O PISCU
MILOŠ CRNJANSKI, jedan je od najvećih srpskih pisaca, rođen u Austrougarskoj 1893. godine, umro u Jugoslaviji 1977. godine. Najvažnija dela su mu: Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe, Roman o Londonu, Lament nad Beogradom, itd.
Prvi svetski rat zatiče ga u Beču. Zbog atentata na Franca Ferdinanda, završava u uniformi austrougarskog vojnika, koji se bori protiv Rusa. Ubrzo biva ranjen i smešten u ratnu bolnicu u Beču 1915. godine. U tom periodu, pisao je antiratnu poeziju.
Po završetku rata, upisuje se na studije književnosti u Beogradu, a 1921. godine venčava se sa Vidom Ružić.
Dosta je putovao. Bio je i diplomata i emigrant. Bio je u Beču, Parizu, Berlinu, Rimu, itd.
U London, stiže 1941. godine i duži period boravi u Engleskoj, a 1951 godine, uzima i britansko državljanstvo.
Iako, protivnik Tita, u Jugoslaviju se vraća 1965. godine. Lament nad Beogradom predivno je svedočanstvo njegovih osećanja prema glavnome gradu.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, 30. novembra 1977. godine.
O DELU
Glavni junak ROMANA O LONDONU je Knjaz Nikolaj Rjepnin, emigrant Rus, koji sa svojom vernom suprugom Nadjom, pokušava da živi dostojanstveno, uzdignute glave, među tim Englezima, u tom velegradu, koji je spreman (pogotovo nakon rata), da samelje sve pred sobom na najjednostavniji način, siromaštvom, tj. nemanjem posla.
Roman se sastoji iz dva dela. Počinje životom junaka u predgrađu Londona, Mil Hilu, nastavlja se traženjem posla, opisivanjem ruševina Londona, slikanjem atmosfere toga doba, prikazivanjem odnosa supružnika, narušenog nostalgijom Knjaza Nikolaja, za izgubljenom Rusijom.
Junak je nemoćan, depresivan, opsedaju ga suicidalne misli, sve dok ne dobije prvo zaposlenje, u jednoj obućarskoj radnji, u nekom podrumu, kao knjigovođa. (Zanimljivo je, da je i sam pisac radio slične poslove u Londonu - knjigovođa u obućarskoj radnji, raznosač knjiga, dok mu se supruga bavila šivenjem lutaka, poput junakinje romana Nađe.)
I pored zaposlenja, koje, ipak, nije sigurno, niti dobro plaćeno, u jednom momentu, ukazuje se Knjazu Nikolaju prilika da ode na odmor (bez supruge) u Kornualiju. Tamo upoznaje jedan svet likova koji mu se uopšte nedopadaju, kao uostalom ni čitava atmosfera jednog otuđenog grada, gde se stanovnici međusobno ne poznaju ili izbegavaju, usamljeno nose ručak u park, ili sami se šetaju gradom osmatrajući njegove Crkve, ulice, izloge i klupe, na kojima je retkost da neko i sedi, a kamoli priča.
Ne samo stranac u Londonu, na klupi u parku, dok je vreme ručku, junak se oseća kao stranac među ljudima koji ne dele njegova razmišljanja, njegove vrednosti i poglede na Rusiju, ali i na Englesku. Tu ima svakakvih likova, od starog bogataša sa suprugom skoro maloletnicom, do tzv. doradnika, ljudi željnih koita, tj. seksa koji je koren svega, tako da se dešavaju i razne prevare ili planovi za to.
Iako želi od njih svih da pobegne, u drugom delu knjige, pa skoro do samoga kraja, ti ljudi ga opsedaju, pokušavajući da ga navedu da se utopi u neki svet koji nije njegov. U suštini, da ne bi bio usamljen u Londonu (a možda i bilo gde druge) moraš se prilagoditi većini, trpeti njihove interese, ući u njihov Komitet, napadati, u kontekstu ovoga romana, Rusiju jednoga Staljina.
Roman je svedočanstvo odnosa između Istoka i Zapada. Počinje era hladnoga rata. Pred kraj romana, junak raspravlja, čak i o Napoleonu, koga nikako ne voli, naravno, zbog majke Rusije.
Dobar deo junakove suicidalnosti potiče od gubitka identiteta, odnosno veze sa zemljom rođenja, sa legendom i mitom, sa običajima i kulturom, sa nekadašnjim prijateljima. Detinjstvo samo su nejasne slike, koje su Velikim ratom, uništene, pretvorene u ruševine, kakvih po Londonu svuda ima (uostalom po celoj Evropi u to posleratno vreme).
