Marija Stojiljković Marstoj, Trenuci bez kraja

TRENUCI BEZ KRAJA

Nisu li to trenuci života
kao da su bez kraja
pored nas dugo promicali,
kao lađe neuhvatne,
kod okolnih magli prikrivene?
Nisu li se to životne reči prevodile,
a zapravo nikud nas nisu vodile?
Penuša li se to more naših životnih misli?
Na providnoj pučini iskre se sjaje.
I tek kad sumrak u životu prekrije sve,
one se zgasnu na naše sne.
I nisu li se ti trenuci, što ih
životnim beskrajem zovem ja,
ispisali u srcu mom bolnim perima?
I nisu li se njihova mastila
po sušnoj vodi duše izlila?
Ja bih te tražila u životu mome,
ti trenutku poslednji.
Ja bih te pitala gde su 
tvoje životne snage otišle.
Ja bih ti priznala da su
moji živi tragovi izbrisani.
Ja bih ti čitala iznova
svoje tužne životne balade.
I gde li si se sakrio,
ti trenutku poslednji,
kao nedočekano mi unuče
što ga ne posadih kraj skuta svojih?
I gde ti je toplina, ti poslednji poglede?
Ne iskri se pred drugim ni tvoja dobrota.
Gde li si to u životu otišlom
lik svoj u ogledalu zaboravom obojio?

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE