Marina Milosavljević, osvrt na roman Božanska je snaga književnosti

Autor romana, u svetlosti duha svemoćnog svog pera, vodi nas granicama čuda koje nosi život.

Ona prati Čoveka, njegovo stradanje u realnosti zbivanja o kojima govori i sama kao svedok suočena sa strahotama rata.

Nedužan čovek, nemoćan pisac, bespoštedna borba sa nametnutim zlom, lomi pero “kvazipisca“ koji je podeljen između ulica prošlosti i ulica sadašnjosti koje nemaju budućnosti…

Mešajući vremena (ona nekad i ona sad), prosuđujući o dešavanjima u tim vremenima,  „kvazipisac“ Marstoj oseća nemoć pokušaja da perom opiše trenutke koje Čoveka zatiču u burnim i teškim vremenima, kao što je vreme ratova.

Glavna junakinja taman krene da piše pa ponovo zastane nad bolom i užasom raspada zemlje u kojoj je nekada živela. Nedovršena zbirka „Časovi dostizanja Boga“ opisuje život kao:

„ stampedo užurbanosti,

sa problemima, svađama,

ljubavnim dilemama i radostima ..“

Glavna junakinja, iako misli da je „pisac u pokušaju“, želi da opiše ono što nije rečeno. Postaje unutrašnji pisac o čovekovoj ljudskosti. Pišući dnevnik o sudbini ulice i o zločinu, Ona preklapa maštu sa zbivanjima u realnosti čoveka; tražeći svoju dušu, pevajući pesme, opisuje i dotiče i grešnikovu dušu, isto tako napaćenu, pa kaže kroz lik Grešnika koji peva pesmu o Sudbini:

“ kao da ruke pružaš istom izvoru,

u ko sam na večitom pomoru,

zar samo meneka nema leka,

 za reč mi na umoru….“

Junakinja romana, isto kao i lik Grešnika, gubi snagu i volju. Ona staje na dno sebe da bi osetila poslednju nadu. Iskidane su arterije uvenulog života. Ona se spaja sa likovima svog neispričanog dela.

„Božanska snaga književnosti“ ne dozvoljava duševnu smrt,  iako se sudaraju teški trenuci, novo radosno obličje daće sutrašnja stvarnost.

Sudbina je patnja. Junakinja romana je zatrpana patnjom. Otupela od bola, piše o nestajanju nade i sreće. Traži Boga u teškim životnim trenucima, ali ga ne pronalazi.

Junakinja meša razdoblja koja će da nose promene. Želja za promenom ume da obeshrabri.  Preteško je breme, kao u stihovima …

„ I kiši kiši iz samih dubina

I penje se, penje, do mojih visina,

I dopire i dopire, njen obamrli glas

I podseća i podseća me,

da je možda na dnu moj spas..“!

Rat dovodi do dna i neizlaza. Bez loših namera, u veri i ljubavi koje u sebi nosi, junakinja na dostojanstven način svojim perom oslikava državu i njene granice koje ne želi da se menjaju, ali ih događaji čine neminovno izmenjenim.

Radi  granica se ratuje, ne biraju se sredstva, ne obazire se na ljudske vrednosti, ne poštuje se vera, niti ljubav.

Izvitoperena stvarnost sile Rata menja svest o slobodi u ljudima. Mora se držati pravila osvajača. To ubija i razdire.

Zaglušuje se duša i njena nevina želja.  Nad uzdignutom snagom Rata, gore gradovi i sela, vrišti nejač. To je slika rata koji drži puščanu cev nad sudbinom mnogih ljudi. Mnogi su grešni. Nevinih nema.

Baš o tome govore „Časovi dostizanja Boga“. Krvave ratne promene ne donose ništa ljudsko.

Junakinja se seća države u kojoj je nekada živela. Zvala se Jugoslavija. Nekad je u toj zemlji bila sigurna, a sada je ta zemlja rasparčana, razorena i zakopana.

Umesto Jugoslavije, Rat je oslikao drugu sliku u duši ljudi. Mržnja donosi pustoš, ugljenisana tela. Krvlju je natopljena zemlja i samo na dim miriše. Zlo je prekrilo staru zemlju koju je glavna junakinja romana volela.

Život više nije život. Na sve strane padaju nevine žrtve, svuda gubici i bol…

Politika je izmenila živote mnogima, uzurpirala granice, podelila ljude, napravila od njih osvetnike.

Junakinja romana kaže: „ Mrtva je moja književnost pred Ratom.“

Kroz antiratni dnevnik, Ona opisuje detalje ratnih užasa. Umorna je, želi da izblede ratna sećanja i slike ugašenih života. Živi ko zombi bez budućnosti koju ne vidi.

Olovka joj je otupela, suviše tuge je u njoj,  traži da ućute surovi ljudi, ti grabljivi otimači koji ne brinu o tužnima i  ogrezli su u mržnju..“

Sve je krivica Rata koji Ona ne može da shvati. Besmislen je. Ubija čoveka, ubija pero i pisanje.

Ipak, njeno se pisanje izdiglo, vaskrsnulo u drugu budućnost.

Duhovno jaka glavna junakinja romana šalje Božiju svetlost svojom pisanom rečju.

Kroz roman prenosi čitaocima doživljaje račvastih ulica  života, onih iz prošlosti  , sadašnjosti i onih ulica, u zamišljenoj budućnosti u kojoj se razbija svo zlo.

Kvazipisac Marstoj pobeđujući sebe i postaje Pisac iz budućnosti.

Čudo stvara dosegnuta moć objedinjenih prošlih, sadašnjih i budućih vremena.  Čovek budućnosti je oslobođen od zla i samouništenja, i to kroz ljubav, dobrotu, lepotu i mudrost, te blagodatne energije.

Mudrim porukama i razmišljanjima, roman privlači pažnju čitalaca. Autor romana daje odgovore na nejasna zbivanja kroz koje prolazi  radnja. Čvrstog uverenja u svoje odgovorno pero koje odlično usmerava misli, poletno, i jasno dopunjuje izazove životnih  razdoblja.

U kombinaciji sa stihovima idu komentari koji ih pojašnjavaju, njima čitalac ostaje zadivljen.

Posebno je jaka bliskost glavne junakinje romana i čitalaca. Od početka do kraja  prati se radnja, snaga živih reči, želja i pomisli.  Stihovima u romanu,  glavna junakinja nas vodi. Na kraju biva ubeđena u veličinu, snagu i izdržljivost Božanske književnosti, koju je doneo Pisac iz budućnosti.

Dostiglo je pero tog Pisca iz budućnosti savršenstvo. Dosegla je „kvazipisac Marstoj“ vrh svoje mašte. Fikcija je pobedila stvarnost.

