 |
| pixabay.com |
Vrućina je, preko 42, topi se asfalt, i Beograd je opusteo. Osim mene, par hrabrih, prska se vodom iz fontane, kod Beograđanke. Jedna mlada devojka, šeta crnog labradora, koji jadan, od žeđi se otrže, i uskoči u fontanu, čitavim telom, pod sve te prskalice i mlazeve dragocene tečnosti.
Na koži, od vreline tropskog dana, mislim opekotine će mi se pojaviti. Asfalt kao da je u pustinji, stvara fatamorganu, u kojoj, iznenada, opet je ugledah ja, u njenoj bedi.
Jedna od mnogih romkinja, sa zavežljajem na grudima, koji jednom rukom pridržava, a drugom mlatara, kao mačem, ka prolaznicima.
Vidim je, kako juri, kako prosi, i kako mi se približava, skoro kao u vangelisovoj planetarnoj stvari, nemilosrdnoj potrazi, za smislom i opstankom.
I tako sa tim detetom, prišavši mi, skoro ga umetne ka nedrima mojim, da mi ga preda, jadna, da joj ga odmah tu, na licu mesta oduzmem, i sačuvam ga od smrti na 42.
Ali, ja okrećem glavu, bežim od bede, od sirotinje, od njihovog nemenjajućeg, skoro beskonačnog, planetarnog užasa.
I ni sama ne znam, ko je tu više kriv, da li ja koja od te njihove nesreće sada okrećem glavu, ili ona, sviknuta na tragediju. Ogrubela od bede takvog majčinstva, isprljana i izgužvana, s detetom, koga je uvila u ćebe, na 42.
I kako oprostiti njoj, kako meni, kako društvu, kako Bogu, što uopšte postoji sve to. Ta ishitrenost naših postupaka, taj cirkus svakojakih komentara, ta surovost življenja i preživljavanja.
Sunce poludelo, na beogradskim nebesima plavim. Praznu flašu bez vode, u ruci držim, i idem dalje, i dalje i dalje, od nje, i od tog jadnog deteta.
Svakim korakom sve više udaljena od svoje suštine, da pomažem, da volim i ne tražim ništa zauzvrat, da ljudima jednostavno dajem.
Stvarno bi neko suncu, trebao da zabrani da bude sunce. Ne sme da peče na dete koje je uvijeno u ćebe na 42.
Ti si sunce, zločinac najveći, na beogradskom asfaltu, žariš i pališ nas, uvek kad mir trebamo i spokoj u našoj duši.
Marija Stojiljković Marstoj
Нема коментара:
Постави коментар