Marija Stojiljković Marstoj, Pisati o ratu i državi

PISATI O RATU I DRŽAVI - Hasan Blasim, Emil Habibi, Orli Kastel-Blum, Alin Ohanesjan (mišljenje)

O PISCIMA

Svi pisci koje ću pobrojati, imaju nešto zajedničko, a to su romani koji pričaju o ratnim strahotama. Zajedničko im je potresno pripovedanje, surovo, ispovedno, istinito i ozbiljno.

HASAN BLASIM je arapski pisac, rođen 1973. godine, u Bagdadu. Živi u Finskoj. Završio je Akademiju za film. Osim zbirke priča Ludak sa trga slobode (i to u cenzurisanom izdanju), druge knjige nisu mu objavljivane u arapskom svetu. Na engleskom jeziku objavljene su, osim Ludaka sa trga slobode, Irački Hristos i Izložba leševa. 

EMIL HABIBI je arapski pisac, rođen 1922. godine, u Palestini. Umro je 1996. godine. Potiče iz hrišćanske porodice. Njegovo najznačajnije delo je roman Opsimista – čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića, koji je uvršten u 105 najboljih arapskih romana, po mišljenju, kritike u skoro svim arapskim zemljama, ali i u Izraelu. Nije napisao mnogo knjiga, ali one koje jeste, imaju veliku vrednost i osvojena najviša priznanja.

ORLI KASTEL-BLUM je jevrejski pisac, rođena 1960. godine, u Tel Avivu, u kome i danas živi i predaje kreativno pisanje na jednom državnom univerzitetu. Objavila je više romana, od kojih joj je svetsku slavu doneo roman Doli Siti, uvršten u 10 najznačajnijih romana, od osnivanja države Izrael.

ALIN OHANESJAN je jermensko-američka književnica, rođena u Kuvajtu. Živi u Južnoj Kaliforniji, u koju se još kao dete od 3 godine doseljava sa porodicom. Po struci je magistar istorijskih nauka. Njen najpoznatiji roman je Orhanovo nasleđe.

O DELIMA

LUDAK SA TRGA SLOBODE 

(autor Hasan Blasim, izdavač za Srbiju GEOPOETIKA)

Zbirka od 14 priča, čija je radnja jako surova, na momente poput horora, tako da ko je osetljiv, neke rečenice, mogu mu teško pasti. Ovo upozorenje moram dati, iako smo i mi bili u sličnoj situaciji, zahvaćeni tim ludim ratovima, pa čak i ja, pisac antiratnog romana, nisam uspela da ovako dočaram svo zlo u ljudima, ili bolje reći, u neljudima. Dovoljno je navesti naziv jedne priče Izložba leševa i sve će vam biti jasno. 

Ipak, moram bar u ublaženoj formi izreći suštinu dešavanja u tim pričama. Radi se o običnim ljudima, čija je sudbina da, u jeku rata, budu u kandžama verskih fanatika, ili u klopci ilegalne imigracije. 

Scene koje se opisuju su kadrovi poput, napuštenog kamiona sa izbeglicama, negde na drumu, na putu ka nekoj svetlijoj budućnosti, a koja se završava ljudožderstvom u zaključanom kamionu smrti. Scena poređanih leševa, namerno sređenih za izložbu, kako bi se svet opametio. Dizanje ljudi u vazduh. 

Prosto je nemoguće izreći koliku snagu ova zbirka ima. Čak i u odnosu na ono što gledamo ovih dana u Evropi, izbegličku krizu, preteći terorizam u svetu, ova knjiga na najbolji mogući način dočarava koje se sve surovosti tamo dešavaju.

OPSIMISTA 

(autor Emil Habibi, izdavač za Srbiju CLIO)

Ovo je najpoznatiji habibijev roman, koji je objavljivan  par godina (1972-74) u nastavcima u listu Itihad, KP Izraela. Usledila su i brojna druga izdanja ovoga romana, vrlo brzo rasprodata širom arapskog sveta.

Radnja romana je smeštena unutar granica Izraela iz 1948. godine. Prati antijunaka, Saida (Srećka Nesrećkovića, miks optimiste i pesimiste u istoj osobi), arapina, koji živi na okupiranim arapskim teritorijama u Izraelu. 

Glavni protivnik mu je Veliki Čovek, niskoga stasa, predstavnik izraelske tajne policije za koju celoga života radi. Saidova ljubav je Juad (predstavlja njegovu domovinu Palestinu), devojka koju on prati od mladosti (vreme pre 1948. godine), preko Bakije (ono što je od palestinskog naroda ostalo da živi u Izraelu) i druga Juad (intelektualni nivo, drugo društvo, emancipovano i jako). 

