Prva književna kritika romana BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI, objavljena u Časopisu za kulturu, umetnost i nauku LUČA, u br.1, januar 2016. godine, Subotica. Ovaj časopis pokrenut je 1991. godine. Izlazi tri puta godišnje. Dobitnik je 52 Vukove nagrade, koju dodeljuje Kulturno / prosvetna zajednica Srbije.
Simo B. GOLUBOVIĆ,
PROČITAO SAM – PREPORUČUJEM ROMAN:
„BOŽANSKA JE SNAGA KNJIŽEVNOSTI“,
Marija Stojiljković Marstoj,
„Čigoja štampa“ Beograd 2015. godine
PISAC BUDUĆNOSTI
Ili: bivši pisac u pokušaju
Navikao sam da o nekoj knjizi ili o nekom autoru pišem nakon više čitanja i ponavljanja (mada to i nije hvale vredno), ovoga puta odstupam od svojih navika i uobičajenog postupka. Naslovljenu knjigu do sada sam pročitao temeljito samo jedanput, ali ne želim ni časa časiti da iskažem svoje divljenje i na neki način svoju ocenu, ili bolje rečeno da kažem svoje utiske.
Izneću to u nekoliko tačaka.
PRVO:
Nisam sasvim siguran da li ova knjiga/ovo delo strogo pripada određenom definisanom žanru. Po obliku, motivima, ideji, stilu i sadržaju – jeste roman; po načinu izlaganja i ređanja događaja može biti hronika; po licima koja se javljaju u delu, ovo može biti romansirana biografija, ili bolje kazati da je ovo autobiografsko delo/autobiografski roman; može da se nazove i dnevnikom jer je ovaj roman nastao na način kako se najčešće pišu dnevnici; ima razloga da se kaže da je ovo u izvesnom smislu reči jedna poema – pesma dužeg sadržaja koja ima jasno definisane događaje, likove, vreme i mesto, a sve ovo pretpostavlja da i jeste roman u nekom malo neuobičajenom, ali veoma dobrom obliku.
DRUGO:
Ovaj roman privukao je moju pažnju (možda da je bolji izraz moje simpatije), zbog otvorenosti i iskrenosti same autorke koja je sebi zadatak dala da komentariše sama svoje stihove iz pesama njene neobjavljene knjige – knjige za koju kaže da je to knjiga Pisca u pokušaju pod nazivom Časovi dostizanja Boga, a stihovi su tako lepi i kazani jezikom čoveka koji je to pisao još dok su bogovi po Zemlji hodali – dakle malo arhaično, ali sočno, razumljivo, neuobičajeno i veoma privlačno.
TREĆE:
Događaji/dešavanja opisani u ovom romanu uvek su u samoj suprotnosti sa onim kako bi to trebalo biti. Autorka uočava sve nepravde, posebno nepravde rata i ratovanja što i jeste tematika romana. Nikakvi ratovi , ona smatra, nemaju opravdanja i nikakvim ratovima ne donosi se pravda, jer se pravda nikada ne može nepravdom dosegnuti, a nepravde rata potiču sve druge nepravde od iskona do naših dana. Otuda i njeno razmišljanje – ne rekoh njen sukob sa samim Tvorcem koji je i Svevideći i Svemogući, koji je Pravedan i Mudar, koji zrači Ljubav i Sreću, a ne vidi i ne može da reši večite probleme nasilja, rata posebno. Otuda u njoj samoj proizilazi sumnja u njegovu moć/svemoć.
ČETVRTO:
Roman obiluje kristalno jasnim i veoma mudrim, kako to često kažemo filozofskim stavovima, razmišljanjima i porukama.
PETO:
Koncepcija romana je takva da ona angažuje i privlači pažnju čitalaca i želju da knjigu dočitaju u jednom dahu očekujući na svakoj stranici rasplet i kada nema zapleta događaja. Čitalac očekuje razrešenje šifre koja prividno prikriva osnovni tok radnje, a sam život (za koji autorka kaže da je njen), život je svih nas, tužan, nejasan, melanholičan, nesiguran.
ŠESTO:
Autorka nas čvrsto uverava da je ona sama Pisac u pokušaju, što bismo mogli tumačiti da je „kvazipisac“, kako i sama reče, ili kako mi to često kažemo „obično i neodgovorno piskaralo“, koja iz svoga dnevnika, rukopisa pesama Časovi dostizanja Boga crpi filozofiju života, postojanja i opstanka i postaje Pisac iz budućnosti. Ona ne pokušava da nekoga time zadivi nego da mu da objašnjenje, da ga usmeri, ohrabri i odobrovolji – ako to već nije kasno. Ona se ovim poslom (pisanjem) bavi da „prazni pune baterije“ i istovremeno da prazne dopuni da joj daju novu snagu i polet da dosegne visine sa kojih se život još bolje sagledava, ili za pokretanje robota/automata za nove izazove.
