika vodo što tvoriš more, ono jonsko, prepuno neotkrivenih velikih pećina, plavih laguna.

Gaze te i delfini, brzo jureći. Pod dubinama tvojim svakojaki koralni grebeni, školjke, od kojih sačinjavaju ženski nakit.

Dodirnuh te vodo, u usta ubacih malo tvoje soli, ko da s njom opet iz smrti vaskrsavam.

Dođoh ti u poslednji čas. Ti si mi spasitelj. Ti si mi iscelitelj. Ti si mi more veliko moj Bog.

Kad u oči mi uđeš, u zenicu, ti iz nje ne izbivaš nigde. 

Prolaziš mi telom, ulaziš u krv, čistiš je, od virusa, od smoga, od taloga stresa. 

Nokti mi jači, kosa lepša, organizam ko na trkama, ponovo sam pobednik, na startu preporođenog svoga života.

Šetam palubom, gledam turiste, držim se za ogradu, kreč belu. Kad pružim ruku, galebovi na nju bi da slete, a ajkule odozdo, čini mi se , da me vrebaju.

Al ne plašim se, niti ajkula, niti ičega, kad sam s tobom, ti velika morska vodo, ti mi toliki spokoj pričinjavaš, da više ništa i niko, poremetiti me neće.

Moj život, iskasapljen, ovde se poput slagalice slaže nanovo, u jedno telo, uravnoteženo, i spremno za novu upotrebu.

Zato ti se vodo klanjam, i u tebe verujem, u tvoju isceliteljsku, skoro božansku moć.

Klanjam ti se, o ti more svetsko. Klanjam ti se, o ti more jadransko. Klanjam ti se, o ti more egejsko. Klanjam ti se, o ti more jonsko. 

Klanjam se i velikim rekama, dubokim jezerima, potocima. Klanjam se, čak i malim barama.

I ruku sad,na kraju svog boravka, u vis dižem, i kunem se, ti velika morska vodo, doći ću ti opet, da na tebi krstarim, bez straha od ajkula.

Vratiću se, baš u trenu kad pomislim da mi se život završava, i da konačno smrt dolazi po svoje.

Vratiću se, ti more svetsko, čak da para nemam, na nogama bosim biću, prosiću ljude po ulici, da mi daju neku paru, da dođem do tebe.

Vratiću se, kao što čovek želi da se vrati Bogu.

Vratiću se, kao posle zločina, uplakana, iskrvavljena, i rastavljena, da molim za oproštaj.

Vratiću se, da me sastaviš, da mi dušu opereš, da mi rane isceliš, i da mi pameti više podariš.

Vratiću se, da te usnama svojim poljubim, i da te rukama svojim obuhvatim.

Vratiću se, i kada umrem, da mi pepeo po tebi pospu, da se u tebi sav život moj utopi.

Vratiću se, jer ionako moja duša, skoro kao i tvoja morska voda, obuhvata čitav svet.

Zato ti, sad na privremenom rastanku, čašu zdravlja u vis na palubi svog života dižem, i kucam se sa tobom, kao na gozbi, i u tvoju čast, tu čašu duhovnog zdravlja sada ispijam.

O ti more svetsko, videćemo se mi još.

Marija Stojiljković Marstoj

Marija Stojiljković Marstoj, Mapa Srbije

pixabay.com

Neverovatna mapa Srbije, u očima je mojim…

Na njoj tanjiraste krune crnih borova, gusta stabla bukve, izdržljivi gorostasni platani, šume pančićeve omorike, hrasta lužnjaka, redovi topole, na tresavi breze, žalosne vrbe, koje se Bogu mole.

Na njoj polja čuvarkuće, majčine dušice, đurđevka, lincure i srpske ramonde, tim lekovitim travkama išarane livade, prostrani pašnjaci i na njima stari čobani, njini verni šarplaninci, stada ovaca, lukavi vukovi i zbog toga nervozni lovci.

Na njoj kameni mostovi, ogromni prerasti, izuvijane klisure, izdubljeni kanjoni, glatke i klizave stene, lišajevi i mahovine, napušteni rudnici, hladne pećine, makadamski putevi, rimska naselja, razni viminacijumi i lepenski virovi, oni pronađeni i oni neiskopani.

Na njoj bistre a studene vode, gorske oči, veštačka jezera, dignute brane, ubrzani virovi, razna vrela, kazani i tesnaci, obrušeni vodopadi, bare, potoci, rečice, kanali i rukavci, ostavljene valjarice i napuštene vodenice, prelepe dunavske tvrđave i hrabri splavari.

Na njoj orlovi suri i orlovi belorepani, retki bradani, beloglavi supovi, sivi sokolovi, brdska krda konja, snažni medvedi, divlje guske, mačke i svinje, ritski i jeleni lopatari, beli zečevi i crni tetrebi, lukave lije i siktave zmije, krhke srne i poletni vrabci, sitni mravi i pčele radilice, pastrmke potočare, čaplje kašikare, oprezne vidre, strpljivi ribolovci, kamperi i roštiljari.

Na njoj svete gore, zadužbine stare, manastiri slavni, crkve uzvišene, isposnice bogomolje, bedemi, kule i mostovi, portali, bifore i trifore, priprate, brodovi i apside, konaci, trpezarije i pomoćne zgrade, u njima monasi, duhovnici i sve brojniji vernici.

Na njoj razbacana planinska sela, zaseoci i krivudavi sokaci, drvenom šindrom pokrivene kuće, u njima stare bake, njihove slatke štrudle orahovnjače i makovnjače, salčići i vanilice, slani sirevi i kačkavalji, rastanjeni propeći, od domaćih jaja požutele proje, masne gibanice, ljute dekine papričice i pršute, pušnice stare.

Na njoj brojni gradovi, vazdušne banje, šarganske osmice, srednjovekovne kule i dvorovi, legendarne im priče i toponimi, trubači i njihove trube, zakićene cvetom snajke, domaćini sa zdravicom dočekušom, sa zdravicom razgovorušom, sa zdravicom kumovskom.

Na njoj evo i mene, posmatram je, rečima obuhvatam je, mapu svoju tako crtam, živu mapu moje vaseljene.

Marija Stojiljković Marstoj