DŽOJS je divno opisao smrt u Uliksu. Šta je ČOVEK? Čovek je crv. Čovek je larva. Izješće ga posle smrti delovi samoga sebe. Ruka će da jede ruku. Noga nogu. Stražnjica stražnjicu. A pre smrti, učiniće to gospodin Nerv.

Nervno oboleli srpski soj vikaće i dalje neprestano, u boj, u boj, u boj, u boj! Ključaće krv ispod Dunava. Na površinu rečnog bisera izroniće čičica Đavo. Mahaće i razmahaće svoj repić po kanalizovanim govnima, mokraćnim kesama i razmilelim bakterijama.

Bauljaće onaj sasečeni čovečić. Njegova glava osvojiće Kup paćenika pre zadnjeplasiranog trupa. Mrzim više da mislim. Mrzim više da višim. Višim da pišim. Stišim po kišim. Mrzim da ljišim po rišim, da ijedišim, ebišim… koliko izmišljenog nejezika!!! Gde je u meni Vuk? Vuka u meni nema.

Magli mi se… Na šta je spao nekadašnji humanista i veliki ljubitelj Crkve. Nemoj Pope da me grdiš. Šta sam ja u odnosu na Crkvu? Bedno piskaralo. Niko sam i ništa sam. Budala i bednik. Pala je moja reč. Pala… Mrziš me, Patrijarše. Mrziš me. Mrze me ljudi. Svi me mrze. Svi. Baš svi.

Magli mi se… Poslednji dan. Umiranje. Zamišljanje unapred. Nečija noga je blizu stakla, dole bezdan. U mislima te osobe noge su već prekraćene, leva otišla nalevo, desna nadesno.

Moždana ćelija trlja asfalt na kom kučići pišaju. Neka pišaju, i treba da pišaju, da se ispišaju na sve nas! Novine tvrde, danas još jedan oblakoder postaje avetinjska zgradurina.

Gomila betona koja svedoči greh samoubica. Kako se ubijaju? Na glavu, na bok, na ruke, na noge, na lice. Šta od njih ostaje? Uspomena familije, onih koji su ih silovali stresovima. Na šta liči prosečni Srbin? Na siledžiju. Osuda nepoznatih. Svi bi da ti sude. Svima nešto smeta kod tebe. Ti nisi Ti. Ti si Oni. Po njihovoj naredbi neka gaze tvoje noge.

Magli mi se…

Marija Stojiljković Marstoj

iz romana Božanska je snaga književnosti