SEDMO:
Mešavinom njenih dobrih stihova iz navedenog rukopisa (koji u naslovu nose samo redni broj časa) i komentara i objašnjenja njihovog značenja, obogaćuju opšti utisak o pročitanom delu, a stihovi sami, pomalo arhaičnog načina izražavanja i namernih izostavljanja pojedinih glasova uz neobično ponavljanje delova stihova i namerno nepoštovanje savremenog književnog jezika, kao i neuobičajen način rimovanja pojedinih stihova, samo su dokaz da ova autorka zaista ume da se igra rečima i obraduje „stihokusce“ i stiholjupce, ali i slučajne čitaoce željne nečeg novog, nečega lepog.
OSMO:
Ono što je, čini mi se najvažnije i što me najviše privuklo kod ove autorke, ili bolje kazati ove dobre autorke, ili veoma dobre autorke, jeste da je uspela postati bliska sa čitaocem, da je čitalac razume i zavoli, da je oseća, da zavoli njen neobičan stih i stil, da prihvati i poštuje njena verovanja i uverenja, njen način razmišljanja, njen odnos prema stvarnosti, njenu upitanost u postanak, trajanje i opstanak i njenoj samosvesti kojom prihvata na sebe mnoge krivice za koje nije kriva, njene skromnosti kao „Pisca u pokušaju“ i njene neskrivene i sveljudske želje da postane velika i slavna spisateljica, što svojim čitaocima uliva želju za bolja nadanja i verovanja, što sama priznaje da njena dela/njene reči nemaju snagu da promene/poprave svet, ali imaju nameru da ukažu na bolje i pravednije puteve, da mržnju nazovu pravim imenom jer iz mržnje proizilaze mnoga nedela roda ljudskoga.
Ilustracije radi navešću samo malo citata (mudrih i filozofskih misli) i glasnih razmišljanja ove autorke koja čitaocima pomažu da vide kroz sivilo i tamu, da razumeju smisao besmislenog i pojme besmisao onog to je smisleno, da shvate ono neshvatljivo, da razumeju nejasno, da lakše savladaju neprohodne i zamršene puteve gospodnje (mračne i najčešće blatnjave), da pronađu zrnca radosti i zadovoljstva razasuta po stranicama pročitane knjige, da veruju i požele da svet treba i može biti bolji i pravedniji.
Pisac u pokušaju: Stvarnost je jača od fikcije. Moć pisane reči je smrtna.
M.S. Marstoj: Fikcija je jača od stvarnosti. Moć pisane reči je besmrtna. (str.7.)
Na samoj životnoj stazi, u njenoj srži, stoji ukotvljen stari poznavalac ljudske mašte, čovek sa kaputom od večnosti, šalom od ponosa i naočarima od mudrosti… (str. 13.)
Ljudi beže jedni od drugih, zahvaćeni nevericom. Vreme se igra s našom ljubavlju, gaseći je. (str.20.)
Postoje ponori ljudske duše koje umetnost ne može izlečiti svojim perom, jer se oni ne daju na pravilan način videti, pa tako ni opisati. (str.22.)
Ali, nema posle rata nevinosti. Svi su krivi. Svima treba suditi. (str. 28.)
Koliko je stvaralaca nepoznato današnjici, i koliko će ih tek biti nepoznato sutrašnjici… (str. 42.)
Čas treći (str.57, završetak pesme): našto sve kad mi Bog krade/poslednji osećaj poslednje nade/ našto sreća kad se umor sluti/našto ići kad se nema stići/našto sve kad mi to život izmiče.
Vreme ima svoj zakon proticanja, ne može se zaustaviti, ne može se ubrzati. (str. 79.)
Čas šesnaesti (str 127, stihovi 17. do 22.): jer sve je i dalj tu/ tu u sećanju/ i gresi pravednika/ i mrtvosjaj životnika/ i glupost pametnika/i zločin pobožnika…
Sada, pri kraju ovog mog glasnog/javnog razmišljanja o pročitanom romanu, postavljam sebi pitanje da li će ova vrsna spisateljica uspeti da se vine u „književne visine“ i da snagom svoga izraza dosegne i božanske visine. Odgovor dajem i smelo i odvažno: Hoće. Već je na tom dobrom i teškom putu savladala prve prepreke. Iako još uvek ima nedoumica, velikih uspona i mnogo teško zaobilaznih prepreka, ona će svojom maštovitošću, svojim ozbiljnim pristupom i posvećenošću tom poslu uspeti. Da bi neko uspeo, uvek je bilo, a i danas je tako, treba imati nekoga „snažnog“ da pogura, nekoga „velikog i jakog“ da povuče. Pri tome mora biti sa dubokim i punom džepom ili biti „nečiji“ sin, (Ovi poslednji mogu i bez tuđe pomoći, bez posebnog talenta i dobre maštovitosti.) a potrebno je i veoma značajno sebe osuditi na samoodricanje, na osamu i veoma je važno sklopiti dobar savez sa samoćom.