Roman obiluje kako magijskim realizmom (npr. vanzemaljac koji se pojavljuje da Saida spasi jednog urušenog postojanja, što na kraju romana i čini, dolazi po Saida koji sedi na vrhu svoga koca-patnje, u nekom čudnom nebeskom prostoru), tako i crnim humorom, burleskom, alegorijom, aluzijom, ironijom, parodijom, sarkazmom, a u cilju kritike, kako Izraela, tako i svoga palestinskog, odnosno arapskog naroda.

DOLI SITI 

(autor Orli Kastel-Blum, izdavač za Srbiju CLIO)

Roman koji šokira čitaoce, ali samo na prvo čitanje, dok se ne sagleda pravo značenje. Objavljen je u Izraelu 1992. godine, imao je dosta pohvalnih kritika i prikaza u značajnim izraelskim novinama. 

Doli Siti je grad, koji svojim stanovnicima (posebno glavnoj antijunakinji doktorki, koja sama živi u stanu pretvorenome u laboratoriju za eksperimentisanje nad životinjama), nudi ludilo haotičnog života, nesigurnost, usamljenost, tugu, odvajanje od drugih. 

To bi bilo slično mnogim romanima koji tematizuju gradski život na sličan način, da se dalja radnja romana ne odvija oko napuštene bebe, koju (anti)junakinja, doktorka, pronalazi u prtljažniku automobila i odnosi u stan, da je tamo secira, kako bi se brinula o njoj i izlečila je od bolesti, koje postoje samo u njenom umu, ali ne i u stvarnosti koja je okružuje.

Šok da se neko u romanu ponaša na suprotan način, kao hipohonder bezrazložno zabrinut za zdravlje „usvojenog“ deteta, bio bi samo to, šok i ništa više, da cela konstrukcija romana ne odiše nekim skrivenim kafkanijskim procesom i ne preobražava to secirano dete u državu Izrael.

Po rečima autorke, roman je pisan osam meseci, u vreme kada joj je umro otac, a ćerka preživela stravičan alergijski napad. Vrhunac je bio gubitak svih 250 stranica romana, koje je kompjuter  izbrisao. Sve je počela ispočetka, preispitivala je sebe, ko je ona.

ORHANOVO NASLEĐE 

(autor Alin Ohanesjan, izdavač za Srbiju LAGUNA)

Ovo je roman o odnosu između Jermena i Turaka, priča o tragediji koja je zadesila mnoge Jermene koji su izbegli, bolje reći, deportovani, na početku 20. veka. Za Jermene, radi se o genocidu, za Turke, to su zločini koji se dešavaju u svakom ratu. 

Orhan je unuk Kemala, vlasnika čitave imperije koja radi na izradi ćilima u Turskoj, a koga pronalaze mrtvog u kaci sa bojom. Po testamentu, bogatstvo firme pripada unuku Orhanu, dok dom ide u ruke jednoj nepoznatoj ženi, Jermenki, koja živi u Los Anđelesu, u nekom staračkom domu. To sve razočarane potencijalne naslednike iznenađuje i ljuti. Orhan odlazi ka toj nepoznatoj ženi…i ona mu priča priču…o genocidu, ali i jednoj nemogućoj ljubavi između nje, Lusine i njegovoga dede, Kemala.

Potresna knjiga, sa scenama ratnih strahota i surovosti, prepuna ljudskih tragičnih sudbina, dostojnih da se ovekoveče u nekom filmu, da ga gledaju svi oni koji okreću glavu od istorije koju bi izmenili ili su je već sada negirali.

CITATI

Ludak sa trga slobode, Hasan Blasim

„Prolivena krv i sujeverje su temelji ovoga sveta. Čovek nije jedino biće koje ubija radi hrane, ili ljubavi, ili vlasti, životinje u džungli čine to isto na raznorazne načine, ali je čovek jedini koji ubija zbog vere….Problem čoveka može se rešiti isključivo permanentnim terorom.“ (Arhiva i stvarnost)

„Neki momci iz kraja, od ove mlađe generacije, nazivaju me Ludakom sa Trga slobode. Vlast je zasadila drveće i postavila veći broj klupa na mestu gde je stajao spomenik plavušanima, a postavila je i veliki pano na kojem je ispisano i novo ime našeg naselja: Naselje slobode.“ (Ludak sa Trga slobode)