Iako se, u prvom delu knjige, čini da je roman o ljubavi supružnika, glavna potpora cele konstrukcije je odnos junaka i Londona (i više cele Engleske, pa i drugih zemalja, problem emigracije u tuđini). To nije odnos junaka i arhitekture Londona, njegovih ulica, restorana, knjižara i svega drugoga, to je odnos junaka prema usamljenosti koja u njemu se katapultira u svakoj zgradi, koja postaje njegovo ogledalo.
Tako taj London, postaje stecište gomile ljudi sa slepilom, sa automatizmom, sa pravilima za gradski život. Grad postaje zatvor. Postaje simbolično i provincija, iako to po broju stanovnika i širini prostora nikako nije.
Na kraju, junakova žena ga napušta, ali ne zbog gubitka ljubavi, ona odlazi u Ameriku kod tetke, kako bi se tamo snašla i njega povukla sa sobom. Tragedija romana je da junak nikad neće saznati da mu se žena u Americi porodila, skoro u vreme njegovoga ubistva, skokom u vodu, sa sve teretom privezanim za svoje telo.
Stvarno odličan roman, remek delo, obiman od nekih 750 stranica.
Ipak, vredi ga pročitati. Čitalac će biti bogatiji za još jedno iskustvo života u metropoli, kakva je postala i naša prestonica Beograd, u kom se stranci možda baš i osećaju kao Knjaz Nikolaj, a možda i mi sami, prepušteni našoj usamljenosti, besmislu i nemoći.
Toliko ljudi, a toliko malo smisla.
CITATI
„Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme igra svoju ulogu“ (Prva glava romana)
„Otkad je sneg zavejao to mesto vetrenjača na brdašcu, u okolini Londona, nisu se više čule mašine za šišanje trave, koje inače lupetaju, kao srca, u Engleskoj, preko cele godine. Bila je i u Mil Hilu nastala potpuna tišina.“ (Na brdu vetrenjača)
„Sneg je i idućih dana, u sumračju, počeo da veje. Sve se, kad se pogleda iz te kuće, kroz prozor beli, kao u Rusiji. Bili su živi sahranjeni.“….“On onda ustaje, tiho, podiže sa ćilima njenu ruku, a namešta i njenu glavu na jastuku, da ne leži tako kruto, kao što samrtnice leže. A spušta se na kolena, pa joj ljubi drugu ruku, kao što to glumci rade, kad predstavljaju molitvu. Zna da je zaspala gladna. (Bili su živi sahranjeni)
„Junak našeg romana, tako, prestaje da razgovara, u podne, sa ljudima, i uopše ne opši više sa ljudima, nego počinje da ruča sa zgradama Londona, sa ulicama Londona, sa klupama Londona, i parkovima. Mesto da ima ženu, decu, porodicu, prijatelje, svoje društvo ljudi, takav čovek ima čitavu jednu varoš kraj sebe, pa sa njom razgovara, a pod njenim mostovima spava.“ (Ručak u Londonu)
„U nedoumici šta da radi, Rjepnin je gledao zaprepašćen u taj zid, koji ga je delio od te scene, a kroz koji se sve čuje. Jedva se uzdrža da ne lupi, pesnicom, u taj zid, i pokaže, da neće to da sluša.“ (Sorokin u zidu)
„Njen brod, sa njom, medjutim, plovio je tada, već u kanalu, u noći, koja se bila razvedrila, i osula zvezdama, plovio je sve dalje, prema izlazu na Atlantnik Kornualije, u kojoj nije bila sa njim, na letovanju. Kornualija, ih je tako, nevidljivo, rastavljala, sve više, iako su, u svojim mislima, u svom sećanju, pa i u životu, već dvadeset i šest godina bili, vezani.“ (Rastanak)
„A kad se ujutru razvedrilo, niko nije pitao, kako se jedan od čunova, kraj jednog kupališta, odrešio, i zašto su ga našli na nekoliko stotina jardi, od obale, zapljuskivanog od talasa, kojih je, to jutro, već bilo. ….“Samo je sa svetionika, na visini te velike stene, kojom se park, završavao, treperila jedna svetlost, cele noći, trepetom, kao da, tu zemlja pokazuje neku zvezdu.“ (Styx)
Marija Stojiljković Marstoj
Нема коментара:
Постави коментар