Odbrana Utopije, njenih granica i prostora, uzvišenja i ravnica, uvala i klisura, ravnih i krivudavih drumova, skretanja ka šumskim stazama i usponima, stenovitim liticama – ušuškana duboko u nedrima književnih velikana, kao malo dete, zaspalo u sigurnosti okrilja roditeljske luke.
Na samoj životnoj stazi, u njenoj srži, stoji ukotvljen stari poznavalac ljudske mašte, čovek sa kaputom od večnosti, šalom od ponosa i naočarima od mudrosti, stoji na stazi posutoj cvećem i trnjem, radosnim bojama i tamnim senama, i s naporom pokušava da promisli odgovor na pitanja što muče ljudski rod, poznavalac književne zapitanosti i nemira, gospodin Veliki pisac gleda u stranu, ka rečnom ušću, ili, sedi u stolici kabineta, zamišljen i okružen samoćom, hotimice ili nehotice uznemiren cvrkutom ptica ili lupom granja što šiba prozorsko okno.
Prateći smenu dana i noći, napolju promiču oblaci, počinje da duva, cela slika što obuhvata prozorski vidik se menja, nastupa spuštanje noći, a oluja i dalje ne prestaje, šiba vetar, (ne) menjajući pravca, udarajući i besneći po nebu.
Pisac se rađa u nemirima te noći, okrvavljen prolaskom kroz tunel što iznosi u život, pri izlasku praćen oranicama ničije zemlje, crvenim suncem što oduzima vazduh i drvenim putokazima koji ga ne vode nikuda. Koračajući tako stazom, posmatra on ljude u prolazu, zastajkujući u razgovoru s nekima ili mimoilazeći ih, i pita se ko je on među njima, veći privid od njih samih, nepostojeće i nerođeno biće, osobenjak zbog književnog dara, odbačen od stvarnosti koja ne priznaje senku i drugu realnost.
Kad sklopi oči, zavesa tame se spušta, dok iza nje se nazire tek po neki koncentrični krug nastao begom vidnog polja. Sklopljeno oko se prvo unese u crnilo spuštene zavese, a onda odnekud opet sevne i zagrmi, i promoli se novo polje, predeo ispunjen rajem, čovekovim vrednostima i neuništivom ljubavlju.
Marija Stojiljković Marstoj
Нема коментара:
Постави коментар