Marija Stojiljković Marstoj, Bila si

Iz privatne arhive

Bila si neko ko umiruje, i u čiji zagrljaj sam uvek htela da potrčim. Bila si neko, ko mi vraća osmeh na lice, i ko zna da me obraduje. Bila si neko, čijoj kuhinji nikada nisam mogla da odolim. Bila si neko kome sam bez straha, mogla da se požalim.

Tvoje korake i sada pamtim, tvoju sedu kratku kosu, i krupne crne naočare. Tvoju šarenu kecelju, velike šerpe i bučne lonce. I sad vidim kako ih odlažeš u ostavu. Užurbanih koraka juriš po čitavoj kući, da stigneš sve. Nerviraš se ako to ne postigneš. A to je takva retkost bila.

Ti nisi bila neko ko se lako zamarao. Bila si prava žena lavica, koja se raduje životu i voli ljude. To su sve komšinice znale, i uvek su se rado tvome pozivu odazivale. 

Sećam se tih poseta. Ulazile bi sve te nasmejane i drage žene, bez bilo kakve sujete ili pakosti. Tu nije bilo promatranja tuđih života. Tu nije bilo zlobnih ogovaranja, cinizma, osvete. Bilo je samo razgovora, razmenjivanja recepata, davanja korisnih saveta. 

Na stolu, pred njima, pušila se štrudla sa makom i sa orasima, tek ispečena i mirišljava. Tik do nje poslužila si slatko i vodu, i to baš na stolnjaku, peglanom pola sata, za tu priliku. 

Gošće ti zahvaljuju, pa se malo kao ustežu, kažu neka dete prvo proba, te predivne kolače. Čujem te, kako je gost sada glavni, i da je dete već krišom, uzelo i da je baš sito. Čujem i sad sebe, kako se bunim. Ma, nisam sita. Nisam sita.

Ne mogu biti sita, pored tih kolača. Pa šta, ako sam pojela kiflice sa sirom. Pa šta ako sam slistila voćne kolače, i čuvene galete. A tek one prženice.

Gledam te i sada, kako me posmatraš, stisneš oči, napućiš usne, kao sada si mnogo ljuta, a onda se razoružaš, i kažeš: Ajde, uzmi.

Zato sam ti donela i ja danas nešto. Donela sam ti bombone, i projaru koja ni prineti nije tvojoj. Donela sam i metlicu, da počistim malo ovo mesto. Donela sam i upaljač, da lakše upalim sveću. Ovaj mermer na tvome grobu, valja se, krpom malo da prebrišem, da zasija.

Slova malo izbledela. Puno je godina prošlo. Tvoja slika i dalje odoleva, na njoj ti tako mlada i lepa. Svud oko mene, popalo lišće. Jesen što me hladi. Zima koja me sprečava da tvom grobu lakše priđem. Leti žega, na kojoj se gušim. A proleće kad dođe, ja mu se ne radujem.

I onda se setim, šta bi ti volela, da nabacim osmeh na lice, da budem vredna, da radim, da uspevam, da živim, i ja onda, šta ću, tvoja krv u meni, čini da odolevam, i ne predajem se, bako.

Marija Stojiljković Marstoj