NEŠTO mi ne da da PIŠEM (odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti)

Osećam se kao utopljenik, svezanih nogu tonem, bez pomoći očevica, pri sutonu, u tišini, ostavljena sama sa sobom, u reci, viru, na dnu, u tom svom sopstvenom kraju. Nema prolaznika da me vidi, niti književnika da me bodri, samo obrisi nestalih, pomorenih ljudi, promiču marširajući kroz sećanja.

Život nije ovde gde sam. Sve je jedno umrlima zakrčeno groblje. Popalog, usnulog i suvog, presavijenog starošću lišća ima posvud, i drveća nadvijenog svojim lomnim granama nad skoro izbledelim zlatkastim slovima nadgrobnih spomenika.

Ima li lepšeg mesta za otkrivanje sopstvenoga bola od groblja?

Stojimo zamišljeni nad posmrtnim ostacima najmilijih, duboko pogođeni prolaznošću na koju grob ukazuje, a koju nikako da dokučimo u svetu žurbe.

Nadamo se da ćemo ugledati svetlo na kraju tunela, i da će nam ono obasjati odgovorom sva pitanja, i odgonetnuti zagonetke i razvezati čvorove u koje se upetljasmo, nemoćni usled kratkog vida uokvirenog svakodnevicom u kojoj stres nas opet nadjačava.

Noge su mi teške, književnost me ne pokreće. Jasan glasnik namere za boljim, davno je mučki ubijen onim istim sekirama kojima smo i mi sekli vreme što u ratu prominu. Zar ima već toliko godina kako su srušili Ulicu iz mog detinjstva, a i onu drugu, vredniju?

Marija Stojiljković Marstoj