Izvađena iz konteksta, gore navedena misao Velikog pisca, tačnije njen prvi deo umetnost mora da zatrpa ponore, asocirala me je na drugu stranu medalje, suprotno polazište, tačnije na misao da umetnost ne zatrpava niti jednu pukotinu ili naprslinu ljudske duše, a kamoli ambis – tu duboku crnotu mučnine, to proklinjanje „nepravednog“ Boga, anatemisanje pravednosti, i uznošenje misli do konačne potvrde o opravdanosti skretanja uma ka euforiji paklenog mračnjaštva i nevere.
Ponor ljudske duše – taj najcrnji krajolik, u kom bol putuje polako, u stopu praćen koracima melanholije ili agresivnosti, predstavlja predeo zatamnjen crnoćom prošlih događaja, čiji napadi presušiše vode nade, stvarajući fatamorganu beznađa, tu prokletinju nad prokletinjama, caricu misterije i mizerije, bespomoćnosti oštrine uma, pregaženog stampedima srčanosti. Zar da takav jedan ponor ljudske duše, izobličen patnjama, uskogrud i sebičan, zar da on bude inspirator umetnosti, koja iznikla iz tih dubina pokušava da odslika ono „božansko“ u svemu tome? Umetnost izniknuta iz tog i takvog „umetnika“ neumitno će samu sebe da potre.
Dakle, kakav je kvalitet te „umetnosti“, čiji je koren u ponoru, u dubini mračnjaštva uma, usmerenog protiv samopoštovanja ličnosti, to ubijanje smisla, navođenje na pogrešnu reč, iskorak u prazno, u slepu ulicu, u ćošak estetike lepog? Zar jadikovke ne uništiše sve pokušaje stvaranja umetničkog dela, nisu li upravo te kočnice bola i kajanja, taj osećaj bespomoćnosti, ta anksiozna stanja u duši autora, izvitoperila i izokrenula naopako, svu suštinu njegove „umetnosti“? Nisu li konture predela mašte pritisnute teskobom uvek potamnele svoju svetlost, i konačno, nisu li lica u tim predelima mašte, nekako po imperativu bezvoljna, jednostrana, nerealna, nekako suviše tugaljiva, prepuna taštine i plača…
Drugi deo rečenice Danila Kiša „koje je sama stvorila“, sad mi izgleda, ovako otkinut od celine njegovog eseja, kao neki paradoks, upravo zagonetka tvorca. Pre bih rekla da umetnost mora da zatrpa ponore ljudske duše koje je sama opisala. Da li je to Kiš mislio ili sam od toga napravila sopstveni paradoks, smišljen u ovoj kvazifilosofskoj noći, što tišinom odzvanja?
Upetljala sam se u izvađeni kontekst, izokrenutu misao, i otišla u ćorsokak pojašnjavanja, ovo je dovoljan razlog da treba slediti u procesu stvaranja dela samo tok svojih misli, jer im (ne) znaš uzroka, a ne prilaziti mislima drugih stvaralaca, naših uzora, i upetljavati se u lavirint nastao otkinutošću jedne rečenice iz celine njihovoga dela, tog mora uzrokovanih misli, njihove dubine i pravog značenja.
Možda se treba pokrenuti iz početka, pojednostaviti sva ova filosofija, i jednostavno reći sopstvenom mišlju da nas je gorepomenuta rečenica, izvađena iz najlepših eseja Danila Kiša, misaono asocirala na jednu drugu rečenicu, bolje reći, drugu misaonu celinu, koja glasi:
„Postoje ponori ljudske duše koje umetnost ne može izlečiti svojim perom, jer se oni ne daju na pravilan način videti, pa tako ni opisati.“
Ova problematika anksioznog pisca je samo uvod u suštinu problema opisa one druge Ulice. Moja sopstvena degradacija, moj iskrivljeni lik, ne dâ mom peru poleta u trenucima nadvladavanja tamne strane nad svetlom, negativiteta nad pozitivitetom, otupelosti nad oštrinom oštrice promišljaja.
Dubina čovekove ličnosti liči mi na bezdan, ponor u kome nema dna, a samim tim ni kraja bujanju raznoraznih opisa i definicija šta je to zapravo Čovek, kakvo biće, kakav kvalitet. Zato i ne mogu da se saglasim sa zatrpavanjem te dubine od strane umetnosti, sa tim popunjavanjem te distance, ili bi to trebalo da ipak uradim, jer bi taj momenat zatrpavanja dubine književnim rečima označavao njeno smanjivanje, dakle, utehu, odlazak tame, dolazak svetlosti, posle konačno razgrnutih zavesa uma i srca.
Možda je Kiš mislio na svetlost umetnosti, na baklju upaljenu u ponoru duše, na tu ruku Boga koju anksiozni pisac, ukotvljen u sopstvenoj laži, ne kapira i odbacuje kao iskrivljenu istinu, nepouzdanu, minornu i smešnu. Kakva umetnost, moje srce mi govori da sam niko i ništa – reče uznemireni književnik.
O kakva zapetljancija u samo jednoj reči Ponor, a kakva će tek noćna mora biti opisivanje one druge Ulice?
Marija Stojiljković Marstoj
iz romana Božanska je snaga književnosti
Нема коментара:
Постави коментар