Sada pobednik romana Pisac iz budućnosti ima cilj i želju, vodi se motivom, i jasno kaže da zlo odbacuje ljudskost, da je mržnja posledica loših misli, da Život  treba da bude pravedan i milostiv, da je dat od Boga i da ga kao takvog, treba poštovati.

Sukob zla i dobra završava se velikom pobedom dobra. Zlo saginje glavu pred vrlinama,  jer samo je istinski slobodna duša u ljubavi sa sobom i drugima. Takva duša sa punim pravom i dostojanstveno sme da digne glavu i pogleda u stvarnost.

Autor romana Marija Stojiljković Marstoj veruje u reči Pisca iz budućnosti.

Sa uživanjem sam pratila autorkine misli i poruke i toplo preporučujem njeno delo svima koji vole otvorena razmišljanja i jasne stavove, koji izazivaju divljenje kod čitalaca.

MARINA MILOSAVLJEVIĆ,  NIŠ, MAJ 2016

(Tekst je pročitan na promociji romana Božanska je snaga književnosti, u Kući Đure Jakšića, u Beogradu, 17. maja 2016. godine)

Marina Milosavljević je književnica i pesnikinja iz Niša. Autorka je zbirki poezije „Sa izvora duše“ i „Dodir ljubavi“. Piše eseje i prozne tekstove. Aktivan je saradnik elekronskih časopisa (Internovine Tuzla i Zvezdani kolodvor).

Simo B. Golubović, kritika romana Božanska je snaga književnosti

Prva književna kritika romana BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI, objavljena u Časopisu za kulturu, umetnost i nauku LUČA, u br.1, januar 2016. godine, Subotica. Ovaj časopis pokrenut je 1991. godine. Izlazi tri puta godišnje. Dobitnik je 52 Vukove nagrade, koju dodeljuje Kulturno / prosvetna zajednica Srbije.

Simo B. GOLUBOVIĆ,

PROČITAO SAM – PREPORUČUJEM ROMAN:

„BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI“,

Marija Stojiljković Marstoj,

„Čigoja štampa“ Beograd 2015. godine

PISAC BUDUĆNOSTI

Ili: bivši pisac u pokušaju

Navikao sam da o nekoj knjizi ili o nekom autoru pišem nakon više čitanja i ponavljanja (mada to i nije hvale vredno), ovoga puta odstupam od svojih navika i uobičajenog postupka. Naslovljenu knjigu do sada sam pročitao temeljito samo jedanput, ali ne želim ni časa časiti da iskažem svoje divljenje i na neki način svoju ocenu, ili bolje rečeno da kažem svoje utiske.

Izneću to u nekoliko tačaka.

PRVO:

Nisam sasvim siguran da li ova knjiga/ovo delo strogo pripada određenom definisanom žanru. Po obliku, motivima, ideji, stilu i sadržaju – jeste roman; po načinu izlaganja i ređanja događaja može biti hronika; po licima koja se javljaju u delu, ovo može biti romansirana biografija, ili bolje kazati da je ovo autobiografsko delo/autobiografski roman; može da se nazove i dnevnikom jer je ovaj roman nastao na način kako se najčešće pišu dnevnici; ima razloga da se kaže da je ovo u izvesnom smislu reči jedna poema – pesma dužeg sadržaja koja ima jasno definisane događaje, likove, vreme i mesto, a sve ovo pretpostavlja da i jeste roman u nekom malo neuobičajenom, ali veoma dobrom obliku.

DRUGO:

Ovaj roman privukao je moju pažnju (možda da je bolji izraz moje simpatije), zbog otvorenosti i iskrenosti same autorke koja je sebi zadatak dala da komentariše sama svoje stihove iz pesama njene neobjavljene knjige – knjige za koju kaže da je to knjiga Pisca u pokušaju pod nazivom Časovi dostizanja Boga, a stihovi su tako lepi i kazani jezikom čoveka koji je to pisao još dok su bogovi po Zemlji hodali – dakle malo arhaično, ali sočno, razumljivo, neuobičajeno i veoma privlačno.

TREĆE:

Događaji/dešavanja opisani u ovom romanu uvek su u samoj suprotnosti sa onim kako bi to trebalo biti. Autorka uočava sve nepravde, posebno nepravde rata i ratovanja što i jeste tematika romana. Nikakvi ratovi , ona smatra, nemaju opravdanja i nikakvim ratovima ne donosi se pravda, jer se pravda nikada ne može nepravdom dosegnuti, a nepravde rata potiču sve druge nepravde od iskona do naših dana. Otuda i njeno razmišljanje – ne rekoh njen sukob sa samim Tvorcem koji je i Svevideći i Svemogući, koji je Pravedan i Mudar, koji zrači Ljubav i Sreću, a ne vidi i ne može da reši večite probleme nasilja, rata posebno. Otuda u njoj samoj proizilazi sumnja u njegovu moć/svemoć.

ČETVRTO:

Roman obiluje kristalno jasnim i veoma mudrim, kako to često kažemo filozofskim stavovima, razmišljanjima i porukama.

PETO:

Koncepcija romana je takva da ona angažuje i privlači pažnju čitalaca i želju da knjigu dočitaju u jednom dahu očekujući na svakoj stranici rasplet i kada nema zapleta događaja. Čitalac očekuje razrešenje šifre koja prividno prikriva osnovni tok radnje, a sam život (za koji autorka kaže da je njen), život je svih nas, tužan, nejasan, melanholičan, nesiguran.

ŠESTO:

 Autorka nas čvrsto uverava da je ona sama Pisac u pokušaju, što bismo mogli tumačiti da je „kvazipisac“, kako i sama reče, ili kako mi to često kažemo „obično i neodgovorno piskaralo“, koja iz svoga dnevnika, rukopisa pesama Časovi dostizanja Boga crpi filozofiju života, postojanja i opstanka i postaje Pisac iz budućnosti. Ona ne pokušava da nekoga time zadivi nego da mu da objašnjenje, da ga usmeri, ohrabri i odobrovolji – ako to već nije kasno. Ona se ovim poslom (pisanjem) bavi da „prazni pune baterije“ i istovremeno da prazne dopuni da joj daju novu snagu i polet da dosegne visine sa kojih se život još bolje sagledava, ili za pokretanje robota/automata za nove izazove.

