 |
| pixabay.com |
Velika je to raskrsnica, s gustim saobraćajem, naročito kad policija tu radi svoj posao, i kažnjava prestupnike. Vozila sam kola, u pravcu ka poslu. Zaustavila sam se tu, na crveno svetlo na semaforu, prva u koloni, što obožavam.
Iznenada, nešto mi jako lupi u kola. Nije valjda lančani, pomislih.
Bacila sam pogled unazad, u strahu da će mi neko, opet polomiti staklo, i ukrasti najveću vrednost u kolima, moj radio.
Ali, nije to bio provalnik. Jedan mladić je pretrčavao raskrsnicu, naletajući telom, na sva ta kola, čiji su vozači, nestrpljivo trubili i psovali mu sve po spisku. I ja sam takva, šta se pa žalim, psujem kao kočijaš, naročito u kolima. Ne obazirem se da li će me neko ubiti, pojuriti, izbaciti iz njih. Hrabrost i kod strašljive ženske osobe, u kolapsu i gužvi, samo se uvećava.
Onaj mladić je izgledao kao da i nema baš puno sredstava za život. Učini mi se u daljini da je još nezrelo dete. U pocepanoj odeći i s velikim strahom, koji je podizao njegove ruke, stvarajući neprimerenu gestikulaciju, za putnike u vozilima.
Što li beži? Šta mu je, upitah se.
Vrlo brzo, dobila sam i odgovor. Još jedan se maltene presamitio preko mojih kola, i nadvikao muziku koju sam pustila, da mi umiri proces nastanka sočnih psovki.
Ubiću te, začuh kroz otvoreni prozor.
Toliko je trčao, naletajući poput onog dečka pre njega, na kola u pokretu.
Jurio je kao da mu život zavisi od ubistva onog klinca. Jurio je kao da mu je to dete ukralo nešto za šta vredi ubiti. Jurio je kao da je izgubio sebe. Jurio je da postane ubica.
Možda se ipak to nije tako završilo. Možda se usput negde, niz ono veliko brdo sapleo i skotrljao, i zaustavio se na vreme. Možda ga, ipak, Bog spasi od te greške, i odvrati od nauma.
Htedoh da budem dobra veštica. Rukom mu bacih bele čini, da se saplete i rasprši zajedno sa tom njegovom suludom namerom, da ubije od batina nekog.
Moj si, začuh pokretajući kola na zeleno. Nisam smela, da bacim pogled unazad, da i ja nekog na toj raskrsnici slučajno ne ubijem.
Ipak, Bog me od mog zločina spasio. Nisam nikog ubila, mada držim svaki dan, kao svoje najače oružje.
Sledećeg dana, čim sam kupila dnevne novine, okrenula sam crnu hroniku, i pretraživala one sitne natpise. Nigde se raskrsnica nije spominjala.
Uh, oladi se, rekoh ženi iz kioska, koja me stalno jutarnjim osmehom nagrađivala.
Hoćeš sladoled, upita me.
Ma nije sladoled, odvratih.
Nego šta je, znatiželjno će ona.
Ma umem da bacam čini. Ja sam ti bre bela veštica.
Ma idi, zakikota se ona, i ubrzo i dodade: Nisi ti bela veštica, ti si beli anđeo.
Zbunih se na tu njenu konstataciju, i mahnuh rukom, žureći na posao.
Marija Stojiljković Marstoj
Нема коментара:
Постави коментар