Marija Stojiljković Marstoj, Potcenjivanje

POTCENJIVANJE

Ko da mi kaže zašto bacam život?
Ko da mi kaže šta je to hrabrost?
U dolini društvenih pravila i zakona
sve je poznato, sve je rešeno.
Jedno je pravo – drugo je krivo.
U dolini duševnih smetnji grcam i ja.
Ovako mala, beznačajna, ne mogu
ništa da uradim, ništa da kažem,
a da nije opšte poznato.
Kuda da idem kada su svi ti putevi –
putevi drugih, a sama strah me
da priđem vratima života.
Niko neće biti ja.
Niko neće saznati to što znam ja.
Niko neće misliti kao ja, i niko neće
nositi vrednost koju nosim ja.
O Bože, vidiš li misli moje
u nekom drugom svetu,
u nekom drugom čoveku?
Jer ja sam kao senka ovih vremena,
kao pora duševne bolesti,
kao vlaga kišnog čoveka.
Sunce je moje večita zebnja,
strahovi su veliki kao univerzum,
i ne znam gde im je kraj, i da li imaju kraj.
Srce je pusto, um glup,
a navala uticaja drugih kao reka,
kao dubina prokletog vremena.
Proganja me, Bože,
proganja me moja misao
i njen sve veći besmisao.

Marija Stojiljković Marstoj
iz zbirke poezije PTICA IZA ŽICE