SEDMO:

 Mešavinom njenih dobrih stihova iz navedenog rukopisa (koji u naslovu nose samo redni broj časa) i komentara i objašnjenja njihovog značenja, obogaćuju opšti utisak o pročitanom delu, a stihovi sami, pomalo arhaičnog načina izražavanja i namernih izostavljanja pojedinih glasova uz neobično ponavljanje delova stihova i namerno nepoštovanje savremenog književnog jezika, kao i neuobičajen način rimovanja pojedinih stihova, samo su dokaz da ova autorka zaista ume da se igra rečima i obraduje „stihokusce“ i stiholjupce, ali i slučajne čitaoce željne nečeg novog, nečega lepog.

OSMO:

Ono što je, čini mi se najvažnije i što me najviše privuklo kod ove autorke, ili bolje kazati ove dobre autorke, ili veoma dobre autorke, jeste da je uspela postati bliska sa čitaocem, da je čitalac razume i zavoli, da je oseća, da zavoli njen neobičan stih i stil, da prihvati i poštuje njena verovanja i uverenja, njen način razmišljanja, njen odnos prema stvarnosti, njenu upitanost u postanak, trajanje i opstanak i njenoj samosvesti kojom prihvata na sebe mnoge krivice za koje nije kriva, njene skromnosti kao „Pisca u pokušaju“ i njene neskrivene i sveljudske želje da postane velika i slavna spisateljica, što svojim čitaocima uliva želju za bolja nadanja i verovanja, što sama priznaje da njena dela/njene reči nemaju snagu da promene/poprave svet, ali imaju nameru da ukažu na bolje i pravednije puteve, da mržnju nazovu pravim imenom jer iz mržnje proizilaze mnoga nedela roda ljudskoga.

Ilustracije radi navešću samo malo citata (mudrih i filozofskih misli) i glasnih razmišljanja ove autorke koja čitaocima pomažu da vide kroz sivilo i tamu, da razumeju smisao besmislenog i pojme besmisao onog to je smisleno, da shvate ono neshvatljivo, da razumeju nejasno, da lakše savladaju neprohodne i zamršene puteve gospodnje (mračne i najčešće blatnjave), da pronađu zrnca radosti i zadovoljstva razasuta po stranicama pročitane knjige, da veruju i požele da svet treba i može biti bolji i pravedniji.

Pisac u pokušaju: Stvarnost je jača od fikcije. Moć pisane reči je smrtna.

M.S. Marstoj: Fikcija je jača od stvarnosti. Moć pisane reči je besmrtna. (str.7.)

Na samoj životnoj stazi, u njenoj srži, stoji ukotvljen stari poznavalac ljudske mašte, čovek sa kaputom od večnosti, šalom od ponosa i naočarima od mudrosti… (str. 13.)

Ljudi beže jedni od drugih, zahvaćeni nevericom. Vreme se igra s našom ljubavlju, gaseći je. (str.20.)

Postoje ponori ljudske duše koje umetnost ne može izlečiti svojim perom, jer se oni ne daju na pravilan način videti, pa tako ni opisati. (str.22.)

Ali, nema posle rata nevinosti. Svi su krivi. Svima treba suditi. (str. 28.)

Koliko je stvaralaca nepoznato današnjici, i koliko će ih tek biti nepoznato sutrašnjici… (str. 42.)

Čas treći (str.57, završetak pesme): našto sve kad mi Bog krade/poslednji osećaj poslednje nade/ našto sreća kad se umor sluti/našto ići kad se nema stići/našto sve kad mi to život izmiče.

Vreme ima svoj zakon proticanja, ne može se zaustaviti, ne može se ubrzati. (str. 79.)

Čas šesnaesti (str 127, stihovi 17. do 22.): jer sve je i dalj tu/ tu u sećanju/ i gresi pravednika/ i mrtvosjaj životnika/ i glupost pametnika/i zločin pobožnika…

Sada, pri kraju ovog mog glasnog/javnog razmišljanja o pročitanom romanu, postavljam sebi pitanje da li će ova vrsna spisateljica uspeti da se vine u „književne visine“ i da snagom svoga izraza dosegne i božanske visine. Odgovor dajem i smelo i odvažno: Hoće. Već je na tom dobrom i teškom putu savladala prve prepreke. Iako još uvek ima nedoumica, velikih uspona i mnogo teško zaobilaznih prepreka, ona će svojom maštovitošću, svojim ozbiljnim pristupom i posvećenošću tom poslu uspeti. Da bi neko uspeo, uvek je bilo, a i danas je tako, treba imati nekoga „snažnog“ da pogura, nekoga „velikog i jakog“ da povuče. Pri tome mora biti sa dubokim i punom džepom ili biti „nečiji“ sin, (Ovi poslednji mogu i bez tuđe pomoći, bez posebnog talenta i dobre maštovitosti.) a potrebno je i veoma značajno sebe osuditi na samoodricanje, na osamu i veoma je važno sklopiti dobar savez sa samoćom.

Ova naša spisateljica mlađe generacije ima i dobru maštu i veliki talenat, a čini mi se i ispravnu odluku da dosta druguje sa samoćom kao najvernijim saveznikom u dugim noćima nesna. Ovo su, verujem, dobri uslovi za još bolji uspeh.

U ovom romanu čitaoci će s lakoćom uočiti određenu konfuziju i naizgled veliki haos. Ovo i jesu odrednice i dominante koje su autorki bile ciljne tačke. Na taj način uspela je pobuditi interes i želju za čitanjem i ukazati na sve ono što se dešava/događa mimo nas i naše volje, sa promislima Tvorca, ili pak njegovom nečinjenju da ze zlo zaustavi, sa nadom da uvek neće biti tako i uverenjem da može biti i gore i teže.

Ovo je antiratni roman sa gorkim ukusom svega što se u ratu događa, što nam život otežava i obezvređuje, što nas čini nemoćnim i nevernim. Sam pristup u objašnjavanju rata i njegovih posledica je veoma dobar i jasano je mislećem čoveku ukazano da jedno zlo priziva drugo zlo, te je ovaj roman dobar poziv da se svako zlo odbaci, da se mržnja zakopa na nedohvat, da se ljubav zaseje i u nerodnim poljima i ucveljenim dušama, da se otope i otople ledena srca, da se oslobode zarobljene misli…

Želim da njen glas bude dovoljno čujan za sve.

O ovom romanu, verujem tako, biće još dosta razmišljanja i komentara i nadam se da će vreme, kao veoma dobar saveznik ovoj mladoj autorki, pomoći da ovaj roman dosegne nebeske visine baš tako kao što sam isijava iz sebe široku i humanu poruku i svežu misao.

Čitajući ovaj roman-hroniku-dnevnik-esej-ep-zapis-pesmu-molitvu, pažljiv čitalac neće ostati ravnodušen i knjigu neće zatvoriti a da se ne upita: Ako je Bog jedan i jedini, ako je Tvorac svega postojećeg i nepostojećeg, vidljivog i nevidljivog, ako je Svevideći i Svemogući, ako je Pravedan, Mudar i Milostiv – zašto onda sve ove nepravde i ratove dozvoljava i trpi. Autorica moli tog istog Boga, Tvorca, Svemogućeg i Pravednog koji čoveka stvori po liku svome da tom istom čoveku oduzme pravo na činjenje nepravde i zla svakojakog sada i uvek, i da taj/ovaj čovek, taj/ovaj Božiji nerazuman izum ne kalja obraz svoga tvorca. Autorka moli i zove tog istog Tvorca da dođe, da se vrati kako je i obećao, a pri tome veruje da su njegova obećanja čvrsta, da su njegove namere čiste i časne, i da će se on sam držati kodeksa propisanog ponašanja u statutu koji je sam propisao, a drugi ga samo u Bibliji zabeležili. Ona veruje da će doći vreme kada će taj isti Tvorac oduzeti svome partneru koga ona naziva „Đ.“ dodeljene „deonice“ kojima on upravlja.

Filozofija života skoro na svakoj stranici knjige često se svodi na sukog dobra i zla, baš kao što je to i u životu najčešće, gde ono dobro u svojoj nemoći često pogne glavu i prihvati ono „nužno“ zlo, i s lakoćom slavi onoga „Đ.“ dok u dubini duše svakog čoveka sklupčani zajedno dremaju i i jedno i drugo.

Marstoj to objašnjava ovako:

Naivno je moje pisanje. Nisam u stanju da promenim ni sebe nabolje, pa kako ću čitav svet, ili bar, po neke njegove stanovnike?

Ima ljudi koji jedva čekaju da ubiju, da zakolju, da odseku glavu, da siluju, da nabiju na kolac, da popale, da uguše, da ubace u kazan, da zderu kožu, da iskopaju oči, da odseku dojku, da odseku prste, da izvade mozak… To neki i u miru rade. (str. 65.), ili

Zlo čoveka surovo unižava, i to uniženje teško se može knjigom opisati, ma kakav dar imali i ma koji nas ciljevi vodili… (str. 97.)

Zato sa velikim zadovoljstvom i preporučujem čitanje ovog romana da čitajući tražimo i nađemo sebe u njemu samom, da se eventualno nastanjenom zlu u svojoj utrobi (svome biću) otkaže gostoprimstvo i da se na to mesto usele novi stanari: ljubav, nada i sreća, ili je sve ovo pak samo fikcija ili samo stvarnost.

Pisac u pokušaju reče: Stvarnost je jača od fikcije. Moć pisane reči je smrtna.

M.S. Marstoj ili Pisac iz budućnosti reče: Fikcija je jača od stvarnosti. Moć pisane reči je besmrtna.

Čitaocima želim da uživaju u čitanju ovog dela, a autorici želim još mnogo dobrih knjiga.

Palić, 11. novembra 2015.

Evo ga opet jedan od onih dana (odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti)

Evo ga OPET jedan OD ONIH DANA kada se mešaju dnevna i veštačka svetlost. Očajno vreme vrišti napolju, sumorno i sivo, prekriveno sitnim, upornim kapima kiše. Poluspuštene žaluzine na obližnjim zgradama, hujanje zelenila po parkovima, smekšana blatnjava površina koja ih uokviruje, opale fasade u čijim šupljinama cigle upijaju vetrove jeseni, njihov glas, i nervozni dolazak, sve samo ne bojažljivo i stidljivo menjanje vremena.­

U sobi odzvanja tišina. Istina polako dolazi i odlazi, u međuvremenu smenjivana lažima. Kazaljke plavog ručnog sata nastavljaju da jure svoje brojke ispod staklaste površine uokvirene imitacijama dragog kamenja. Drvo života, u uglu sobe, govori sa svojom senkom na zidu.

Prošlost nije u fotografijama, ona je u doživljajima pohranjenim u dubini uma. Do onog što je u njemu sakriveno, često se nikako ne može ni doći, osim preko starih i pohabanih fotografija, koje nam, tek ponekad, osvanu pred očima, prilikom otvaranja fioka, ormara, natkasni ili kofera. Zaista je žalosno živeti život da bi već sutra bio zaboravljen. Ali, izgleda da vreme svojim nezaustavljivim tokom sa sobom nosi i sve utiske, kakvi god oni bili, i pritom nas i ne upozorava na to.

Zar treba da postoji neka druga svrha beleženja ovih misli, osećanja i stavova, do odupiranje zaboravu? Zar bi trebalo sve dosad napisane reči da se povežu nitima radnje, dok mi u mozgu egzistira milion šupljina i tamnih odaja do kojih nema mostova?

Marija Stojiljković Marstoj

iz romana Božanska je snaga književnosti

DŽOJS je divno opisao smrt u Uliksu. Šta je ČOVEK? Čovek je crv. Čovek je larva. Izješće ga posle smrti delovi samoga sebe. Ruka će da jede ruku. Noga nogu. Stražnjica stražnjicu. A pre smrti, učiniće to gospodin Nerv.

Nervno oboleli srpski soj vikaće i dalje neprestano, u boj, u boj, u boj, u boj! Ključaće krv ispod Dunava. Na površinu rečnog bisera izroniće čičica Đavo. Mahaće i razmahaće svoj repić po kanalizovanim govnima, mokraćnim kesama i razmilelim bakterijama.

Bauljaće onaj sasečeni čovečić. Njegova glava osvojiće Kup paćenika pre zadnjeplasiranog trupa. Mrzim više da mislim. Mrzim više da višim. Višim da pišim. Stišim po kišim. Mrzim da ljišim po rišim, da ijedišim, ebišim… koliko izmišljenog nejezika!!! Gde je u meni Vuk? Vuka u meni nema.

Magli mi se… Na šta je spao nekadašnji humanista i veliki ljubitelj Crkve. Nemoj Pope da me grdiš. Šta sam ja u odnosu na Crkvu? Bedno piskaralo. Niko sam i ništa sam. Budala i bednik. Pala je moja reč. Pala… Mrziš me, Patrijarše. Mrziš me. Mrze me ljudi. Svi me mrze. Svi. Baš svi.

Magli mi se… Poslednji dan. Umiranje. Zamišljanje unapred. Nečija noga je blizu stakla, dole bezdan. U mislima te osobe noge su već prekraćene, leva otišla nalevo, desna nadesno.

Moždana ćelija trlja asfalt na kom kučići pišaju. Neka pišaju, i treba da pišaju, da se ispišaju na sve nas! Novine tvrde, danas još jedan oblakoder postaje avetinjska zgradurina.