Ova naša spisateljica mlađe generacije ima i dobru maštu i veliki talenat, a čini mi se i ispravnu odluku da dosta druguje sa samoćom kao najvernijim saveznikom u dugim noćima nesna. Ovo su, verujem, dobri uslovi za još bolji uspeh.
U ovom romanu čitaoci će s lakoćom uočiti određenu konfuziju i naizgled veliki haos. Ovo i jesu odrednice i dominante koje su autorki bile ciljne tačke. Na taj način uspela je pobuditi interes i želju za čitanjem i ukazati na sve ono što se dešava/događa mimo nas i naše volje, sa promislima Tvorca, ili pak njegovom nečinjenju da ze zlo zaustavi, sa nadom da uvek neće biti tako i uverenjem da može biti i gore i teže.
Ovo je antiratni roman sa gorkim ukusom svega što se u ratu događa, što nam život otežava i obezvređuje, što nas čini nemoćnim i nevernim. Sam pristup u objašnjavanju rata i njegovih posledica je veoma dobar i jasano je mislećem čoveku ukazano da jedno zlo priziva drugo zlo, te je ovaj roman dobar poziv da se svako zlo odbaci, da se mržnja zakopa na nedohvat, da se ljubav zaseje i u nerodnim poljima i ucveljenim dušama, da se otope i otople ledena srca, da se oslobode zarobljene misli…
Želim da njen glas bude dovoljno čujan za sve.
O ovom romanu, verujem tako, biće još dosta razmišljanja i komentara i nadam se da će vreme, kao veoma dobar saveznik ovoj mladoj autorki, pomoći da ovaj roman dosegne nebeske visine baš tako kao što sam isijava iz sebe široku i humanu poruku i svežu misao.
Čitajući ovaj roman-hroniku-dnevnik-esej-ep-zapis-pesmu-molitvu, pažljiv čitalac neće ostati ravnodušen i knjigu neće zatvoriti a da se ne upita: Ako je Bog jedan i jedini, ako je Tvorac svega postojećeg i nepostojećeg, vidljivog i nevidljivog, ako je Svevideći i Svemogući, ako je Pravedan, Mudar i Milostiv – zašto onda sve ove nepravde i ratove dozvoljava i trpi. Autorica moli tog istog Boga, Tvorca, Svemogućeg i Pravednog koji čoveka stvori po liku svome da tom istom čoveku oduzme pravo na činjenje nepravde i zla svakojakog sada i uvek, i da taj/ovaj čovek, taj/ovaj Božiji nerazuman izum ne kalja obraz svoga tvorca. Autorka moli i zove tog istog Tvorca da dođe, da se vrati kako je i obećao, a pri tome veruje da su njegova obećanja čvrsta, da su njegove namere čiste i časne, i da će se on sam držati kodeksa propisanog ponašanja u statutu koji je sam propisao, a drugi ga samo u Bibliji zabeležili. Ona veruje da će doći vreme kada će taj isti Tvorac oduzeti svome partneru koga ona naziva „Đ.“ dodeljene „deonice“ kojima on upravlja.
Filozofija života skoro na svakoj stranici knjige često se svodi na sukog dobra i zla, baš kao što je to i u životu najčešće, gde ono dobro u svojoj nemoći često pogne glavu i prihvati ono „nužno“ zlo, i s lakoćom slavi onoga „Đ.“ dok u dubini duše svakog čoveka sklupčani zajedno dremaju i i jedno i drugo.
Marstoj to objašnjava ovako:
Naivno je moje pisanje. Nisam u stanju da promenim ni sebe nabolje, pa kako ću čitav svet, ili bar, po neke njegove stanovnike?
Ima ljudi koji jedva čekaju da ubiju, da zakolju, da odseku glavu, da siluju, da nabiju na kolac, da popale, da uguše, da ubace u kazan, da zderu kožu, da iskopaju oči, da odseku dojku, da odseku prste, da izvade mozak… To neki i u miru rade. (str. 65.), ili
Zlo čoveka surovo unižava, i to uniženje teško se može knjigom opisati, ma kakav dar imali i ma koji nas ciljevi vodili… (str. 97.)
Zato sa velikim zadovoljstvom i preporučujem čitanje ovog romana da čitajući tražimo i nađemo sebe u njemu samom, da se eventualno nastanjenom zlu u svojoj utrobi (svome biću) otkaže gostoprimstvo i da se na to mesto usele novi stanari: ljubav, nada i sreća, ili je sve ovo pak samo fikcija ili samo stvarnost.
Pisac u pokušaju reče: Stvarnost je jača od fikcije. Moć pisane reči je smrtna.
M.S. Marstoj ili Pisac iz budućnosti reče: Fikcija je jača od stvarnosti. Moć pisane reči je besmrtna.
Čitaocima želim da uživaju u čitanju ovog dela, a autorici želim još mnogo dobrih knjiga.
Palić, 11. novembra 2015.
Нема коментара:
Постави коментар