„Želeo sam da kriknem i dozivam u pomoć, ali nisam znao gde su mi usta, nisam znao čak ni kako mogu da pustim krik. Koji mehanizam treba da pokrenem, koji pokret da učinim da bih kriknuo? Kako da nanovo dođem do saznanja gde su mi noge, kako mogu da pronađem svoju kosu da bih je dodirnuo? Jesam li ja mrtav?“ (Razgolićavanje je loša navika)

Opsimista, Emil Habibi

„To Opsimista je, naime, kovanica, spoj dveju reči koji je, u formi nadimka, zapao svim članovima naše familije još od one naše askurđele Kipranke, raspuštenice. A te dve reči su – optimist i pesimist. Tako su nas prozvali – familija Opsimista.“ (Traganje za korenom Opsimista)

„Svako mesto u našoj zemlji posvećeno je krvlju poklanih i ostaje sveto, moj sinko.“ ..…“Haifa, nije od juče, sinko, nego je stvar u tome što ni iza jednog masakra nije ostao niko da ispriča potomstvu ko su im bili preci.“ ….“Istorija, sinko moj, za osvajače postoji jedino onako kako je oni iskrive.“ (Prvi signal iz dalekog svemira)

„Nanovo sam se obreo sam, sedeći prekrštenih nogu, na vrhu tog nezašiljenog koca. Bila je to noćna mora koja mi je pritiskala grudi iz noći u noć, bez prestanka, a ja nisam imao snage da je smaknem s prsa, niti da se probudim.“..…“Hteo sam da kažem ovo: to je vaš večiti problem, kad god ne možete da podnesete svoju žalosnu stvarnost, i kad god niste u stanju da platite odgovarajuću cenu da ovu promenite, vi trčite k meni. „ (Epilog u grčevitom držanju za kolac)

Doli Siti, Orli Kastel Blum

„Beba se probudila i zaplakala i opet sam – pod dejstvom sedativa – poželela da ga zadavim. Ali, rekoh sebi: traćenje snage, Dol. Taj slabičak će ionako umreti u roku od nekoliko dana, bilo od infekcije, bilo zbog zanemarenosti. A ako ga ubiješ, biće besmisleno. U svakom slučaju, već bi trebalo da je mrtav.“ (Prvi deo)

„Duvali su vetrovi, zli, koji su pod maskom kiše zapišavali stanovništvo. Posmatrala sam zgusnut saobraćaj u gradu, oluju transporta, nervozu kad autobus skuplja sve one izgubljene senilne starce, vozače kako u pauzama poništavaju karte na zadnjim sedištima obraslim u mahovinu. I kuća mi je smrdela, ispuštala je miris ustajale buđi.“ (Drugi deo) 

„Sedoh na klupu, a moja se debela zadnjica razli na sve strane. Dete zalepljeno na leđima nije mi dozvoljavalo da se sasvim naslonim.“…“Dečak je bio slab, nije imao snage da hoda. Legao je pored mene, a ja sebe naterah da otvorim svoju aktentašnu i rekoh mu da legne na stomak. Poželela sam da preciziram kartu zemlje Izrael koju sam mu pre nekoliko godina skicirala na leđima, da je proširim u skladu sa njegovim rastom i oivičim zelenom maslinastom linijom.“ (Treći deo)

Orhanovo nasleđe, Alin Ohanesjan

„Našli su ga u jednom od sedamnaest kazana u dvorištu, ogrezlog u indigu za dve nijanse tamnijem od tog letnjeg neba. Ruke i brada počivali su mu na bakarnom obrubu, ali ostatak devedesettrogodišnjeg Kemala Turkoglua bio je zadobio lepu svetloplavu boju.“ (Sekira u šumi)

„Debeli prsti stegoše se oko Anušinih pletenica i povukoše ih kao konopce. Anuš vrisnu hvatajući se za slepoočnicu sa koje joj je počupana kosa. Pre nego što je Lusine stigla da reaguje, ručerda poduhvati Anušin tanki struk i diže ga.„ (Put u Kangal)

„Kazani oko kuće bili su oprani i opravljeni, glatke bakarne površi blistale su pod suncem. Sama kuća je bila obnovljena i vraćen joj je nekadašnji sjaj, premaz boje slačice jarko je odskakao od belih prozora uokvirenih drvetom. Sve je bilo jarkije u prolećnom vazduhu“ (Preobražaj)

Sve knjige od srca preporučujem za čitanje.

Marija Stojiljković Marstoj