Gomila betona koja svedoči greh samoubica. Kako se ubijaju? Na glavu, na bok, na ruke, na noge, na lice. Šta od njih ostaje? Uspomena familije, onih koji su ih silovali stresovima. Na šta liči prosečni Srbin? Na siledžiju. Osuda nepoznatih. Svi bi da ti sude. Svima nešto smeta kod tebe. Ti nisi Ti. Ti si Oni. Po njihovoj naredbi neka gaze tvoje noge.

Magli mi se…

Marija Stojiljković Marstoj

iz romana Božanska je snaga književnosti

Umetnost mora da zatrpa ponore, koje je sama stvorila (Najlepši eseji Danila Kiša)

Izvađena iz konteksta, gore navedena misao Velikog pisca, tačnije njen prvi deo umetnost mora da zatrpa ponore, asocirala me je na drugu stranu medalje, suprotno polazište, tačnije na misao da umetnost ne zatrpava niti jednu pukotinu ili naprslinu ljudske duše, a kamoli ambis – tu duboku crnotu mučnine, to proklinjanje „nepravednog“ Boga, anatemisanje pravednosti, i uznošenje misli do konačne potvrde o opravdanosti skretanja uma ka euforiji paklenog mračnjaštva i nevere.

Ponor ljudske duše – taj najcrnji krajolik, u kom bol putuje polako, u stopu praćen koracima melanholije ili agresivnosti, predstavlja predeo zatamnjen crnoćom prošlih događaja, čiji napadi presušiše vode nade, stvarajući fatamorganu beznađa, tu prokletinju nad prokletinjama, caricu misterije i mizerije, bespomoćnosti oštrine uma, pregaženog stampedima srčanosti. Zar da takav jedan ponor ljudske duše, izobličen patnjama, uskogrud i sebičan, zar da on bude inspirator umetnosti, koja iznikla iz tih dubina pokušava da odslika ono „božansko“ u svemu tome? Umetnost izniknuta iz tog i takvog „umetnika“ neumitno će samu sebe da potre.

Dakle, kakav je kvalitet te „umetnosti“, čiji je koren u ponoru, u dubini mračnjaštva uma, usmerenog protiv samopoštovanja ličnosti, to ubijanje smisla, navođenje na pogrešnu reč, iskorak u prazno, u slepu ulicu, u ćošak estetike lepog? Zar jadikovke ne uništiše sve pokušaje stvaranja umetničkog dela, nisu li upravo te kočnice bola i kajanja, taj osećaj bespomoćnosti, ta anksiozna stanja u duši autora, izvitoperila i izokrenula naopako, svu suštinu njegove „umetnosti“? Nisu li konture predela mašte pritisnute teskobom uvek potamnele svoju svetlost, i konačno, nisu li lica u tim predelima mašte, nekako po imperativu bezvoljna, jednostrana, nerealna, nekako suviše tugaljiva, prepuna taštine i plača…

Drugi deo rečenice Danila Kiša „koje je sama stvorila“, sad mi izgleda, ovako otkinut od celine njegovog eseja, kao neki paradoks, upravo zagonetka tvorca. Pre bih rekla da umetnost mora da zatrpa ponore ljudske duše koje je sama opisala. Da li je to Kiš mislio ili sam od toga napravila sopstveni paradoks, smišljen u ovoj kvazifilosofskoj noći, što tišinom odzvanja?

Upetljala sam se u izvađeni kontekst, izokrenutu misao, i otišla u ćorsokak pojašnjavanja, ovo je dovoljan razlog da treba slediti u procesu stvaranja dela samo tok svojih misli, jer im (ne) znaš uzroka, a ne prilaziti mislima drugih stvaralaca, naših uzora, i upetljavati se u lavirint nastao otkinutošću jedne rečenice iz celine njihovoga dela, tog mora uzrokovanih misli, njihove dubine i pravog značenja.

Možda se treba pokrenuti iz početka, pojednostaviti sva ova filosofija, i jednostavno reći sopstvenom mišlju da nas je gorepomenuta rečenica, izvađena iz najlepših eseja Danila Kiša, misaono asocirala na jednu drugu rečenicu, bolje reći, drugu misaonu celinu, koja glasi:

„Postoje ponori ljudske duše koje umetnost ne može izlečiti svojim perom, jer se oni ne daju na pravilan način videti, pa tako ni opisati.“

Ova problematika anksioznog pisca je samo uvod u suštinu problema opisa one druge Ulice. Moja sopstvena degradacija, moj iskrivljeni lik, ne dâ mom peru poleta u trenucima nadvladavanja tamne strane nad svetlom, negativiteta nad pozitivitetom, otupelosti nad oštrinom oštrice promišljaja.

Dubina čovekove ličnosti liči mi na bezdan, ponor u kome nema dna, a samim tim ni kraja bujanju raznoraznih opisa i definicija šta je to zapravo Čovek, kakvo biće, kakav kvalitet. Zato i ne mogu da se saglasim sa zatrpavanjem te dubine od strane umetnosti, sa tim popunjavanjem te distance, ili bi to trebalo da ipak uradim, jer bi taj momenat zatrpavanja dubine književnim rečima označavao njeno smanjivanje, dakle, utehu, odlazak tame, dolazak svetlosti, posle konačno razgrnutih zavesa uma i srca.

Možda je Kiš mislio na svetlost umetnosti, na baklju upaljenu u ponoru duše, na tu ruku Boga koju anksiozni pisac, ukotvljen u sopstvenoj laži, ne kapira i odbacuje kao iskrivljenu istinu, nepouzdanu, minornu i smešnu. Kakva umetnost, moje srce mi govori da sam niko i ništa – reče uznemireni književnik.

O kakva zapetljancija u samo jednoj reči Ponor, a kakva će tek noćna mora biti opisivanje one druge Ulice?

Marija Stojiljković Marstoj

iz romana Božanska je snaga književnosti

Inspirisano slikom Edvarda Munka „Krik“ i početkom čitanja Džojsovog „Uliksa“. (odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti)

Vuku se za mnom, kao preklane svinje, mrtvačkim hodom moje noćne more. U bunilu viđene, iskrivljene slike sebe, pokidane niti života, nestvarnog i zamračenog. Polako se primiču ćutanja, tišina saznanja, da se ovaj naš život grči od samoga sebe. Jeza življenja,

Munkov vanvremeni krik, odiseja nemoći, oda sjedinjenju poraza, nadgleda nas životna strava, nebitni smo joj.

