 |
| pixabay.com |
Vodo opet sam ti došla, da te gledam tako mirnu i smislenu.
Vodo ponosna, puna soli, lelujava, nekad mirna, pa burna.
Ti činiš veliko plavetnilo, što neprestano odmiče sve više pred mojim očima, u
nedogled i tvori pučinu, nalik onoj dubljoj, u meni, u srži moga postojanja.
Ti vodo, morska, ugledah te iz turističkog autobusa, što se brzo spuštao ka
svom odredištu.
Popeh se par dana posle, na veliki brod, i krenuh da krstarim po tebi.
Sama se otisnuh, bez ikoga, i niti mi iko tu, osim tebe velika vodo, nije ni
bio potreban.
Lađe druge preplivavale su te, brzi gliseri, spori čamci, gazili su te.
Iz luke otisli se visoki jarboli, pramci, sidra, užad, mreže za hvatanje ribe.
Svi su te osvajali ti velika morska vodo. Svi su udisali tvoj miris, koža im se
pod suncem zatezala, i preplanula nanovo oživljavala.
Ti velika vodo što tvoriš more, ono jonsko, prepuno neotkrivenih velikih
pećina, plavih laguna.
Gaze te i delfini, brzo jureći. Pod dubinama tvojim svakojaki koralni grebeni,
školjke, od kojih sačinjavaju ženski nakit.
Dodirnuh te vodo, u usta ubacih malo tvoje soli, ko da s njom opet iz smrti
vaskrsavam.
Dođoh ti u poslednji čas. Ti si mi spasitelj. Ti si mi iscelitelj. Ti si mi
more veliko moj Bog.
Kad u oči mi uđeš, u zenicu, ti iz nje ne izbivaš nigde.
Prolaziš mi telom, ulaziš u krv, čistiš je, od virusa, od smoga, od taloga
stresa.
Nokti mi jači, kosa lepša, organizam ko na trkama, ponovo sam pobednik, na
startu preporođenog svoga života.
Šetam palubom, gledam turiste, držim se za ogradu, kreč belu. Kad pružim ruku,
galebovi na nju bi da slete, a ajkule odozdo, čini mi se , da me vrebaju.
Al ne plašim se, niti ajkula, niti ičega, kad sam s tobom, ti velika morska
vodo, ti mi toliki spokoj pričinjavaš, da više ništa i niko, poremetiti me neće.
Moj život, iskasapljen, ovde se poput slagalice slaže nanovo, u jedno telo,
uravnoteženo, i spremno za novu upotrebu.
Zato ti se vodo klanjam, i u tebe verujem, u tvoju isceliteljsku, skoro
božansku moć.
Klanjam ti se, o ti more svetsko. Klanjam ti se, o ti more jadransko. Klanjam
ti se, o ti more egejsko. Klanjam ti se, o ti more jonsko.
Klanjam se i velikim rekama, dubokim jezerima, potocima. Klanjam se, čak i
malim barama.
I ruku sad,na kraju svog boravka, u vis dižem, i kunem se, ti velika morska
vodo, doći ću ti opet, da na tebi krstarim, bez straha od ajkula.
Vratiću se, baš u trenu kad pomislim da mi se život završava, i da konačno smrt
dolazi po svoje.
Vratiću se, ti more svetsko, čak da para nemam, na nogama bosim biću, prosiću
ljude po ulici, da mi daju neku paru, da dođem do tebe.
Vratiću se, kao što čovek želi da se vrati Bogu.
Vratiću se, kao posle zločina, uplakana, iskrvavljena, i rastavljena, da molim
za oproštaj.
Vratiću se, da me sastaviš, da mi dušu opereš, da mi rane isceliš, i da mi
pameti više podariš.
Vratiću se, da te usnama svojim poljubim, i da te rukama svojim obuhvatim.
Vratiću se, i kada umrem, da mi pepeo po tebi pospu, da se u tebi sav život moj
utopi.
Vratiću se, jer ionako moja duša, skoro kao i tvoja morska voda, obuhvata čitav
svet.
Zato ti, sad na privremenom rastanku, čašu zdravlja u vis na palubi svog života
dižem, i kucam se sa tobom, kao na gozbi, i u tvoju čast, tu čašu duhovnog
zdravlja sada ispijam.
O ti more svetsko, videćemo se mi još.
Marija Stojiljković Marstoj
Нема коментара:
Постави коментар