Na visećem mostu vremena figure u kriku, crne prilike jecaja, izdužene pritiscima ruku na telo, na lice, izobličeno mukom. Oči sićušnih zenica, u naletu ekstaze panike, očaj ugledavši umiru od straha. Nošene tamom, umiruće ptice slobode, poslednju pesmu nariču. To je prikaz slobode Čoveka. To je on sam. Krik nemoći, trpljenik bola.

Samo bi da umrem, odzvanja iz daljina prošlosti. Ne sprečavaj nas u tome, tutnji sadašnjica. Nismo za življenje, beskonačna reko budućnosti, odbaci nas. Preklani vratovi, odrubljene glave, iz kojih gadljiva samoj sebi, visi krvna nit, cedi se život, kap po kap, zatvara se krug krvave bajke, nestao još jedan primerak ljudske sorte, ispljuvan drugim primerkom iste.

Ljudi beže jedni od drugih, zahvaćeni nevericom. Vreme se igra s našom ljubavlju, gaseći je. Udišemo smog, trujemo se svakodnevno i svakonoćno, nećemo se izbaviti iz uništenja sebe. Nismo stvoreni, i majka nas nije nosila devet meseci. Bacila nas samilost, kao crve, kišne gliste i larve, da puzimo bebećim hodom, da polagano satiremo kolena, da sečemo i koljemo telo, u nastupu blaženstva, noćnih mora.

Rat i zločin su najgora noćna mora što me opseda…

Marija Stojiljković Marstoj

OMRŠAVELI VUKOVI (odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti)

Omršaveli vukovi – uznemireni glađu, poklekli pred jačim autoritetima, vođama čopora ljudi, najsurovijim primercima – pognute glave i povijenog repa, beže u stranu k ćoškovima kaveza, uhvaćeni nemirom. Posmatraju ih ljudi, posetioci zoo-vrta, bacajući zadivljene poglede, pune strahopoštovanja, ali i oholosti i prezira.

Miris životinjskog izmeta, mokraće i tela, uvlači se u ustajale bare, u jezerca, u kućice za spavanje, u travu prekrivenu maslačkom i belim radama, i raznosi se blagim beogradskim povetarcem do obližnjih terasa i potamnelih, na pojedinim mestima okrnjenih ili otpalih fasada.

Na raskrsnici sa tramvajskim šinama ljudi žure sa kesama, pijačnim torbama i putnim koferima. Tramvaji odjekuju zvonjavom skretanja i brzinom prolaska. Jutarnje sunce se smeši romskoj dečici na raskrsnici kod obližnjeg vrtića, čiji izgled podseća na aristokratska vremena. Prose kraj kola, ili pokušavaju da očiste šoferšajbne nervoznih vozača čiji pogled odaje nerazumevanje i prekor, ljutnju i psovanje, žaljenje ili ravnodušnost. Poneko dâ dozvolu i sitninu, pre nego što krene dalje.

Sve se to čuje i primeti jednim odlaskom do zoo-vrta na Kalemegdanu, omiljenom mestu za šetnje, romanse, vožnje biciklom i partije šaha. Treba poznavati istoriju te velike zelene površine, tvrđave, njenih bedema i kula, skrovitih bunkera, kao i muzeja, galerija, kafana, noću osvetljenih svetiljkama i fenjerima, oko kojih obleću rojevi sitnih mušica u brzom luku.

Spomenici podignuti velikanima, uzdignuti ka slobodi, ka neboplavoj boji visine, iznad krošnji drvoreda, kao da kamenom govore. Crna kapija sa šiljcima i krstom, koja se vidi pokraj crkve Ružice obgrljene zelenožutim bršljenom, postavljena je ukoso od crkve Sv. Petke, do koje vernici dolaze u grupama i pojedinačno, noseći darove, tražeći milost i oproštaj, iznureni težinom krsta i penjanjem uzbrdo ka zidinama utvrđenja, uz tu, na tom mestu, opasno strmu kaldrmu.

Marija Stojiljković Marstoj

ODBRANA UTOPIJE (odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti)

Odbrana Utopije, njenih granica i prostora, uzvišenja i ravnica, uvala i klisura, ravnih i krivudavih drumova, skretanja ka šumskim stazama i usponima, stenovitim liticama – ušuškana duboko u nedrima književnih velikana, kao malo dete, zaspalo u sigurnosti okrilja roditeljske luke.

Na samoj životnoj stazi, u njenoj srži, stoji ukotvljen stari poznavalac ljudske mašte, čovek sa kaputom od večnosti, šalom od ponosa i naočarima od mudrosti, stoji na stazi posutoj cvećem i trnjem, radosnim bojama i tamnim senama, i s naporom pokušava da promisli odgovor na pitanja što muče ljudski rod, poznavalac književne zapitanosti i nemira, gospodin Veliki pisac gleda u stranu, ka rečnom ušću, ili, sedi u stolici kabineta, zamišljen i okružen samoćom, hotimice ili nehotice uznemiren cvrkutom ptica ili lupom granja što šiba prozorsko okno.

Prateći smenu dana i noći, napolju promiču oblaci, počinje da duva, cela slika što obuhvata prozorski vidik se menja, nastupa spuštanje noći, a oluja i dalje ne prestaje, šiba vetar, (ne) menjajući pravca, udarajući i besneći po nebu.

Pisac se rađa u nemirima te noći, okrvavljen prolaskom kroz tunel što iznosi u život, pri izlasku praćen oranicama ničije zemlje, crvenim suncem što oduzima vazduh i drvenim putokazima koji ga ne vode nikuda. Koračajući tako stazom, posmatra on ljude u prolazu, zastajkujući u razgovoru s nekima ili mimoilazeći ih, i pita se ko je on među njima, veći privid od njih samih, nepostojeće i nerođeno biće, osobenjak zbog književnog dara, odbačen od stvarnosti koja ne priznaje senku i drugu realnost.

Kad sklopi oči, zavesa tame se spušta, dok iza nje se nazire tek po neki koncentrični krug nastao begom vidnog polja. Sklopljeno oko se prvo unese u crnilo spuštene zavese, a onda odnekud opet sevne i zagrmi, i promoli se novo polje, predeo ispunjen rajem, čovekovim vrednostima i neuništivom ljubavlju.

Marija Stojiljković Marstoj

NEŠTO mi ne da da PIŠEM (odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti)

Osećam se kao utopljenik, svezanih nogu tonem, bez pomoći očevica, pri sutonu, u tišini, ostavljena sama sa sobom, u reci, viru, na dnu, u tom svom sopstvenom kraju. Nema prolaznika da me vidi, niti književnika da me bodri, samo obrisi nestalih, pomorenih ljudi, promiču marširajući kroz sećanja.

Život nije ovde gde sam. Sve je jedno umrlima zakrčeno groblje. Popalog, usnulog i suvog, presavijenog starošću lišća ima posvud, i drveća nadvijenog svojim lomnim granama nad skoro izbledelim zlatkastim slovima nadgrobnih spomenika.

Ima li lepšeg mesta za otkrivanje sopstvenoga bola od groblja?

Stojimo zamišljeni nad posmrtnim ostacima najmilijih, duboko pogođeni prolaznošću na koju grob ukazuje, a koju nikako da dokučimo u svetu žurbe.

Nadamo se da ćemo ugledati svetlo na kraju tunela, i da će nam ono obasjati odgovorom sva pitanja, i odgonetnuti zagonetke i razvezati čvorove u koje se upetljasmo, nemoćni usled kratkog vida uokvirenog svakodnevicom u kojoj stres nas opet nadjačava.

Noge su mi teške, književnost me ne pokreće. Jasan glasnik namere za boljim, davno je mučki ubijen onim istim sekirama kojima smo i mi sekli vreme što u ratu prominu. Zar ima već toliko godina kako su srušili Ulicu iz mog detinjstva, a i onu drugu, vredniju?

Marija Stojiljković Marstoj

Marija Stojiljković Marstoj, Zatočenik

Zatočenik / Odgovor Grešnika Bogu 
(prvi deo zbirke, čas dvadeset i četvrti) 

Zatočenik sopstvenoga nepokreta, 
ka slobodi bi da se vinem,
ka slobodi pokreta.
I čuh te sad, čuh. 
Čuh tvoj govor, Gospode, 
kako me milovati stade. 
I za tê ću stremit beskonačnom, 
i zbog tê ću stradat bespomoćnom, 
i nevidnom, i zaslepnom, i opakom
istorijom svojom svom.
Sve za te. Učiniću sve za te. 
Ka povratku samom sebi, Oče, 
ovaj Grešnik kreće sad.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

iz romana BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI /

poema ČASOVI DOSTIZANJA BOGA

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Ko smo?

Ko smo? 
(prvi deo zbirke, čas prvi)

Tako mi tebe, Bože, pitam te ko smo!?
Ko smo mi obuzeti sumnjom,
kada nam se nada iskrpila slutnjom?
Ništavni u vremenu. Beznadežni u svemu.
Nit radimo ponaučiti. Nit mislimo poiskoniti.
Nit gledamo pozaustiti. Samo zaboraviti, zaboraviti…
Ko smo mi zatamnjeni sramom i utanjeni uglavnom?
Potanki po znanju. Razvratni po padanju.
Ništavni do srži. Ti nas, Bože, samo sprži.
Naše veče na svako drugo liči.
Naši dani bezlični i slični. Naša bdenja i jutrenja
kao sva subotnja i nedeljna odmaranja.
Nit se odmorismo. Nit se umorismo.
Uhvaćeni u pokretu. Uhvaćeni u životu.
Skazaljku zaboravismo. Bezgrešan zaborav pristavismo.
Tako mi tebe, Bože, pitam te ko smo!?
Ko smo mi?
– …Grešnici.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

iz romana BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI / 
poema ČASOVI DOSTIZANJA BOGA

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Tvoje su ruke

TVOJE SU RUKE

Tvoje su ruke na licu ti teške.
Tegobom su izborane.
Pale ti na lice tako zamišljeno.
Ne čujem ti reči, na pomolu su zanemele.
Ne vidim ti olakšanja, kod očiju su nevidna.
Iza tebe slika ognja goruće kosovske crkve.
Poslednja svetinja u selu na kolena pala je.
U zaborav da li će? – Neće… neće…
– muka tvoja tiho kroz tišinu govori.
Suze u muci stoje na ivici,
kao na smrt prebijene žarom.
Na tvojoj glavi crna marama,
prekrila sede ti vlasi.
Tik uz nju miriše paljevina
zapaljenog kosovskog dana.
– Noć šta donosi? – jad u tebi pita se.
Miriše stara rana kroz vazduh Kosova.
Dim, garež, paljevina i tvoj strah, majko.
Nemoć i stradanja ljudi, žena i dece su svud.
– Sudbina šta sledeće donosi?
– dopire tvoj bezglasni glas.
Tišina ga dopratila sa svih strana.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Slavujev zov

SLAVUJEV ZOV  

Ptice sa žice odleteše davno,
slavujev zov zàtišini se samo.
Čitava dolina uzbudi se u nemiru,
a misli moje izgubiše se u svemiru.
Dugo te zovem, slavna ptico, 
da se vratiš na našu žicu. 
Da mi otpevaš tiho, i sve tiše, i tiše,
da se boli sklone, da se želje stope.
Jer ovde više nema radosti.
Ovde se ubiše naše mladosti.
U srpskom dolu reke presušiše.
Niti toka Dunava, niti obale Save.
Niti Beograda, niti stare mu slave.
Ptice sa žice odleteše davno, 
ne sećam se kad.
Možda su ih ratne godine isterale.
Možda su ih ljudi usput porobili.
Možda se sloboda lako ne osvaja, 
ali i ne podnosi. 
Možda se, možda, i samo možda, 
reči moje stružu ipak zaboravom.
Slavujev zov mami uzdah ponovo.
Grana se primirila, ne skakuću ptice po njoj.
Tišina se stvorila, i ja sa njom utihnula, 
u pesnički zaborav ujedrila.
A gde je završetak, daljine umetak?
Gde su misli krenule, u krošnji zatajile?
Pa se dugo, dugo krošnje gledaju.
Pa se dugo, dugo nade uzvikuju.
Kako da se pesma završi kada kraja nema,
kada taj slavuj u nekome uporno drema?
Pa da mu poručim:
– Žica tvoja čeka te amo.
Dođi, dođi meni ti samo.
Moja diko, moja pomamo,
probudi me slavujski slavno!

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Daljina

DALJINA

Daljina bez nade.
Bez tebe. Bez mene. Bez nas.
Sva ta daljina i sva njena praznina
u horu prostora pevaju u žalosti.
Gde nas razdvoji? Gde nas porobi?
Daljino nemila, njega si odvela,
za sebe si ga uzela.
Tamo negde, van mog grada.
Tamo negde, van mojih očiju.
Iza horizonta u kom nema nade.
Tamo negde. Tamo svugde.
Samo ne sada, ne ovde.
Ne u mom prostoru. 
Ne u mom vremenu.
Daljino, nisi bezgrešna.
Daljino, ti si mi ga otela.
Daljino, u smrt našu si ljubav 
na prevaru odvela.

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Druga vrsta ljubavi

DRUGA VRSTA LJUBAVI 

I opet uzdah zamišljen pogled daje.
I opet tuga kraj mene staje.
Čudna slika. Oko mene samo uspomene.
Po meni, u meni – samo umorne seni.
Dolaze da mi kažu da sreću će da otkažu.
Da pružim ruku, stisnem ih jače,
da podare mi muku, pa da zaplačem.
Ali to je zaista druga vrsta ljubavi.
Kad tražim dodir – dodirne me.
Kad tražim srce – podari mi.
Kad u mislima je idealni…
Ali to je zaista druga vrsta ljubavi.

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Ti si mi

TI SI MI

Ti si mi nekad govorila, majko, 
da sam ptica što na uzglavlju mašte
krila širi…
Ti si me nekad milovala, majko, 
govorila da će sreća kraj mene 
uvek da viri…
Ali otkad se reči tuge nepozvane 
motaju i kradu sreću glavi?
Ali otkad ne postoji namera 
za prekretnicu i izlaz?
Ja se sklupčam. Ja se ne znam. 
Ni ko sam. Ni gde sam.
Ja se ne vidim. Ja se ne gledam.
Ni kožu, ni usne, 
ni lepotu unutra, ni glas spolja.
Nema ničeg, majko, sem zastale mašte 
i ukrućenog pesničkog koraka.

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Vredi li?

VREDI LI? 

Da li ovo išta vredi?
Vredi li ovo mojoj duši?
Ili je samo ispunjavanje vremena
i nepridržavanje tužnih zakona?
Nije li ovo put za nebol ili put za kraj?
Ludilo pesme moje možda je – znaj. 
Ali pokrije li srce katkad ruku?
Ali savije li glava, i podâ duši muku?
Da li ovo išta vredi?
Vredi li ovo mojoj duši?
Ili je samo popunjavanje papira slovima, 
mislima od mojih nemira?
A pastira!? A pastira!? Nigde na vidiku!
Vredi li ovo mojoj duši, ti beli duše?
Ili pastiri moji nemaju puta?
Vredi li ovo da se smirim, 
ili opet ka ludilu pesmom se širim?

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Pisac je sam

PISAC JE SAM

Pisac je sam sa puškom svojih reči.
Pisac je sam sa užasima dana i noći.
Pisac je sam sa nemirom i krikom.
Sam sa grehom i ubistvom.
Pisac je sam sa buntom i lažima.
Pisac je sam sa zabranama i cenzurama.
Pisac je sam sa ludilom i vapajima.
Sam sa prokletstvom dara.
Tu je da vidi što drugi ne vide,
da čuje što drugi ne čuju,
da želi što drugi ne žele,
da priča što drugi prećute,
da ćuti što drugi razglašavaju.
Pisac je sam, zato je i pisac.
Tu nema mesta ni za kog drugog.
Tu se samo reči prevrću
u kovitlacu klanice,
u bolu neopisivom,
u jecaju neispuštenom.
Pisac je odvajkada sa
strahom, nezadovoljstvom
i autocenzurom bio sam.
Zato je, uostalom, i pisac, 
a ne bedno piskaralo.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Ljudi

LJUDI

Ljudi kao da ne znaju 
da su na drvetu pakla, 
a mogli bi biti na drvetu raja.
Šta smo mi do sitan list 
na drvetu božje večnosti?
Večnosti koje nismo svesni.
Da smo svesni, znali bismo 
da smo svi isto drvo.
Drvo ličnosti čoveka.
Mi sebe vekovima gradimo.
Izdižemo se od korena 
svojih pećinskih nagona
ka dalekoj razgranatosti 
naše duhovne ličnosti.

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Mostovi nerazumevanja

MOSTOVI NERAZUMEVANJA 

Porušeni mostovi 
čekaju dokaz moga pada.
Stojim prvo samo licem 
okrenuta ka žici.
Ne propuštaju dalje. 
Ne propuštaju drugačije.
Porušeni mostovi 
čekaju da se postidim.
Stojim sada obrazom 
naslonjena na žicu.
Ne propuštaju pretnju. 
Ne propuštaju siromašne.
Porušeni mostovi 
čekaju da zaplačem.
Stojim i dalje,
oka suvog i zbunjenog.
Ne propuštaju drugu kulturu.
Ne propuštaju druga razmišljanja.
Porušeni mostovi nerazumevanja
čekaju da me ne vide.

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Street Art

STREET ART

Na ulici štrči
jedan street art.
Oči su mu velike.
Usta su mu nasmešena.
Kosa mu je stumbana.
Ruke je raširio.
Pola zida je prigrlio.
Čitave ulice on je Kralj.
Veličina mu je Autor.
Posmatraju ga stanari ulice.
Natmurenog su lica.
Pitaju se često: – Otkud njemu
taj osmeh, ta sreća čista?!
Da mogu, prekrečili bi ga.
Da mogu, osmeh bi mu
u tugu preslikali.

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Stepenište

STEPENIŠTE

Šta to vidim? Ušlo mi u oko...
Stepenište koje nije krivudavo.
Granje koje nije prelomljeno.
Kamen još uvek postojan.
Prizor s putovanja. 
Duh starog grada.
Mir mesta koje traje. 
Bori se. Opstaje. Ne predaje se.
Ne skreće nigde i ne lomi se. 
Izdržava. 
Tu je, prisutno kao večnost,
kao nešto što te hrani,
svežim vazduhom
opija i ljubi lepotom.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Šta je?

ŠTA JE? 

Šta je život ako ga ne živiš?
Ili voda ako je ne okusiš?
Pa priča ako je ne ispričaš?
A tek pesma ako je ne otpevaš?
Šta je grana bez lišća zelenog?
Ili vetar bez sjaja sunčevog?
Pa drvo bez ptice na grani?
A tek šta smo mi bez ljubavi lažni?
Šta je kuća bez dragih članova?
Ili grad bez slova zakona? 
Pa pogled bez oka daljine?
A tek more bez sunca topline?
Šta  je – ili – pa – a tek
čitav svet bez nas?

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović

Marija Stojiljković Marstoj, Tmina

TMINA

Odveć su zore ispisale krvavo moje ime.
Odveć su snežne pahulje zaledile moje korake.
Odveć su san i suton, kao brat i sestra,
zatrli put do izlaska sunca.
Odveć su dani glupavi i prazni,
da zoru bi mesto noći čekala.
Odveć su pustili ljudi poglede svoje
da im lutaju gde ne treba.
Odveć sam ja zatamnela,
da bi me pticom nebeskom zvali.

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke PTICA IZA ŽICE

Ilustracija Sonja Jovanović